Marmade keramika:
Iskrenost i toplina utisnuti u glinu

Kako je izgledao vaš put od grafičkog dizajna do keramike? Šta vas je navelo da promenite pravac i posvetite se ručnom radu?

Grafički dizajn je bio moj prvi izbor od malena i dugo sam mislila da će to biti moj životni put. Rasla sam u porodici u kojoj je jedan od roditelja grafički dizajner, tako da sam još kao mala sedela pored njih, gledala u ekran i bila ubeđena da nema ničeg zanimljivijeg od stvaranja na istom. Imala sam računar od treće godine i sve mi je delovalo potpuno prirodno, pa sam i mislila da ću i ja krenuti tim putem. Međutim, negde pred kraj srednje škole, svega mesec dana pred prijemni, jednostavno sam osetila da ne želim da mi život prođe za kompjuterom. Osećala sam potrebu da radim rukama, da osetim i stvorim nešto stvarno.

Keramika se pojavila kao spoj svega što me zanimalo. Tu je bilo i vizuelnog identiteta, dizajna i umetnosti, ali sve se to dešavalo kroz materijal, pokret i dodir. U tom trenutku nisam imala nikakvo iskustvo, ali mi se dopao taj spoj i vajarskog i slikarskog pristupa, gde je rezultat nešto funkcionalno i upotrebljivo. Na fakultetu sam dodatno shvatila koliko je keramika prisutna svuda oko nas u stvarima koje svakodnevno koristimo, i koliko je, zapravo, zahvalna za izražavanje.

Recite nam malo više o samom početku i trenutku kada ste odlučili da keramika postane vaš posao, a ne samo umetnički izraz.

Sećam se tog perioda vrlo jasno, jer su to bile godine u kojima je sve dolazilo na svoje mesto, ali se to dešavalo polako i sa puno nesigurnosti. Kada sam završila fakultet, prva stvar koju sam uradila bila je da kupim točak. To je bila moja prva ozbiljna investicija u moj rad, plaćena od stipendije koju sam tada dobila. Zanimljivo je da u početku uopšte nisam planirala da se bavim keramikom na točku, već sam želela da radim livenje keramike u kalupima, da dizajniram proizvode koji će moći da se serijski proizvode, ali da i dalje imaju umetnički pečat. Međutim, kako sam počela da vežbam na točku, sve više me je privlačio taj momenat potpunog fokusa i prisustva. U trenutku kada sednem i krenem da vrtim, sve ostalo prestaje da postoji.

Svakako nije išlo lako u početku. Mnogo puta mi se desilo da mi rad ne ispadne onako kako sam zamislila, da se deformiše, pukne ili jednostavno ne uspe. Ali, svaka greška je bila lekcija, i vremenom sam počela da osećam da se u tom procesu pronalazim.

Kako je došlo do odluke da pokrenete sopstveni brend?

To se dogodilo prirodno i bez nekog velikog plana. Još dok sam bila student, počela sam da radim u jednoj školici keramike, a posle i sa profesorom koji je imao svoj atelje. Kroz to iskustvo sam naučila mnogo o organizaciji posla, o komunikaciji sa ljudima, o načinu na koji se ideja pretvara u gotov proizvod koji neko zaista koristi. Vremenom sam shvatila da želim da ja budem osoba koja odlučuje o svemu. O dizajnu, o saradnjama, o tempu rada i da ne moram čekam nečije odobrenje za svaku sitnicu.

U meni se tada javila ta potreba da budem „sama svoj menadžer“. Htela sam da mogu da predložim ljudima rešenja, da im pokažem kako nešto može da izgleda, zašto određeni oblik ili materijal ima smisla. Tako se polako rodila ideja o sopstvenom brendu. Nije bilo konkretnog trenutka kad sam sela i rekla: „Evo, sad osnivam firmu.“ To se dešavalo kroz postepeno sazrevanje, kako su se pojavljivali prvi klijenti, pa prvi ponovljeni poslovi, pa ljudi koji su dolazili po preporuci. Shvatila sam da to što radim jeste nešto što može da raste i da želim da nastavim tim putem.

Vaša prva saradnja bila je sa jednom kafeterijom. Kako je do toga došlo i koliko su te saradnje oblikovale današnji identitet brenda Marmade?

Prva saradnja se desila još dok sam bila na fakultetu. Tada još uvek nisam imala ni peć, već samo točak, ali sam dobila preporuku da probam da napravim nešto za jednu kafeteriju. To je bio moj prvi ozbiljan izazov. Radila sam sve ručno i nosila gotove šolje na uslužno pečenje kod drugih, što je tada bilo dosta komplikovano i sporo. Ipak, ispalo je iznenađujuće dobro. Čak toliko dobro da su im na kraju ukrali sve šolje iz kafića.

Koliko god to tada delovalo pomalo apsurdno, zapravo, malo mi je laskalo. Znači, ljudima se proizvod dopao do te mere da su želeli da ga imaju. Kroz tu prvu saradnju sam shvatila koliko je važan kontakt s ljudima koji moj rad koriste svakodnevno, kao što su baristi, kuvari, vlasnici lokala. Oni najbolje razumeju i funkcionalnu stranu proizvoda, a ne samo estetsku.

Taj odnos saradnje i zajedničkog razmišljanja o dizajnu postao je osnova mog rada. Danas sarađujem sa više od 25 kafeterija, nekoliko restorana i poslastičarnica, ali sve je počelo od te prve narudžbine. Kafeterije su mi pomogle da razvijem brend, jer su te šolje postale prepoznatljive. Ljudi ih vide, koriste, pitaju odakle su i sami nađu put do mene. I sve to bez agresivnog marketinga, više kroz preporuke i lični kontakt.

Saradnja sa kafeterijama, restoranima i kuvarima danas je veliki deo vašeg posla. Kako te saradnje funkcionišu i šta ste kroz njih naučili?

Saradnja sa ugostiteljima je jedan od najlepših, ali i najdinamičnijih delova mog posla. Te saradnje uvek počinju razgovorom. Oni mi opišu ideju, atmosferu lokala, tip kafe ili jela koje spremaju, a ja pokušavam da pronađem oblik i teksturu koji to mogu da upotpune.

To nikada nije jednostavan proces, jer šolja treba da bude i lepa i ergonomski dobra, da lepo leži u ruci, da ima pravu zapreminu i težinu. Sve te stvari sam naučila kroz praksu, razgovorom sa ljudima koji znaju svoj posao i ne razmišljaju o keramici kao dekoraciji, već kao o alatu.

Uz to, ugostitelji međusobno dele iskustva, pa se mnoge nove saradnje rađaju spontano. Jedan kuvar preporuči drugog, jedan lokal vidi šolje u drugom, i tako se krug širi. Danas imam između 25 i 30 različitih saradnji, i svaka od njih ima svoju priču. Te priče su ono što mi najviše znači, jer mi pokazuju da moj rad zaista živi. U kafićima, restoranima, na stolovima, u svakodnevnim ritualima drugih ljudi.

Kako ste razvijali kolekcije kroz godine, od prvih Basic šolja do današnjih serija? Koliko se dizajn menjao, a koliko ostajao dosledan početnoj ideji?

„Basic“ je naziv moje prve kolekcije i ona je, na neki način, i dalje osnova svega što radim. Nastala je u periodu kada sam tek učila kako da spojim funkcionalnost i estetiku, pa su ti prvi komadi bili vrlo jednostavni: četiri boje, dve veličine, čiste linije i bez suvišnih detalja. Htela sam da šolja bude praktična, prijatna na dodir, da ima balans između čvrstine i lakoće. Nisam razmišljala o velikim kolekcijama niti o tržištu, već sam radila po osećaju, onako kako sam verovala da treba da izgleda predmet koji svakodnevno koristiš i koji ti ne dosadi posle tri dana.

Vremenom se Basic kolekcija širila. Danas ima raznih veličina i široku paletu boja, ali suštinski se nije promenila. I dalje je prepoznatljiva po svojoj jednostavnosti. Mislim da je baš ta doslednost ono što ju je održalo ovoliko godina. Ljudi i dalje traže iste šolje, često baš one iz prve serije, što je za mene najbolji dokaz da je ideja bila ispravna.

Kroz godine sam, naravno, eksperimentisala. Napravila sam oko 20 različitih kolekcija, i svaka je imala neku svoju temu. Ponekad su to bile teksture, ponekad boje, ponekad određeni oblik koji sam razvijala u više verzija. Trudim se da u svakoj kolekciji postoji šolja, tanjir i činija, tako da se može napraviti komplet, ali i da svaki predmet može da stoji i samostalno. Ne volim da namećem setove kao obavezu; meni je lepota u tome da ljudi sami kombinuju ono što im se dopada.

Dizajn se menjao u nijansama, a i u tehničkom smislu, gde sam postajala sigurnija u materijalu, preciznija u formi, više sam eksperimentisala sa glazurama i debljinama zidova. Međutim, duh kolekcija je ostao isti: ručni rad, jednostavnost, tople boje i oblici koji deluju poznato, ali imaju lični pečat.

Osim individualne izrade, poznati ste i po radionicama i kursevima keramike. Kada ste počeli da ih držite i kako su oni doprineli širenju vašeg brenda?

Radionice su u početku bile samo ideja koju sam dugo odlagala. Brend Marmade sam pokrenula pre oko šest godina, ali sam samostalno počela da držim kurseve tek pre dve godine. Do tada sam uvek imala neki izgovor: te da mi treba veći prostor, da još nisam dovoljno spremna, da ne znam hoće li ljudi uopšte biti zainteresovani. A zapravo sam već tada imala iskustvo, jer sam kao student radila u jednoj školi keramike i tu naučila kako da prenosim znanje drugima.

Kada sam konačno odlučila da krenem, sve se desilo mnogo lakše i prirodnije nego što sam očekivala. Prve grupe su se popunile skoro odmah. Ljudi su počeli da dolaze jedni preko drugih, delili su iskustva, preporučivali radionice prijateljima, kolegama, rodbini. Nisam ni morala mnogo da se reklamiram, radionice su same postale najbolja reklama za moj rad. To su bili trenuci kada je brend Marmade počeo ozbiljnije da se širi, jer su ljudi počeli da me prepoznaju, da prate moj rad i da mu veruju.

Do sada je kroz moje radionice, kurseve, tim bildinge i dečje programe prošlo između 700 i 800 polaznika. To je ogroman broj ljudi koji su na neki način doživeli keramiku iznutra, osetili proces i shvatili koliko je on dinamičan i uzbudljiv. Mnogi od njih su se kasnije vraćali kao kupci, neki su čak i sami nastavili da se bave keramikom.

Koliko je bilo teško balansirati kreativni rad i sve „nevidljive“ aspekte poslovanja, kao što su marketing, papirologija, porezi i komunikacija s klijentima?

E, taj deo posla mi je uvek bio najteži. Kreativni deo mi dolazi prirodno. Da osmislim, da napravim, da radim rukama, sve je to u redu, ali sve što dolazi posle toga, od papirologije do marketinga, deluje kao potpuno drugi svet. Najveći izazov mi je bio da prihvatim da umetnički rad ne može sam da se nosi, da moram da se bavim i onim stvarima koje mi nisu bliske, ali su neophodne da bih opstala kao preduzetnik.

Na primer, društvene mreže su mi dugo bile problem. Imam Instagram, ali ga vodim vrlo neredovno. Objavim nešto s vremena na vreme, više kad se setim nego planski. Nikada nisam volela da se javno ističem, da pričam u kameru ili da “prodajem priču”. Ipak, shvatila sam da je ljudima važno da vide proces, da razumeju kako nešto nastaje, pa sam počela da objavljujem bar snimke radionica ili gotovih komada. Kada reklamiram, to radim isključivo za kurseve i radionice, jer je to nešto što ima direktan efekat. Plaćam reklame nekoliko dana i za to vreme mi se svi termini popune. Ali, generalno, oslanjam se mnogo više na preporuke i lični kontakt nego na oglašavanje.

Papirologija je posebna muka. Imam licencu za stare zanate, što znači da nemam fiskalni račun, ali sve pišem (radim) ručno. Na papiru to zvuči jednostavno, ali ako propustiš da zabeležiš dve-tri uplate, posle moraš da juriš, sabiraš, proveravaš. To je deo posla koji niko ne voli, ali mora da se radi. I, naravno, tu su porezi i doprinosi – realnost svakog malog preduzetnika. Smešno je što ljudi misle da ako imaš svoj posao, imaš slobodu; zapravo, imaš još veću odgovornost prema svemu, i prema državi i prema klijentima, i prema sebi.

Kako pristupate većim projektima i korporativnim saradnjama i koliko prostora ima za kreativnost kada se radi po zahtevima klijenta?

Korporativne saradnje su poseban deo posla, jer zahtevaju potpuno drugačiji pristup od onog koji imam kad radim za pojedince ili male lokale. To su obično projekti koji podrazumevaju veće količine, precizne rokove i vrlo konkretne zahteve. Međutim, i u tim okvirima postoji prostor za kreativnost, samo je drugačije usmerena.

Najčešće radimo zajednički, gde kompanija dođe sa idejom, željom ili određenom simbolikom koju želi da prenese kroz proizvod, a ja pokušavam da to prevedem u formu i materijal. Nekada imaju tačne smernice, boje i logotipe koji moraju da budu uključeni, a nekada dođu sa veoma apstraktnom idejom i prepuste mi slobodu. Bilo je saradnji sa velikim brendovima, poput IQOS-a, za koje sam pravila šolje u velikim serijama, kao i sa različitim firmama koje žele da imaju ručno rađene poklone za zaposlene ili partnere, mahom novogodišnje šolje, kugle, korporativne setove.

Uvek insistiram da zadržim ručni pečat i kvalitet, čak i kad je količina veća. Kod takvih projekata je važno da se postigne balans između ekonomičnosti i umetničkog izraza. Zato često predlažem rešenja koja su funkcionalna, ali i pristupačna, da proizvod bude lep, izdržljiv i smislen, a ne samo dekorativan. Koristimo različite tehnike: ručno oslikavanje, sito štampu, pozlatu, u zavisnosti od toga koliko su klijenti otvoreni za eksperiment.

Koji su vam najveći izazovi u svakodnevnom radu i kako izlazite na kraj s njima?

Najveći izazovi u ovom poslu su oni koji se ne vide spolja. Ljudi često misle da je najteži deo oblikovati glinu ili osmisliti dizajn, ali to je, zapravo, onaj lepši, mirniji deo dana. Ono što najviše iscrpljuje jeste logistika. Nabavka materijala, organizacija prostora, održavanje opreme, planiranje pečenja, papirologija i stalna potraga za vremenom.

Što se tiče materijala, situacija u Srbiji nije sjajna. Imamo samo nekoliko dobavljača, a ponuda je ograničena. Najčešće kupujem glinu od jednog većeg dobavljača, ali tržište je, generalno, slabo snabdeveno. Prodavnice uglavnom funkcionišu kao magacini, bez jasne ponude, pa često moraš da se snalaziš, da kombinuješ različite vrste gline, da praviš sopstvene nijanse boja i glazura. U Mađarskoj i Hrvatskoj je situacija daleko bolja. Tamo imaš uređene radnje sa neverovatnim izborom materijala i alata, mogućnost da porazgovaraš i saznaš, dobiješ sugestije i rešiš nedoumice. Kod nas je to još uvek više improvizacija nego sistem.

Drugi veliki izazov je sama proizvodnja. Iako sada već imam rutinu, keramika je nepredvidiva. Možeš sve da uradiš kako treba, a da komad na kraju pukne u peći. Kvalitet gline uglavnom ne varira, ali dešava se da ne dobiješ željeni komad. To su situacije koje te nauče strpljenju, jer nema načina da ih izbegneš osim iskustvom. Sve greške pamtiš, svaka te nauči nešto.

Naravno, tu su i fizički izazovi. Rad rukama, stalno sedenje, dizanje teških kutija, rad sa vodom i prašinom. Nije to samo „lep umetnički rad“, već i fizički zahtevna rutina. Ali, ono što mi najviše pomaže jeste disciplina. Naučila sam da ne žurim, da ne forsiram kada sam umorna, jer se to odmah vidi na radu.

Gde vidite Marmade u narednim godinama?

Volela bih da Marmade u narednim godinama poraste, ali ne po svaku cenu. Do sada sam gotovo sve radila sama, i mislim da sam došla do tačke kada je to postalo previše za jednu osobu. Zato mi je sledeći korak da proširim tim, makar za jednu osobu koja može da mi pomaže i koja bi preuzela deo procesa rada. Želim da zadržim svoj ritam i kontrolu nad kvalitetom, ali i da sebi dam malo više prostora da dišem, da mogu da se posvetim kreativnom delu posla bez konstantnog pritiska rokova.

Trenutni kapacitet radionica mi savršeno odgovara, tako da tu ne planiram promene. Zadovoljna sam brojem polaznika i načinom na koji radionice funkcionišu. Umesto širenja u smislu kvantiteta, volela bih da se brend razvija kroz kvalitetnije saradnje, možda sa većim klijentima, restoranima koji imaju prepoznatljiv identitet, firmama koje cene ručni rad i žele da se kroz to istaknu.