M&K Tiffany:
Restauracija i izrada vitraža koji oduzimaju dah

Kako ste počeli da se bavite vitražima?

Sve je počelo 1989. godine. Nas dvojica smo se upoznali i sprijateljili igrajući odbojku zajedno. Jednom prilikom, posle treninga, razgovarali smo o tome šta bismo mogli raditi, jer je tada situacija u firmama bila prilično loša. Videli smo u jednom časopisu lampe napravljene od obojenog stakla i došli na ideju da bismo i mi mogli nešto tako raditi, pa smo počeli da istražujemo i učimo kako se prave vitraži. Bilo je interesantno, jer nismo ništa znali o tome, a tada nije bilo interneta niti dostupnih informacija. Sakupili smo sve što smo mogli od literature i dugo tražili adekvatne materijale koje smo na kraju dobavili iz inostranstva. Nakon godinu dana pokušaja i pogrešaka, počeli smo sa izradom lampi i umetničkih staklenih umetaka za prozore i vrata.

Odakle su stigle prve narudžbine?

Naša prva narudžbina došla je od jednog prijatelja koji je nekada radio sa nama. On je od nas naručio da mu napravimo jedan slepi prozor. Napravili smo ga po narudžbini i sećam se da smo se sami zadivili kada smo sastavili konačan proizvod. Naš prijatelj je, takođe, bio zadivljen, osobito kada smo mu dočarali kako je po ceni jednog vitraža dobio, zapravo, tri. Jer taj prozor je u tri različita doba dana izgledao sasvim drugačije, zavisno od toga kako ga je osvetljavala sunčeva svetlost. I tako su naše prve lampe i umetke za vrata kupili prijatelji i poznanici. Njihovo zadovoljstvo proširilo je vest o našim radovima usmenom preporukom. Otvorili smo malu galeriju i postepeno se proširili na veće projekte.

Posle 35 godina rada mogu da kažem da nam je klasična reklama najmanje pomogla da razvijemo delatnost, iako smo puno uložili u nju. Imali smo i sajt, bili prisutni u poslovnim imenicima, novinama u danima pre interneta, oglasima i svim drugim vidovima oglašavanja. Međutim, ono što nam je otvorilo najviše vrata i donelo najveće i najzanimljivije projekte bile su preporuke klijenata, a iznad svega – viđena stvar. Raspitivanje zainteresovanih ljudi koji su negde videli neke naše radove, očarale su ih boje i prelamanje svetla i poželeli su to isto u svom prostoru.

Koje tehnike koristite u radu i u čemu je razlika između njih?

Krenuli smo sa Tiffany tehnikom koju je izumeo Louis Comfort Tiffany pre stotinak i nešto godina. Posle nekih 10-ak godina bavljenja, saznali smo više i o izvornoj, klasičnoj tehnici slaganja vitraža u olovne profile, a sama stakla se oslikavaju bojama za staklo. Tiffany tehnika koristi bakarnu foliju i lem za spajanje staklenih komadića, dok klasična tehnika koristi olovne profile i boje za staklo koje se peku u peći.

Tiffany tehnika omogućava veću fleksibilnost u kreiranju manjih, detaljnijih komada, dok klasična tehnika pruža veću stabilnost i dugotrajnost, naročito za veće vitraže koji zahtevaju dodatna ojačanja. Louis Comfort Tiffany, koji je kreirao istoimenu tehniku, učinio je to sa željom da pravi prevashodno lampe od malih komada stakla koji su uklopljeni da čine dom ili polusferu. Za tu namenu, pošto je u pitanju delikatniji rad sa manjim i lakšim komadima stakla, olovni profili su bili preteški i zbog te težine vremenom gube integritet i umeju čak i da ispadnu. Zbog toga je Tiffany osmislio tehniku koja koristi bakarnu foliju širine 5-6mm koja obuhvata svaki komadić stakla. Time je dobio mnogo lakši proizvod koji duže čuva svoj integritet, a vizuelno postiže sličan efekat kao klasična metoda, samo u minijaturi.

Tiffany, takođe, nije bio zadovoljan ni klasičnim vitražnim staklima koja nisu odgovarala njegovim potrebama, pa je proizveo i sopstveno staklo za svoju tehniku. Priča kaže da je jednom prilikom bio nezadovoljan staklom koje je napravio, pa je sve razlupao na sitne komade, međutim, kada je podigao jedan od tih komada ka svetlu i video karakteristično prelamanje, to mu se dopalo i na taj način je nastalo čuveno Tiffany opal (Favrile) staklo. Vremenom se ta tehnika proširila i na druge proizvode pored lampi, jer njena fleksibilnost omogućuje primenu i na mnogo manje komade.

Klasična tehnika koja koristi olovne profile je teža za izvođenje i ima mnogo više koraka, ali po nama i mnogima ima veću draž. Pogodna je za velike komade i bolje izražava teksturu slike koju prikazuje, jer se samo staklo boji da odražava to što predstavlja. Olovni profili se, takođe, moraju i ojačati pre nego što se postavi završeni komad, jer je olovo kao materijal prilično mekano i može da izgubi integritet ako se sa njim ne postupa pravilno.

Kako ste počeli da radite restauracije i šta sve ulazi u taj proces?

Pre nekih 20-ak godina došli smo prvi put u poziciju da nešto restauriramo. Restauracija podrazumeva obradu postojećeg vitraža koji je polomljen ili dotrajao. Tu smo se zaljubili u restauraciju i često se šalimo da smo proces restauracije učili od majstora – koji su preminuli pre više od sto godina. Ali, to je u neku ruku istina, jer iako ne možemo da potpuno repliciramo materijale i tehnike koje su stari majstori koristili u izradi originalnog vitraža, trudimo se da maksimalno shvatimo nameru i svrhu svakog detalja koji je ušao u to delo pri izradi i da iste maksimalno očuvamo, ojačamo i povratimo.

Proces restauracije počinje analizom stanja vitraža na terenu. Nakon skidanja vitraža, obezbedimo ga da se ne bi oštetio još više i onda prevozimo kod nas u galeriju. Pre početka samog rada, vitraž se stavi na sto i sačini se skica vitraža sa rezovima koje je napravio originalni umetnik i koje treba očuvati. Onda sama restauracija počinje totalnim rastavljanjem. Vade se olovni profili i čistimo stakla i popravljamo ili zamenjujemo oštećene delove. Ako je potrebno u celini izraditi segment koji nedostaje ili je nepopravljivo oštećen, trudimo se da u svakom pogledu repliciramo izradu originalnog komada. Izrađeni deo mora da prati konturu i stil ostalih delova oko njega i da se savršeno uklopi u celu sliku, tako da čak ni izvežbani posmatrač ne može golim okom videti da je taj komad noviji nego okolni. Nakon toga, stakla se ponovo slažu u olovne profile i leme. Restaurirani vitraž vraćamo na originalno mesto, uz potrebna ojačanja.

Ko su danas vaši klijenti i za kakve objekte radite?

Uprkos činjenici da naše tehnike spadaju u skuplje za izvođenje zbog cene materijala i umešnosti koja ulazu u ručnu izradu, M&K Tiffany može se pohvaliti širokom lepezom klijenata. Radimo uglavnom u Srbiji, posebno za crkve u Vojvodini, ali imamo i narudžbine iz ostatka zemlje, kao i iz inostranstva. Radimo bez ograničenja za sve verske objekte koji žele vitraže, bez obzira da li su pravoslavne, katoličke, jevrejske ili bilo kojih drugih veroispovesti. Na primer, radili smo vitraže za crkve u Vojvodini, hotel „Izvor“ u Aranđelovcu, zatim radove na Dedinju, hotel „Tornik“ na Zlatiboru. Tamo imamo velike kupole od 33 i 42 kvadrata.

Jedna od naših prvih restauracija bila je u Žutoj kući u Subotici. Kada su ljudi iz okoline videli naš rad, dobili smo prve upite za restauracije crkvenih vitraža. Jedna lepa stvar kod restauracija takvih projekata je što njihovi prozori mahom počinju od 5m pa se završavaju na 7-10m. Dobra vest za našu delatnost je da na našim prostorima ima veliki broj crkava i da je svima njima veoma potrebna restauracija u nekom obliku.

Naše crkve preživele su dosta burnih perioda što se odrazilo na njihov izgled, a osobito na vitraže koji su vrlo često stari preko 100 godina i imaju neprocenjivu vrednost. Možemo sa pouzdanošću reći da je većini starih vitraža koji postoje u crkvama na našim prostorima preko potrebna restauracija, pa samim tim uvek imamo upita za projekte od njih.

Počeli ste rad sa malim komadima dok ste učili tehnike, a danas radite i projekte velikih obima poput kupola koje ste pomenuli. Koji izazovi su prisutni kod tako velikih projekata?

Kupole su od samog početka predstavljale ogroman izazov. Da biste izradili delo tolikog obima, nije dovoljno samo imati veštinu, morate imati i viziju, hrabrost, a i tehnologiju i tehniku koja će sve to povezati u jedno. Nisu u pitanju ravne ploče koje se postavljaju u ram prozora ili na zid – svaki komad mora da prati zakrivljenje kupole i u izradu ulazi mali milion tehnoloških izazova koje treba rešiti. Povrh toga, obim potrebnih radova je mnogim ljudima nepojmljiv. Najveća kupola koju smo izradili sastojala se od 20 hiljada komada stakla. Da bismo ugradili stakla u profile, mi svaki komad moramo uzeti u ruke i nekoliko puta obraditi dok se ne uklopi – pomnožite to sa 20 hiljada i steći ćete predstavu koliki trud i rad ulazi u konačno delo.

Kako funkcionišu restauracije ili narudžbine u inostranstvu?

Mahom investitori dolaze kod nas i dopremljuju nam komade kojima je potrebna restauracija. Veoma je skupo unajmiti vitražistu da ode na lokaciju u inostranstvu i tamo obavi svoj rad. Istina je da su vitraži delikatni, osobito ako im je potrebna restauracija, ali ipak jedan majstor za staklo koji ima iskustva u rukovanju tim materijalom će znati kako na adekvatan način da skine, rukuje i dopremi komad, čak i ako se ne bavi direktno vitražima. Zbog toga nismo imali problema ni sa dopremom ni sa montažom vitraža iz inostranstva.

Kada je reč o transportu, tehnika zavisi od obima vitraža. Postoji maksimalna veličina koju smo u stanju da spakujemo i transportujemo samu po sebi, a za sve preko toga potrebna su dodatna ojačanja. U svakom slučaju, pronađemo način da zapakujemo vitraže tako da se ne mogu polomiti. To podrazumeva ili drvene daske ili stiroporne ljuske. Sve se jako i čvrsto zašrafi i onda ide na put.

Kada je reč o izradi novih vitraža, kako teče komunikacija sa klijentom i postoji li lista čekanja?

Trenutno imamo listu čekanja. Primera radi, ako danas pregovaramo o projektu, izrada će početi za oko mesec i po dana, ali to nije stalno stanje već se menja od meseca do meseca.

Proces započinje konsultacijama sa kupcem koji može doneti svoje ideje ili ostaviti nama da predložimo dizajn. Ako klijent nije siguran šta tačno želi, već samo zna da hoće vitraž koji će da se uklopi u njegov prostor, onda je na nama da osmislimo idealno rešenje. Pokupimo od klijenta sve moguće podatke, što sa slika što iz njegove priče i potrudimo se da potpuno razumemo namere i želje koje klijent ima za taj projekat. Na osnovu tih informacija, izrađujemo nekoliko predloga u različitim bojama i oblicima. Nakon što kupac odabere željeni dizajn, dogovaramo se o detaljima i započinjemo izradu vitraža.

Ponekad klijenti dođu sa željom da izradimo isti vitraž koji su negde drugde videli, što ne volimo baš da radimo, jer lepota vitraža je u tome da je svaki original unikatan. Međutim, i u tim slučajevima uvek pronađemo način da unesemo nešto svoje i jedinstveno što će taj rad izdvojiti od prethodnika i dati mu njegovu sopstvenu autentičnost.

Da li je popularnost vitraža rasla ili opadala tokom godina?

Vitraž je jedna bezvremena tehnika koja odoleva hirovima trendova i mode. Bilo da su u pitanju lampe, mali predmeti ili ogromne kupole i prozori, vitraž će uvek imati upečatljivu lepotu, jer se poigrava svetlošću i oplemenjuje svaki prostor. Zbog toga su se ove tehnike održale više stotina godina i ljudi ih i dalje traže, bilo u vidu restauracije ili novih projekata i radova. Zbog toga smatram da je vitraž prilično stabilan i dobar izbor, ali samo i isključivo ako ste voljni da se maksimalno posvetite.

Materijali koje koristimo su teški i izazovni za obradu, a i tehnike koje se koriste zahtevaju dosta pažnje i posvećenosti detaljima. Dešavaju se i lomovi i neuspesi, što često može da bude težak udarac za nekog ko tek počinje. Autentična stakla koja koristimo su jako skup materijal i gubici se ne nadoknađuju tako lako ako imate ograničena sredstva za ulaganje.

Ako se neko razmišlja da uđe u ovaj posao, a nema neku materijalnu pozadinu, najiskrenije ne znam da li bih im preporučio, jer su ulaganja jako velika, osobito na početku, a tehnike se dugo uče. Potrebno je strpljenja i puno pokušaja i pogrešaka dok najzad ne dođete do prvih plaćenih projekata i ostvarite nekakvu zaradu. U našem slučaju, taj period je iznosio dobrih 5-6 godina.

Postoji li interesovanje mladih za učenje ovih tehnika?

Interesovanje postoji, ali je retko. Nekolicina je dolazila da uči kod nas, ali nisu nastavili da se bave ovim poslom, jer je potrebno mnogo entuzijazma i istrajnosti. Ovaj zanat nije nešto što se može ‘naučiti’, već učenje nikada ne prestaje. Posle 35 godina rada, ja volim da kažem da ću iduće godine sebe smatrati za ozbiljnog početnika. To ume da obeshrabri ili odbije potencijalne učenike, jer je ovaj rad nešto čemu morate posvetiti život ako želite time da se bavite. Naša deca znaju tehnike, jer su pomagali u radionici, ali su se odlučili za druge karijere. Ovom prilikom moram da izrazim zahvalnost našoj deci i članovima porodice koji su nam pomagali tokom godina, jer mnoge projekte ne bismo uspeli da završimo da nismo imali njihovu pomoć.

Šta biste preporučili nekome ko želi da se bavi preduzetništvom, a osobito ovim zanatom?

Važno je imati kvalitetan proizvod, biti iskren u pristupu poslu i biti istrajan. Takođe, potrebno je imati veliku ljubav prema poslu, jer su početni periodi često veoma teški i neizvesni. Naša zemlja ima nekoliko izvanrednih majstora vitraža koje mi jako poštujemo kao kolege i gotovo svi mi u toj sferi smo se opredelili za neke svoje niše. Mi smo krenuli u pravcu restauracije i velikih projekata, dok su se neki drugi okrenuli izradi manjih predmeta ili određenih stilova, materijala i slično. Svako od nas je pronašao nešto svoje i zbog toga smo u stanju da uspešno postojimo jedni do drugih u relativno malom regionu. Bitno je razumeti iznad svega da ovo nije zanat gde se može ostvariti neka brza zarada. Naprotiv, kao što smo rekli ranije, potreban je dug period prilagođavanja, učenja i ulaganja pre nego što ćete ostvariti nekakav finansijski uspeh.