Marija Handmade:
Odevne rukotvorine nadahnute srpskom tradicijom

Kada i kako ste došli na ideju da pokrenete atelje?

Ta zamisao se dugo krčkala u mojoj glavi, a u realizaciju iste prionula sam po povratku iz Beograda, gde sam diplomirala na dizajnu tekstila. Isprva sam krenula iz sopstvene sobe, kada mi je porodica kupila razboj. Nedugo zatim, tik pred penziju, mama je ostala bez posla, te sam ja predložila da iznajmimo lokal, gde bi ona provela ostatak radnog veka, jer je, ipak zbog godina, spadala u teže zapošljiva lica.

Sa reči smo prešle na dela i pre deceniju i po u prostoru šabačkog tržnog centra Trijumf otvorile smo atelje. Ja sam postavila razboj nasred lokala, a kako je on bio sav u staklu, delovalo je kao da tkam u izlogu. Takva scena bi svakodnevno intrigirala prolaznike, pa su ulazili da bi zadovoljili svoju znatiželju, a neretko bi i pazarili. To je nam dalo veliki vetar u leđa.

I dan-danas se sećam tih prvih divnih mušterija i od same te pomisli mi naviru suze, jer, kad smo krenule sa Marija Handmade, niko se time nije bavio u Srbiji – makar ne profesionalno. Dok je ovo trebalo da bude biznis od prvog dana, gde redovno plaćate kiriju i doprinose, a još ne znate puno o preduzetništvu. To je bio veliki zalogaj za mene, pa sam se u početku svakodnevno pitala da li je ispravan potez što sam se u ovo upustila.

Međutim, naišla sam na razumevanje kod kupaca i na tome sam im neizmerno zahvalna. Srce mi je puno kad vidim da još uvek nose te prve rukotvorine, kao što su šalovi, kaputi, itd. To je posebna vrsta radosti kad vidim da te stvari i dalje traju, što mi je i bio inicijalni naum. Nismo htele da se vodimo aktuelnim trendovima, već smo želele da pravimo nešto što će se nasleđivati, kao što smo mi od naših mama, a one od naših baka. I tako smo došle do toga da izrađujemo odevne rukotvorine nadahnute tradicijom i etno modom.

Potom, početkom 2000-ih, trend etno mode je počeo da jača i uzima maha i u visokoj i uličnoj modi, što nam je i te kako išlo na ruku. To je rezultovalo da nam se spontano javljaju žene, nudeći svoje usluge iz šivenja i štrikanja. Prva šnajderka je bila tetka Rosa, a posle su nam se pridružile i ostale zaposlene.

Pomenuli ste da niste puno znali o preduzetništvu. Kako ste savladali tu prepreku?

Na samom početku ovog poduhvata, na maminu preporuku, učlanila sam se u Udruženje poslovnih žena Srbije, gde sam dobila prve obuke iz preduzetništva. Imala sam prilike da prisustvujem seminarima na raznorazne teme, te da putujem i sklapam prijateljstva sa ženama koje su iza sebe imale ozbiljne poslovne karijere. To je ujedno bila šansa da učim od boljih od sebe i da se osnažujem u preduzetničkom smislu, što nisam propustila da iskoristim.

Istakla bih da mi je mentorski program u Udruženju poslovnih žena Srbije možda i najviše značio u mom preduzetničkom razvoju i svakom bih preporučila da kroz isti prođe. To je prilika da se povežete sa nekim ko ima bogato preduzetničko iskustvo, koje ne mora da bude nužno iz vašeg domena poslovanja.

Recimo, meni je mentorka bila osoba koja se bavila se trgovinom robe široke potrošnje i imala je firmu od 150 zaposlenih. Ja sam od nje učila u svakom mogućem trenutku, počevši od toga kako izgleda njen dan i kako ona isti organizuje, do toga da prisustvujem u njenom radnom ambijentu i vidim kako se nosi sa svakodnevnim poslovnim izazovima.

Naposletku, i sama sam postala mentorka, prenoseći svoje stečeno znanje i iskustvo preduzetnicama u povoju. Za svoj doprinos sam dobijala nagrade, kao što je Cvet uspeha za ženu zmaja, koja mi je i najdraža.

Koji odevni predmet ste prvo napravili?

Počela sam od šalova, i dalje sam vrlo emotivno vezana za iste. Oni su se ubedljivo najviše prodavali i može se reći da su podigli ovaj atelje. Zašto sam se najpre latila baš šalova? Pa, za početak, najlakše se izrađuju. Čim ga osmislite, možete preći na razboj i otelotvoriti ga. Dakle, nema tu šta da se kroji, dorađuje ili pravi u više veličina, već se radi o veoma zahvalnom i praktičnom komadu.

Kako se dalje razvijala Marija Handmade?

Pošto sam ja kreativac u osnovi, a i poznavalac same tekstilne tehnologije, jer to mi je struka, nije mi bilo teško da povežem te dve stvari i shvatim da, zapravo, put Marije Handmade vodi kroz teksturu.

Dakle, akcenat nije bio na formi, već na originalnim i kvalitetnim materijalima, odnosno samoj teksturi, koju prvo dizajniramo, te dalje tkamo ili štrikamo. Vremenom smo nabavili jednu mašinu za štrikanje, koju i dan-danas koristimo, ali imamo i saradnika koji nam uslužno štrika, tako da smo odgovorni za svaku nit koja je utkana u sve ove materijale.

Kako ste dolazili do prvih zaposlenih?

Kao što pomenuh, u početku su se sami javljali, onda me je grad Šabac 2016. godine, u skladu sa mojim minulim radom i priznanjima, pozvao da učestvujem u osmišljavanju programa za nezaposlene žene, kojih je u tom trenutku bilo preko 6.000 u evidenciji. Napravili smo program po imenu Osnaživanje za preduzetništvo, skupa sa obukama, koje su pokrivale dve oblasti: tekstil i zdravu hranu.

Kada je reč o proizvodnji i preradi tekstila, kao i u slučaju hrane, zvali smo najbolje predavače u ovom domenu. Polaznice su učile od jedna od najstarijih tkalja u Srbiji, Milevice Pavlović iz nekadašnje Dragačervske zadruge žena. Ona je pokazivala svakojake stare tehnike tkanja, poput one za tkanje zavesa, što je najbolji način da se prenese znanje u ruke. Takođe, tu je bila i moja učiteljica tkanja, Ivana Čolić iz Manakove kuće. Taj program je iznedrio mnoge vešte dame, a neke od njih su nam i pojačale redove.

Kada ste otvorili radnju u Beogradu?

Vrlo brzo nakon osnivanja. Zapravo, čim je osnovan dizajn distrikt u Čumićevom sokačetu 2009. godina, ja sam aplicirala za lokal. Dogodine sam dobila prostor i otada sam u Beogradu, što se ispostavilo kao sjajan potez. Tu je platežna moć daleko bolja i osetno je više kako domaćih, tako i inostranih kupaca, koji sa ljubavlju i razumevanjem pazare kod nas.

U svoj stambeno-poslovni prostor u Šapcu smo se preselili 2016. godine suprug i ja. Mama se u međuvremenu penzionisala, ali mi i dalje pruža nesebičnu podršku. Ja sam nastavila u istom maniru, a na tom putu sam se susretala sa divnim ženama, koje su od mene učile, kao i ja od njih, i združenim snagama smo nastavili da gradimo priču zvanu Marija Handmade.

Odakle nabavljate materijal?

Sve nalazimo kod nas, ništa ne uvozimo, iako danas iz Turske ili Kine da se uveze vrlo jeftin materijal. Zahvalna sam mojim dobavljačima, koji kad god nabave izvrstan materijal, tipa, od sirovog lana ili pamuka, oni me odmah obaveste ili sačuvaju za mene. Dostigli smo nivo saradnje gde zaista iznad svega želimo da radimo jedni sa drugima.

I, dok god bude izvodljivo, istrajaću u nameri da ovaj brend raste na lokalnoj sirovini i lokalnoj radnoj snazi.

Šta sve imate u svom asortimanu?

Kao što rekoh, krenuli smo od šalova, a onda su se nadovezali zimski kaputi od vune, pončo ogrtači, džemperi… Uživamo u izradi istih. To su komadi u koje ljudi vole da ulože i nose u nadolazećim godinama, a onda vremenom samo dodaju određene komade, osvežavajući svoje odevne kombinacije. Tako, ujedno, i gradimo naš brend, gde se kolekcije naslanjaju jedna na drugu u kvalitativnom smislu, kao i pogledu forme, stila, i palete boja.

Mimo toga, imamo i osnovne kolekcije koje su u našoj stalnoj ponudi, a to su tkane bluze, košulje od sirovog lana i srpskog platna, te suknje i pantalone. Ipak, Marija Handmade haljine su najveći hit kod dama, jer su prijatne i ležerne, i lako se kombiniju sa kaputima i jaknama.

U osnovi, sve što kreiram ističe ženske atribute, a sakriva, u odsustvu bolje reči, „nedostatke“. Ja uvek gledam da minimiziram stres i osećaj samosažaljenja kad uđete u kabinu da probate nešto i uvidite da to nije za vas. Otuda i moje geslo: „Hajde da napravimo nešto što će svima lepo da stoji.“

Koliko komada se izrađuje po kolekciji?

Imamo dve kolekcije godišnje, proleće/leto i jesen/zima, i u svakoj od njih se nađe po 20 različitih odevnih komada, koji se međusobno mogu kombinovati. Recimo, od dva modela suknji i jednog modela pantalona, preko nekoliko bluza i dve košulje, do tri modela kaputa. I svaki od njih se reprodukuje u po 10-ak komada. Nekad to bude malo više, nekad to bude malo manje, sve u zavisnosti od potražnje.

No, dosledni smo u obećanju da je sve unikatno. Otuda se uvek nešto izmeni u mustri ili prepletaju, pa i u kombinaciji boja, ali nikad ne bude više od 5-10 takvih komada. To je garancija da ostajemo autentični i u domenu malih serija.

Koliko vam je vremena potrebno za izradu odevne rukotvorine?

Sve zavisi od materijala, kao i predmeta izrade. Recimo, ako je reč o vunenom šalu, onda je potrebno izdvojiti jedan dan, duplo više za svileni šal. U principu, to je od 8 do 16 sati efektivnog rada.

Sa druge strane, pravljenje kaputa iziskuje daleko više vremena, jer zahteva sporije krojenje i šivenje, dosta pripremnih radnji, kao i kvalitetnu obradu ivica u završnici. Tako da, kaput zna da odnese i preko 30 radnih sati da bi se dobio kvalitetan i gotov proizvod.

Šta radite sa neprodatom garderobom?

Nemamo neprodatih komada, jer smo mala proizvodnja. Veoma vodimo računa o količinama, i proizvodimo planski i promišljeno. Ako nekada nešto i ostane, to se “prepakuje” u pogledu stilizacije i veoma lepo uklopi u novu kolekciju, jer poslujemo po principu održive mode. Kada su u pitanju ručno štrikani džemperi, dešava se da rasparamo i od te vune napravimo nešto novo. Na taj način nema ni trunke otpada.

Isto se može reći za kolekciju koju čine komadi od starog tekstila. Pažljivo selektujemo stari tekstil, sečemo ga na trake i utkamo u sasvim novu tkaninu od koje nastaju kaputi, jakne, itd. U isti mah, stare farmerice smo obrnuli, presekli i iskrojili haljine. Čitava ova “reciklirana” kolekcija je veoma popularna i, kao takva, uvek je u ponudi.

Da li ste razmišljali da pokrenete i liniju za muškarce?

To mi je velika želja, a ni upita na tu temu nemanjka, obično tražeći đubretarce. Inače, u prošloj kolekciji, po imenu Dva lica, imali smo muške džempere, koji su se prodali očas posla. Štaviše, trudimo se da uvek ponudimo praktična rešenja i kupci nam redovno šalju fotografije u njima noseći ih sa jednim ili drugim licem na najrazličitijim zimskim destinacijama.

Pored garderobe, imate i enterijerski program.

Tako je. Ta kolekcija kućnog tekstila pokrenuta je 2016-17. godine, nakon gorepomenutih obuka, kada su nam se u proizvodnji  pridružile Daca i Olja. Do danas se ta home textile kolekcija etablirala, a u planu je da istu proširimo do kraja tekuće godine, što smo i najavili putem društvenim mreža.

Koliko je bilo potrebno vremena da sazrite vi kao preduzetnica, kao i sam biznis?

Trebalo je dosta vremena, gotovo deset godina. Sigurno se pitate zašto toliko. Pa, Marija Handmade je danas možda i jedini biznis u ovoj oblasti koji se održao na ovom nivou. Mi se bavimo ručnim radom i rukotvorinama, ali iste ne prodajemo na štandovima i pijacama, gde neretko završe ovakve stvari.

Povrh svega, okolnosti su krajnje nepovoljne za ovakav vid biznisa u tekstilu. Opstati i izboriti se za svoje mesto pod suncem sa brendovima koji dolaze sa svih strana i odvlače vam kupce, najpre niskom cenom, a potom i nebrojenim kolekcijama na svakih mesec ili dva, bio je neopisiv izazov.

Sa druge strane, Marija Handmade se održala sa samo dve godišnje kolekcije: letnjom i zimskom. Nismo poklekli, niti smo hteli da damo svoj doprinos razvitku konzumerizma, već smo želeli da razvijamo svest o promišljenoj kupovini garderobe i pokažemo da odeća nije neka stvar koju vi odenete i izađete napolje. Odeća ima mnogo dublju vrednost zato što izražava vaš senzibilitet i karakter. Odeća ističe vašu spoljašnju i unutrašnju lepotu.

Sve u svemu, bilo je potrebno dosta vremena da se brend razvije do te mere da tačno znamo ko su naši klijenti, ciljna grupa, gde želimo da prodajemo odevne predmete i kako iste želimo da predstavimo, te da se iskristališe mreža dobavljača materijala, tako da nema oscilacija u obećanom kvalitetu materijala kako bismo zadržali standard u proizvodnji.

Koliko danas imate zaposlenih i kojeg su profila?

U proizvodnji ordinira 5-6 žena, u prodaji dve, a isto toliko i u marketingu, dok su dvojica zaposlenih zaduženi za našu online prodavnicu. Da, brend počiva na ženskim rukama i ženskoj snazi, ali imamo i nekoliko saradnika, kao što su naš modelar/konstruktor čika Rade i čika Mića, naš pletač.

Ipak, svi zaposleni su ovde ravnopravni. Ja jesam na čelu, ali, recimo, prva među jednakima, ne nužno sa upravljačkom palicom, koja jedina odlučuje o svemu. Trudim se da osnažim radno okruženje da preuzme odgovornost, delimično i zbog toga što u njima prepoznam snagu za ličnim razvitkom, pa im dajem slobodu u odlučivanju.

Koliko vam je bilo teško da delegirate posao?

Iskreno, vrlo mi je teško padalo, pogotovo što se uglavnom radilo o ženama u nekim određenim godinama koje vladaju mnogim znanjima. U početku su doista znale bolje, ali vremenom se konstalacija znanja menjala, pa se danas razmenjujemo i učimo jedne od drugih. Trebalo je naučiti skrenuti pažnju da, na primer, nešto nije najbolje urađeno ili da mora biti završeno u određenom vremenskom roku, jer se u ovakvom načinu ručnog rada često gubi pojam o vremenu.

No, gorepomenuto mentorstvo me je puno naučilo o samom delegiranju, odnosno kako se raspodeljuju obaveze i zadaci, ali ujedno kako se osloboditi tog nekog emotivanog balasta koji nesporno nosite sa sobom.

Čime se vi danas ponajviše bavite?

I dalje je to dizajn i planiranje kolekcija, odnosno osmišljavanje istih, i sam kreativni proces. Volela bih da se u budućnosti ukaže prilika da taj deo prepustim mladim snagama, te da se brend diverzifikuje i pokrije mlađu populaciju. Takođe, moj posao je da osmislim reprezentativne uzorke i dogovorim poslove. Doduše, sada se sve više prodaja odvija putem našeg sajta i drugih online kanala, što me posebno raduje.

Istovremeno, dosta se bavim promocijom brenda izvan granica naše zemlje i trudim se da budem u tokovima, te da stvaram nove kontakte i potencijalne saradnje. U prilog tome govori da sam aplicirala za program Handmade ambasadorki podržan od strane Bank of America i Vital Voices, uz preporuku domaće uspešne preduzetnice iz sveta marketinga i PR-a, koja mi je dala vetar u leđa za ovu akciju.

Konkurencija je, u najmanju ruku, bila ozbiljna, ali ja sam se, ipak, našla među 60 odabranih, koji su tokom čitave prošle godine prolazili kroz online mentoringe na teme razvoja proizvoda, brendiranja, marketinga, itd. Naposletku, u novembru je nas 30 završilo sa tim mentoringom, a onda je usledilo novo sužavanje izbora kandidata.

U februaru ove godine dobila sam mejl da sam ušla u top 15. U junu sam bila pozvana u Njujork, gde sam dala sve od sebe da mentorkama prezentujem brend Marija Handmade na najbolji mogući način. Narednih šest meseci radim followup sa mojom finansijskom mentorkom Lidijom i Dejvidom, koji je zadužen za prodaju i marketing.

Videćemo kuda će to odvesti ovu našu priču – možda to nekih investicija, nikad se ne zna. Ono što je sigurno jeste da je ovo bila prva ozbiljna prilika da se brend Marija Handmade predstavi u Americi i ja sam istu zgrabila.

Zavredeli ste pregršt nagrada i priznanja tokom preduzetničke karijere.

Tako je. Prva nagrada i ujedno najdraža mi je, gorepomenuti, Cvet uspeha za ženu zmaja. Nju sam osvojila u kategoriji za samozapošljavanje, odnosno kako sa biroa rada otići u preduzetništvo. Ta nagrada, koja je usledila tri godine nakon osnivanja Marija Handmade, dala mi je vetar u leđa, ulila veliko samopouzdanje, te dala k znanju da ovo je moj preduzetnički put i da nemam pravo da odustanem od njega.

Nakon toga usledile su još mnoge nagrade i priznanja, a posebno draga mi je ona od Evropske mreže preduzetništva za uspešno učešće u međunarodnim programima u tekstilu. U pitanju je bio sajam i modna revija u Amsterdamu, gde sam predstavila kolekciju Beli anđeo od naše domaće vune 2018. Pored toga što je rasprodata za tren oka, ta kolekcija mi je donela i divnu saradnju sa jednim amsterdamskim butikom, što je istovremeno označilo svojevrsni proboj na inostrano tržište.

Kako izgleda jedan vaš radni dan?

Kad sam u Šapcu, dolazim u atelje sa kucom Lakijem oko 9, tik posle Dace i Olje. Prvo se dogovaram sa njima, pa se povlačim u kancelariju, gde odgovaram na mejlove, obavljam neophodna plaćanja, te komuniciram sa kupcima putem društvenih mreža, jer postoje upiti na koje samo ja mogu da odgovorim.

Jedan deo dana obavezno provedem u proizvodnji, baveći se modelovanjem, krojenjem, te isprobavanjem uzoraka, definisanjem, tzv. fitovanjem, ako je nova kolekcija na programu. Do kraja radnog dana primam klijente na probu, ukoliko ima zakazanih.

Ako idem u Beograd, što je neretko, spakujem sve što mi treba i tamo provodim dan. On se uglavnom svodi na sastanke, bilo u radnji, bilo na nekom drugom mestu u prestonici, ali lokal u Čumićevom sokačetu je, u principu, glavna baza.

Često se događa da prvi deo dana provedem u Šapcu, a drugi deo u Beogradu, što je ubedljivo najstresnije. Tada je uvek neka jurnjava, a usput ništa ne sme da se zaboravi i sve mora da bude gotovo na vreme.

Ipak, čak i u takvom poslovnom metežu, ja moram da odvojim vreme za kreativan proces. Takva sam, ne mogu da se isključim, pa se dešava da kreativa sačeka kraj radnog dana, kada natenane, ali u sitne sate, sednem i pokušam da crpim inspiraciju.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Do kraja godine volela bih da ostvarim zacrtane ciljeve, kao što je saradnja sa dva nova prodajna mesta u zemlji i u inostranstvu. Trenutno smo u pregovorima, a neostvarena želja mi je da jedno bude u Novom Sadu, kako bih se odužila vernim kupcima koji su otpočetka i bez po muke dolazili u Beograd u radnju u Čumićevom sokačetu da bi pazarili kod nas.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima, kao i onima koji su u vašoj sferi poslovanja?

Najpre bi trebalo istražiti u čemu ste najbolji, ako već ne znate. Probajte pronaći šta bi bilo optimalno za napraviti ili ponuditi, a da je u skladu sa vašim senzibilitetom i karakterom, kako bi tu postojala ljubav prema poslu. To je, po meni, osnovno – da se radi nešto što se voli, a ne zato što je profitabilno. U protivnom, pre ili kasnije, to mora propasti iz ličnog nezadovoljstva.

Jednom kad dokučite čime biste se bavili, važno je detektovati svoje kupce, ispitati tržište u svojstvu malog biznisa, ustanoviti ciljne grupe, jer to su oni ljudi od čije strane morate da budete prepoznati.

Što se tiče onih koji se već bave izradom odevnih rukotvorina, poruka je sledeća: Da, moguće je od ovoga napraviti održiv i funkcionalan biznis, ali potrebna je čvrsta volja, rešenost i upornost da se ostane na zacrtanom putu i da se ne poklekne.