MOD:
Prvorazredni nameštaj od punog drveta rafiniranog dizajna

Kako ste došli na ideju da se bavite proizvodnjom nameštaja?

Nakon što sam završio Arhitektonski fakultet, kao i mnoge moje kolege sa studija, zaposlio sam se u građevinskoj firmi. Radivši na različitim projektima, susretao sam se sa izuzetno skupocenim italijanskim nameštajem, gde me je sve vreme kopkalo kako, recimo, fotelja košta 5000€, kad ista može da se napravi za desetinu tog iznosa.

Dakle, to je bio okidač da počnem da razmišljam o izradi nameštaja. Bilo je potrebno dve godine da ideju počnem da sprovodim u delo i isto toliko vremena za razvijanje brenda i dizajna. Prvi prototipi su proizvedeni u radionici prijatelja Đoleta, inženjera šumarstva, sa kojim sam udružio snage i koji od starta vodi proizvodni pogon MOD-a.

Koji komad nameštaja ste prvo proizveli?

To je bila stolica koja, inače, slovi za najteži komad nameštaja za proizvesti. Svakom arhitekti projektovanje stolice je najveći izazov, kako u konstruktivnom, tako i u estetskom smislu, ali mi smo se zainatili i tu nije bilo kompromisa.

Prva je ugledala svetlost dana na leto 2015. godine i to se dalo na znanje na našoj Facebook stranici. Kako nismo imali izložbeni salon ili bilo šta slično, na jesen iste godine predstavili smo “Danu” i “Milenu”, stolice nazvane po mojim bakama, u Shamliza showroomu, gde su mladi dizajneri imali prilike da se pohvale svojim delima.

To je naišlo na sjajan odziv, pa smo ubrzo dobili upite za stolove komplementarne tim stolicama, potom fotelje, te druge komada nameštaja. Tako da su ti zahtevi, zapravo, trasirali razvoj našeg poslovanja, odnosno diktirali naredne poslovne poteze.

Pošto se radi o najtežem komadu nameštaju za proizvodnju, sa kakvim poteškoćama ste se suočili?

S obzirom da je to tada bilo u trendu u svetu nameštaja, gorepomenuti prototipovi su bili napravljeni od šperploča. Videvši da sam zanesenjak, čovek koji nam je uslužno obrađivao stolice na CNC-u, otvorio mi je oči. Poručio mi je da od špera nema vajda, te da pređem na puno drvo. Poslušao sam ga i latio se masiva.

Međutim, onda se javio drugi izazov – uvideo sam da su majstorima zamorna moja objašnjenja vezana za pravljenja stolica. Stoga sam osmislio spojeve, tako da, nakon obrade na CNC mašini, stolari dobijaju elemente koje samo treba da sklope, nalik slagalici, bez ikakve dorade. To je naišlo na oduševljenje svih uključenih proces izrade, a ja sam zavredeo njihovo poštovanje.

Sada, kada prevrtim film, jasno mi je da je to bila velika škola za mene, osobito uzimajući u obzir da na fakultetu nije bilo predmeta koji se bavio nameštajem, tako da se može reći da sam ja samouki konstruktor nameštaja. Dogodine smo združenim iskustvom i znanjem modifikovali te stolice, učinivši ih tako izdrživijim i povoljnijim za izradu, ali, svejedno, bilo je potrebno da preležimo te dečje bolesti.

Kažete da niste učili o nameštaju na fakultetu, kako ste se onda edukovali?

Imao sam neopisivu sreću da sam u firmi u kojoj sam se zaposlio imao mentore u vidu bračnog para arhitekata, koji su mi se apsolutno posvetili i naučili me ne samo arhitektonskom poslu, već i o dizajnerima i istoriji nameštaja, usmeravajući me tokom rada na inostranim projektima.

Kad bi doneli kataloge najboljih svetskih proizvođača sa sajma u Milanu, ja bih iste naučio napamet – eto koliko sam pasionirano ušao u taj svet. U isti mah, beskonačan broj odgledanih YouTube tutorijala, od toga kako Italijani i Japanci prave nameštaj, do snimaka proizvodnih procesa iz fabrike. Bilo je tu neprospavanih noći i noći.

Ipak, rekao bih da je ključno bilo drugovanje sa stolarima u radionici, gde sam se na licu mesta upoznao sa svaki spojem. Naposletku smo skupa prilagodili tradicionalne metode da više odgovaraju našoj proizvodnji. Ako sam na početku mogao da napravim stolicu koja bi se prodavala, na kraju sam zajedno sa njima napravio stolicu koja se nikada neće polomiti.

Odakle nabavljate drvo i da li isto tretirate?

Sva građa je iz Srbije, koju uzimamo od dugogodišnjih dobavljača. Dešava se da ima perioda nestašice od nekoliko meseci ili pola godine, kad nema kvalitetne građe, ali kako mi imamo određeni lager, nije problem da se ta „suša“ premosti.

Što se tiče tretiranja drveta, hrast je u tom smislu dosta nezahtevan, jer je potrebno samo sušenje, dok orah najpre mora da se pari, pa tek onda suši. Parenje je izuzetno važan proces, u šta smo se sami uverili kad smo promenili parionicu, te smo dobili prefinjeniju braonkastu boju oraha.

Ako govorimo mebl štofu, poverenje smo ukazali jednom slovenačkom proizvođaču, Mercisu, jer domaća proizvodnja mebl štofa gotovo da ne postoji. Ukoliko klijent izrazi želju za nekim drugim, naravno da izlazimo u susret. Takođe, uvozimo i repromaterijal, kao što su ulja, vlakovi, lepkovi, itd.

Šta je bila poslovna prekretnica za MOD?

Prva se desila 2018. godine, kad nam se obratila Kafeterija, jedan najvećih lanaca kafića kod nas, u vezi sa opremanjem njihovog najvećeg lokala u Kralja Petra. Do tada smo usavršili naš dizajn, a za ovih sedam godina od njih nemamo niti jednu jedinu reklamaciju na naš nameštaj.

Elem, u poslovnim krugovima odjeknulo je nameštanje Kafeterije, gde smo, praktično, napravili naš showroom, uvrstivši dve-tri vrste stolice, kao i par fotelja i stočića. To je bio ogroman pomak za našu, realno gledano, skromnu firmu.

Naredni iskorak se desio 2019. godine, kad nam se javila United Grupa, koja je želela da im opremimo kancelarije u pet beogradskih zgrada. To je bio golem poduhvat za nas, jer smo isti shvatili kao našu ulaznicu u korporativni svet, što se ispostavilo kao tačna pretpostavka.

U predvoriju zgrada i kancelarijama ljudi bi naišli na naše drvene fotelje, stočiče, dvosede, itd, pa su ubrzo usledile porudžbine za opremanje drugih kompanija i firmi u našoj zemlji. Tako se i rodila ideja za novi brend, OSO, koji, pored drveta, rabi i kombinuje druge materijale, poput kamena, kože, metala, stvarajući jedinstvene komade nameštaja, koji se sjajnu uklapaju u najrazličitije enterijere.

Kako ste dolazili do tih velikih klijenata?

Konkretno za Kafeteriju, drugarica sa fakulteta je otvorila fin kafić na Voždovcu, koji smo mi opremili barskim stolicama. Iste su zapale za oko arhitektinje Kafeterije, koja se raspitala i došla do našeg kontakta. Zakazali smo sastanak i, nakon pregovora, sklopili dogovor.

Dakle, klijenti su dolazili ili putem preporuke ili tako što su uživo posvedočili našem nameštaju i oduševili se. Iskreno, smatram da je potonji način najbolji za akviziciju klijenata, jer oni mogu lično da se uvere u kvalitet rada, a ne samo da veruju na reč.

Koliko ljudi čini MOD tim?

Trenutno imamo manjak ljudi u proizvodnji zato što je jedan stariji kolega otišao u penziju za Novu godinu. U principu, 12-13 ljudi radi u proizvodnom pogonu MOD-a, koji čine stolari, tapetari, bravari, a za obradu kamena i stakla koristimo spoljne saradnike. Što se tiče biroa, ima nas dvoje-troje, odnosno to je podložno promeni zato što često imamo mlade kolege koje dolaze na praksu kod nas.

Koliko se čeka na MOD nameštaj?

Standardni rokovi isporuke su od 45 do 60 dana. To možda naoko deluje kao predugo, ali, ipak, ovde govorimo o ručnoj izradi nameštaja. Primera radi, stolica od drveta se ručno šmirgla tri sata, pa se prosleđuje na uljenje u dve ruke, što u konačnici znači da završavna obrada jedne stolice traje dva-tri dana.

I ono što moram da naglasim jeste da smo blagosloveni što sarađujemo, po meni, sa finim, normalnim, pametnim i odgovornim klijentima. Svi ti ljudi se na vreme jave kad je u pitanju veća porudžbina, jer su svesni da je za ručno izrađen nameštaj potrebno izvesno vreme.

Naravno, i mi smo optimizovali proizvodnju, pa tako narudžbinu od 100-150 komada nameštaja možemo da zgotovimo za dva-tri meseca, te smo sposobni i organizovani da istovremeno radimo na pet porudžbina, pogotovo što neretko dolazi do preplitanja proizvoda.

Da li imate reklamacije na nameštaj i kako ih rešavate?

One su pretežno uzrok bezazlenih situacija, poput kuca izgrize nogaru, žena nehotice spusti peglu na sto ili sok se prolije po mebl štofu. Mi imamo razumevanje za takve životne nezgode, pa otuda besplatno izvršimo opravku, jer smo i te kako svesni da kupci nisu to namerno uradili.

Stoga, svaki komad MOD nameštaja zvanično ima dve godine garancije, a mi nezvanično dajemo 20 godine zato što smo uvereni da je toliko kvalitetan da može bez problema da izdrži svakodevno rabljenje. A, ako zaista dođe do nekog defekta, mi vam stojimo na usluzi.

Da li izvozite nameštaj u inostranstvo?

Da, recimo, u Rumuniji smo opremili nekoliko lokala, od kojih jedan počiva na jezeru u Bukureštu. Taj restoran, sa futurističko boho stilom, kompletno je namešten našim komadima, što se može i na MOD sajtu.

Sa Slovenijom imamo sve bolju i bolju kooperaciju, dok smo se u Crnoj Gori praktično odomaćili. Inicijalna kapisla za to bilo je opremanje kafeterije u Porto Montenegru, koje je dovelo do saradnje sa arhitektonskim birom u Podgorici, koji je naš zvanični zastupnik u Crnoj Gori.

Takođe, nedavno smo ostvarili saradnju sa izvesnim online shopovima i predstavništvima u Švajcarskoj. To je donekle još uvek u povoju, ali prilika svakako ne manjka. No, mi svesno ne brzamo u vezi sa izvozom. Pre rasplinjivanja želimo da uskladimo proizvodnju, te da gorepomenuti brend OSO prvenstveno orijentišemo ka inostranstvu.

Da li ste učestvovali na nekim sajmovima?

Svake godine smo bili prisutni na Beogradskom sajmu nameštaja, tačnije sve do izbijanja pandemije. Zapravo, te godine smo dogovorili izlaganje na Design Weeku u Milanu, ali to je korona sve poremetila. Ona je, logično, usporila naš razvoj na kojem stalno insistiramo, pa smo usredsredili da zgotovimo sve projekte i porudžbine na vreme, što je rezultovalo da sajmovi završe u zapećku.

Prošle godine smo se vratili na Beogradski sajam nameštaja, a nameravali smo da učestvujemo na ovogodišnjem Design Weeku, ali, nažalost, zakasnili smo sa prijavom. Svakako je krajnje vreme da izađemo na neki svetski sajam, bilo to u Parizu, Briselu, Kelnu ili Milanu, i predstavimo svetu komade nameštaja na kojima smo mukotrpno radili svih ovih godina.

Šta vam danas predstavlja najveći izazov?

Nažalost, najveći problem je pronalaženje kadra. I, kad dopremo do mladih, oni se, po običaju, zadrže na završnoj obradi, kao što je šmirglanje i uljenje. Istini za volju, obrada drveta jeste fizički zahtevan posao, ali i opasan, jer može da dođe do povrede na mašinama, ali zato postoje obuke koje sprovodimo. Uprkos tome, mladi jednostavno ne žele da uče zanat, što znači da već vreba osećaj bespomoćnosti sa angažovanjem radne snage u nadolazećim godinama.

Kakvi su vam planovi za dalje?

MOD ostaje eksluzivni domaći brend nameštaja, sa fokusom na ograničenu ručnu proizvodnju komada nameštaja. Dok se OSO, koji je i jeste osmišljen da bude lakši za proizvodnju, razvija da prevashodno bude više naklonjen inostranoj publici, koja više traži metalni program, za razliku od ovdašnjeg tržišta koje favorizuje puno drvo. Tako da je plan da se pod OSO brendom proizvodi u većim količinima, sa akcentom na avangardniji dizajn.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Ja mogu samo da govorim iz ličnog iskustva iz sveta dizajna, koje govori da je danas jako teško početi od nule. Mi smo uhvatili poslednji voz te 2015. godine, kad su klijenti još uvek bili puni entuzijazma i želeli da podrže mladog dizajnera kupovinom njegovog ili njenog proizvoda.

Kad smo mi kretali, postojalo je, recimo, 20-ak dizajn studija u Beogradu. Danas ih možete nabrojati na prstima jedne ruke. To nije, čini mi se, bez razloga. Manjka nam radne snage, tržište se okrenulo naglavačke, a kupci su postali nemilosrdni i traže reference pre nego što pazare predmet.

Ne bih da zvučim obeshrabljujuće, ali sada je veliki zalogaj probiti se na tržištu i, na koncu, etablirati se kao dizajner ili dizajn studio.