Mekano:
Ručno štrikani odevni predmeti živahnih boja

Kako je nastala ideja o pokretanju brenda Mekano?

Nikola: Sasvim organski. Ivanina mama, Sava, je penzionerka, koja nije mogla da se podiči nekom basnoslovnom penzijom, pa smo gledali kako da je podržimo. I onda nam je sinulo – ona je izuzetno vična u štrikanju. Kako Ivana je vokaciji social media manager i sjajan dizajner, počeli smo sa ručnom pletenom garderobom, gde se ispostavilo da je gospođa mama pravi maher u štrikanju.

Ivana: Baš tako. Mama je dosta rano naučila da štrika i to u drugom stanju, gledajući sverkvu na delu. Dakle, bez ikakvih kurseva, Jutjub klipova – zaista pravi fenomen. I vremenom je postala sjajna u tome. Dovoljno je da joj pokažem sliku i ona to “skine” za tren oka.

Nikola: Tako da, brend nije nastao iz potrebe, nego iz želje. Otuda i naziv Mekano ima dvojako značenje: mekano u smislu vrline proizvoda, ali i načina života. Mi svi nastojimo da budemo opušteni, kao i naši proizvodi.

Šta je bio prvi proizvod koji je Mekano ištrikao?

Ivana: Prva dva predmeta su bili kardigan sa tzv. balon rukavima i kratak džemper. Ja sam na internetu našla modele, koje sam iskombinovala sa nekom svojom vizijom kako bi to trebalo da izgleda i prosledila mami. Ona se latila igli i vune i to izradila. Ispalo je sjajno, ali ubrzo smo se suočili sa prvim većim izazovima.

O kakvim tačno izazovima govorite?

Ivana: Počeli smo da radimo sa dosta debelom vunom – duplo debljom negoli što je to uobičajeno. Potom, problematično je bilo uklopiti paletu boja i količinu koja nam je potrebna za rad. Kad smo se našli ono što nam odgovora i najzad se uigrali, sa pet-šest veoma traženih artikala, dobavljač nam je javio da se ta vuna povlači iz proizvodnje.

Kud ćemo, šta ćemo, morali smo da se prilagodimo novonastaloj situaciji. A, sreća u nesreći bilo je to da su, iz tog škripca, nastala dva nova modela, koja u poslednjih pet godina spadaju među najprodavanije.

Odakle nabavljate materijal?

Ivana: U početku smo mučili muku i snalazili se kako znamo i umemo, ali jednom kad smo našli pouzdanog, domaćeg dobavljača, to smo prebrinuli. Jedini uslov je malo veća količina, ali izlazimo s tim na kraj. Inače, sam materijal se doprema, odnosno uvozi iz Turske.

Kad dolazi trenutak da tražite dodatnu radnu snagu?

Ivana: Veoma brzo. Samo po sebi, štrikanje je zahtevan proces, koji iziskuje dosta vremena. Iako je mama brza, ona nije mogla sve da postigne. Prva koja se priključila bila je moja sestra, pa onda mamina prijateljica i komšinica.

Naravno, pokušavali smo da angažujemo pletilje sa strane, ali to nije išlo tako glatko. Pogotovo je kompleksno kad nismo u istom gradu, pa ne možemo da se uživo sastajemo. Takođe, tu je bilo i pitanje rokova, koji neretko nisu bili ispoštovani, što je nedopustivo u ovom poslu.

Vremenom sam se i ja latila igli i iznenađujuće brzo sam pohvala konce. Izgleda da sam talentovana na mamu. Uglavnom, time sam stekla pravo na serfikat o starim zanatima i konačno sam mogla da sopstvenu viziju sama otelotvorim.

Šta sve štrikate od odeće?

Ivana: Portolio delimo na zimski i letnji. Zimski čine kratki i dugi kardigani i prsluci, rolke, trake, kape, pet-šest vrsti šalova i isto toliko ponča. Kad govorimo o letnjem delu, imali smo heklane cegere, a od prošle godine smo uveli i lanene haljine, koje su naišle na sjajan odziv, pogotovo kod klijenata iz Slovenije i Hrvatske. Tako da, za leto 2024. planiramo da ponovimo te haljine, ali i da im pridružimo suknje i bluze, i tako napravimo jednu kolekciju.

Po čemu se izdvaja Mekano garderoba?

Ivana: Rekla bih da su modeli jednostavnog kroja, ali ono što je specifično jesu same boje. Radi se o odevnim predmetima koji se lako kombinuju i nisu “teški” za nošenje. Izrađujemo veličine od 38 do 42, dok sve ostale, po potrebi, proširujemo ili sužavamo, odnosno prilagođavamo klijentu. Onim čime još možemo da se pohvalimo jeste da smo zero waste, odnosno da nemamo nikakav otpad tokom proizvodnje.

Takođe, ovo što mi izrađujemo je zaista ručni rad.

Nedavno smo Nikola i ja boravili u inostranstvu, gde smo posetili jednu handmade prodavnicu. Kad sam pitala kojim igalama je štrikan džemper od mohera, dobila sam odgovor je da urađen na mašini, dok su ivice ručno spojene. Uzgred budi rečeno, taj džemper je koštao 800-1000 evra. Tako da, naš rad zaista nema cenu.

Ko su vaši kupci?

Ivana: Naša publika su uglavnom žene od 20-25 do 55 godina, koje žele kvalitetne i autentične odevne predmete, i koje su osvešćene u smislu slow fashiona, odnosno spore mode. Za pet godina poslovanja glave pritužbe su bile apropo plakara, jer klijentkinjama ne mogu svi naši proizvodi da stanu.

Ono što je najvažnije jeste da imamo stalne mušterije, koje iz godine u godinu kupuju sve ono što novo izbacimo i pritom su neverovatno zadovoljne kvalitetom.

Koliko osluškujete mišljenje kupaca i usvajate njihove sugestije?

Nikola: Rekao bih da jesmo customer-centric. Između ostalog, prihvatili smo da izrađujemo balaklava kapu, koja se donekle “primila”. Sa druge strane, primera radi, ako imate izbor od 35 boja, znate li kad će se klijent odlučiti? Nikad. Stoga, mislim da je tu potrebno naći neku zlatnu sredinu, gde se mi sada tačno nalazimo.

Da li ste razmišljali o prodaji u inostranstvu?

Ivana: To je naredni korak, ali golem. Iz dosadašnjeg iskustva mogu reći da je to dosta komplikovano. Ja, kad odem u poštu da pošaljem jedan paket za inostranstvo, izgubim po 45 minuta.

Nikola: Ja sam mišljenja da, kad se bavite operativnim delom biznisa, kreacija onda pati. Sva ta komunikacija sa dobavljačima, popunjavanje formulara, slanje paketa, uzima svoj danak. Upravo zbog toga verujem da je bitno da brend nastavi kreativno da raste i razvija svoj portolio, a do inostranstva ćemo doći – neće nam ono nikuda pobeći.

Da li ste do sada imali saradnje sa nekim drugim brendovima?

Nikola: Prvu smo imali 2019. godine, sa DechkoTzarom, našim drugarima. Za potrebe te male kampanje izradili smo dugačke kardigane u tri boje. To je bio prvi put da se Mekano našlo u radnji, gde su klijenti mogli da “opipaju” proizvode – pre toga se isključivo pazarilo onlajn. Uglavnom, iako toga nismo bili u početku svesni, ta saradnja je sjajno prošla i pozitivno odrazila na naše buduće poslovanje.

Krajem 2020. godine, sklopili smo kolaboraciju sa Janom Oršolić i Samo Nežno Prema Sebi, te plasirali kolekciju pod imenom Nežno i Mekano. Mislim da ne treba isticati koliko nam je drago što je Jana spoznala i podržala naš brend. Dovoljno je reći da je to vinulo brend u nove visine prepoznatljivosti.

Nakon toga je usledila kooperacija sa Lillyjem, gde je, za promenu, fokus bio na prodaji. Našli smo u manje-više svim većim i bitnim Lilly drogerijama. Donekle smo bili ograničeni po pitanju proizvoda koje smo mogli da plasiramo. Naime, samo predmeti koji idu, da kažemo, “pod ruku”, poput šalova i traka, mogli su da se nađu na rafovima ovog lanca.

Otada je gotovo isključivo akcenat stavljamo na razvijanju portfolija za celu godinu.

Da li planirate pokretanje kursa štrikanja?

Nikola: Na pameti nam je bilo, pre svega, snimanje videa i slanje, uz tkaninu, koji bi demonstrirali kako bi trebalo izraditi neki odevni komad. Međutim, to bi bilo veoma komplikovano za sprovesti u delo, prvenstveno zato što bi klijentkinje neretko bile penzionerke koje možda nemaju neophodno znanje da puste taj video.

Što se tiče konkretnih obuka, s tim se još nismo uhvatili ukoštac. Razlog? Možda će vam delovati smešno ili čudno, ali istina glasi da smo tek nedavno postali svesni koliko smo, zapravo, umešni u ovom poslu.

Koliko je ova branša cenjena kod nas?

Nikola: Za razliku od sveta, mislim da se kod nas štrikanje još uvek ne uzima za ozbiljno. Na to se uglavnom gleda kao na dokolicu neke bake. I mislim da je to najveći problem, iako se vi time i te kako ozbiljno bavite. Otuda je i nama samima teško da priznamo da smo nešto od nule izdizajnirali i, naposletku, izradili, učinivši to na impozantan način.

Da li ste do sada bili izlagači na nekom od marketa ili bazara?

Ivana: Jesmo i to tek nedavno. Učestvovali smo na novogodišnjem bazaru u Silosima. Iskreno, sada mi je žao što ranije nismo bili deo toga, jer ništa ne može da se meri sa kontaktom uživo sa vašim kupcima. Da, dobijamo pregršt komplimenata onlajn, ali ta živa reč je, ipak, neprocenjiva.

Koliko vam znače društvene mreže u poslovanju?

Ivana: Dok ne izradimo sajt, socijalne mreže su nam glavni izvor komunikacije sa klijentima i naposletku prodaje. Tu prevashodno mislim na Instagram – na Fejsbuku se ne nalazi naša ciljana publika. Mislim da postaje neminovno da se nađemo i na TikToku, jer taj sadržaj sada Instagram masovno forsira.

Nikola: Da, naša strategija na društvenim mrežama treba da se menja. Da bi se ona sprovela u delo, potrebno je investiranje u opremu radi snimanja video-materijala, koji je sada popularan. To dalje sa sobom povlači angažovanje osoba koje će se time baviti, jer to su zaduženja sa punim radnim vremenom, koja ne smeju da padnu na pleća jedne osobe.

Ivana: Tako je. Do sada smo mi sve to sami radili. Rekla bih da 95% slika na Instagramu su škljocnute navrat-nanos u našem dvorištu, sa Nikolom iza kamere telefona i mene kao modela. Dakle, dobra, stara domaća radinost, što je topla preporuka za biznise u povoju.

Nikola: Izuzetak su bile gorepomenute saradnje, gde smo jednostavno morali da unajmimo profesionalnog fotografa.

Pomenuli ste mlade biznise. Imate li neku poruku za njih?

Nikola: Ono što smo naučili kroz Mekano jeste da se koraci ne smeju preskakati. Šta to znači? Znači da najpre treba da imate razrađen biznis plan za prvu godinu poslovanja, da proizvod ili uslugu skrojite kako treba, bez hvatanja krivina, i da se tom biznis poduhvatu posvetite maksimalno. Mislim da se izreka “Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji” najbolje oslikava srž preduzetništva. Dakle, držite svog puta, zaštite i etablirajte brend, steknite poverenje klijenata.

Ivana: I novac nije garancija nikakvog uspeha. Ako uložite neka silna sredstva, to ne znači da ćete odmah biti vodeći na tržištu. Po meni je bolje da biznis raste i razvija se postepeno, gde vi revnosno prolazite kroz sve neophodne procese.

Kakvi su planovi za budućnost?

Ivana: Cilj je da ubudućemo plasiramo kolekcije. Do sada ih nismo imali, već smo funkcionisali tako što ja nabavim vunu raznih boja, donesem kući i onda od toga iskombinujem i smislim nekoliko modela. Međutim, verujem da, kako bismo napravili iskorak, moramo da imamo definisanu kolekciju, što sa sobom povlači i pravljenje lagera, kojeg do sada nismo imali.