Muffin Store:
Mafini sa svrhom kao glavnim sastojkom

Možete li za početak da nam se predstavite, kažete gde se nalazimo i čime se to vi bavite?

Pre svega, hvala vam što ste došli kod nas. Moje ime je Marko i nalazimo se u Muffin Store proizvodnji. Bavimo se pripremom prvih mafina, na našim prostorima, u kojima je svrha glavni sastojak. Takođe, aktivno se bavimo socijalnim preduzetništvom, sa fokusom na umanjenje nezaposlenosti žena u Srbiji, osobito u kategoriji „teško zapošljivih“ žena, u starosnom rasponu od 45-65 godina.

Recite nam par stvari o vašoj pozadini i tome kako ste došli na ideju da se ovim bavite?

Moja pozadinska priča, zapravo, nema apsolutno nikakve veze sa mafinima.

Do te ideje smo došli krajem 2019, početkom 2020. godine, kada je mama ostala bez posla i nije nikako uspevala da pronađe novo zaposlenje, sa nekim dostojanstvenim uslovima rada. Pokušavala je na raznim mestima, međutim svuda se ispostavilo da su uslovi bili preteški za njene godine. Istovremeno, u tom periodu, ja sam se aktivno zanimao za preduzetništvo i razvijanje biznisa – to je nekako oduvek bilo deo mene, ali pre ovoga se nisam direktno bavio time.

Tada, već duže vreme, razmišljao sam o tome da se upustim u preduzetnički poduhvat, ne samo u službi finansijskog, već i ličnog razvoja. Slušajući Pojačalo podkast Ivana Minića, pronašao sam ohrabrenje da to napokon i učinim. S obzirom da mi je mamina situacija bila dosta na pameti, bio sam motivisan da i njoj nešto obezbedim, u smislu dobrog radnog mesta i mogućnosti da zaradi za sebe, da ne brine o sigurnosti kao što je morala u prošlosti, kod drugih poslodavaca. I, sa njene strane je trebalo hrabrosti da se upusti u to – nije baš bila sigurna kada sam joj predložio da bi mogla da počne da pravi nešto svoje. Znali smo samo da bi to bila neka proizvodnja u kuhinji. Jeste da to svako kaže za svoju mamu, ali ja sam zaista ubeđen da kada moja majka nešto skuva i spremi, to je zaista fantazija!

Mafini su mi pali na pamet potpuno slučajno – ja volim da ih jedem, a u tom trenutku u Beogradu nije postojala razvijena ponuda za ljubitelje mafina. Bilo je stvari kao što su kiflice, knedle, krofne, ali mafinima se niko nije posvećeno bavio. Ono što je interesantno jeste da moja mama nije ni znala šta su mafini, ali našli smo neke recepte na internetu i počeli polako da eksperimentišemo po principu pokušaja i omaški, dok nismo početkom 2020. godine imali nešto što bi moglo da postane biznis. I, tako smo počeli.

Kako su izgledali ti prvi recepti i pokušaji?

Biću iskren, nije nam baš sjajno krenulo. Počeli smo zaista od nule, da ne kažem iz minusa, tako što smo pronašli recept na internetu koji u prvi mah nije uspeo. Mama se mučila nedelju dana da prati taj recept i napravi od njega nešto smisleno, ali nismo nikako dobijali nešto što bi zadovoljilo standarde profesionalne proizvodnje mafina.

Međutim, jedan dan, verujem da je bilo oko Božića, stiže meni poruka od mame: „Kad stižeš kući? Hoću ti nešto pokazati.“ I, naravno, požurio sam do nje, čim pre da vidim o čemu se radi. A, ona mi kaže: „Vidi, ja ne mogu onaj recept sa interneta nikako ispratiti, nego sam nešto prepakovala, ubacila nešto svoje, nešto izbacila… Hajde, probaj da li ti se sviđa.” Probao sam i raspametio se tu na licu mesta – ono sočno, mekano, puno čokolade. Odmah sam rekao: „To je to, hajde da se uhvatimo ovoga i napravimo nešto!” I, tako smo počeli da razvijamo naš recept.

Vremenom smo usavršili recept i optimizovali metode rada. Našli smo na čemu možemo da uštedimo, a na čemu ne samo da ne treba štedeti, već se mora uložiti. Recimo, kada je reč o sastojcima, mi u našu smesu stavljamo isključivo puter – ne koristimo zamenu ili margarin, čak ni onaj poslastičarski margarin. Stavljamo baš maslac sa 80 i nešto procenata masnoće. Zatim, koristimo domaća jaja – ne ona iz hipermarketa, već poručujemo od našeg malog dobavljača koji nas snabdeva jajima iz domaćeg uzgoja sa pečatom.

Trudimo se da, kako rastemo i razvijamo se, sve više uključujemo male proizvođače u lanac snabdevanja. To moramo postepeno raditi jer je finansijski skuplje kad se nabavlja od malih proizvođača, ali je daleko bolje i isplativije jer daje kvalitetnije proizvode. Ali, trudimo se da podržimo male proizvodnje slične nama, gde god je to moguće. Šire poslovanje sa manjim proizvođačima je, takođe, deo mog dugoročnog plana i želje, ali moramo doći prvo u poziciju da to možemo finansijski ispratiti.

Jeste li odmah počeli sa radom i prodajom?

Ne, nismo odmah počeli. Bilo je dosta pripreme. Hajde da skočimo malo unapred – već je februar, prve mafine sam napravio sa mamom i odneo u studio, gde radim u tom trenutku, sa ciljem da osim mene probaju i drugi. Probali su i oduševili se, isto kao i ja. Napravio sam potom Google anketu kako bih dobio feedback. Na osnovu nekih knjiga koje sam tada čitao sastavljao sam prava pitanja. Dakle, ne „da li vam se sviđa“, već preformulišete „koji su vam bili prvi utisci kad ste probali mafin“, i slične stvari.

Na taj način sam anketirao oko 40-ak ljudi, sve do početka korone. Među njima je bilo nekih 15-20 ljudi koji me nisu poznavali lično, da ne bi bilo pristrasnosti. E, onda je krenula korona, pa je na tri meseca sve stalo – i meni, a i svima. Ceo svet je stao. Ostavio sam ceo poduhvat po strani do maja, kada sam predložio mami da nastavimo da radimo. Mama mi je tom prilikom poručila da je mislila da sam zaboravio. Ne samo da nisam zaboravio, već sam sve vreme planirao da razvijemo pet ukusa.

U međuvremenu sam istraživao koje se kombinacije ukusa dobro slažu: šta ide sa kiselim, šta sa slatkim, šta možemo od koštunjavog voća. Ja sam pravio draft skice ukusa koje bih voleo, a mama je, kao iskusna kulinarka, gledala može li to i kako da se izvede u kuhinji. Jer, mi što volimo da jedemo, a ne bavimo se pripremom često nismo svesni tančina. Recimo, da li će malina da izgori u rerni ili će badem listić da se suviše zapeče i slično. Sve smo mi to sami isprobavali i testirali veoma temeljno pre nego što smo uopšte počeli da se bavimo prodajom.

Paralelno sa tim, uradio sam svoj prvi draft business canvas modela. Tu sam istražio ko su mi ključni partneri, šta mi je tok prihoda, kako da isporučim svoju vrednost – value proposition i sve ostalo što ide uz to. Kao što rekosmo, sve školski. Došao sam do zaključka da je najlakše da uđem na već definisani market, a to mogu da budu osobe koje će da preprodaju moje mafine – recimo, kafići ili restorani. Restorani su otpali jer oni imaju svoje kuhinje, pa su ostali kafići. Kao veliki ljubitelj kafenisanja, već sam znao dosta lokala po gradu gde bismo se lepo uklopili u njihovu ponudu, pa sam imao dobru ideju odakle da krenem.

Da li je bilo teško ući u saradnju sa kafićima? Kako ste počeli?

Iskreno, počeo sam šetnjom i obilaskom mojih omiljenih mesta širom Beograda. Ulazio sam u različite lokale i gledao šta sve imaju u ponudi. Tada su tek krenuli kukiji, tj. cookies i bilo je nešto malo mafina koji su bili pristojni, ali ne baš po mom ukusu. Mimo toga, poneki kroasan. To je bila tadašnja ponuda po kafićima.

Probao sam dosta mafina i raspitivao se kako ih dobavljaju, koliko im stoje i slično. I tom prilikom sam shvatio da su svima njima mafini sekundarni proizvod, ali gosti generalno vole da poruče mafin uz kafu. Tu sam video idealnu priliku i za mene i za te kafiće – mogu početi sa prodajom kod njih, ljudi će probati mamine mafine i, naravno, raspametiti se. Pitaće konobaricu kako oni mogu doći do još tih sjajnih mafina i ona će im reći „Muffin Store“. Kasnije će se ispostaviti da je upravo tako sve i funkcionisalo.

Ja sam već imao poverenja u naš proizvod jer su u međuvremenu moji drugari i prijatelji počeli da naručuju mafine od moje mame i svi su bili oduševljeni. Ali, postajalo je sve teže i teže za nju da prati te porudžbine iz svog malog stana. Tako da sam onda to stavio na papir, videvši da to što radimo ima donekle smisla, pa sam računao koliko je sad meni potrebno mesečnih prihoda da bismo mogli da izmestimo proizvodnju iz kućnih uslova u neki lokal. Dobio sam cifru, uz neke optimizovane troškove, čini mi se oko sto i nešto hiljada dinara. Ali, to je podrazumevalo da je mama prijavljena na minimalac, lokal i sve je minimalno i optimizovano.

Na osnovu prikupljenih informacija, gledao sam koliko bi mi otprilike trebalo partnera koji bi poručivali dovoljnu količinu nedeljno i po adekvatnim cenama da bismo mi od prvog meseca bili u plusu. Došao sam do cifre od 10-15 kafića i dao se u sastanke. Gde god sam odneo mafine na probu, ljudi su se raspametili. Čak i oni koji su već sarađivali sa nekim, pitali su me mogu li odmah da krenem da radim.

Interes je bio toliki da sam odmah dao vatre tabanima i razleteo se na sve strane kako bih što pre registrovao firmu i završio sve što je potrebno da možemo da počnemo sa radom. Da bismo imali taj neki početni kapital, podigao sam kredit od 4.000€ – tada je to bila specijalna ponuda za oporavak od korone. Pojurio sam i da nam nađem lokal za proizvodnju – uzeo sam prvo što nam je bilo blizu i odmah zakupio. Uz pomoć kuma, prijatelja i porodice sve smo adaptirali, opremili i preuredili. Ako mi verujete, mi smo sve to završili za 15 dana i 14. septembra zvanično smo počeli sa radom. Tog prvog meseca, napravili smo preko 1000 mafina i bili smo na nuli.

Kako je izgledalo vaše poslovanje u tom prvom periodu i kako ste ušli u ceo koncept socijalnog preduzetništva?

Kao i sa receptom, učili smo u hodu. Najvažnija lekcija koju sam naučio jeste kada ići sporo, a kada gurati napred. Znate, jeste pametno u mnogim slučajevima da krenete malim koracima, osobito ako ste se upustili u sve to bez iskustva kao ja. Ali, nekada morate da uzmete mnogo više, da biste se progurali napred.

U oktobru sam počeo pobliže da pratim naš promet narudžbina. Mi smo u tada već bili na nuli, tako da sam našao još jednu ženu da radi sa nama. Igrom slučaja, ta žena je bila u istoj situaciji kao i moja mama pre nego što smo počeli sa mafinima. Jer, setite se, čitava priča je počela od toga da sam želeo mojoj mami da pružim stabilno radno mesto sa dostojanstvenim uslovima rada: da može da ode do toaleta kada je potrebno, da može da napravi pauzu za obrok, da može da izađe – najosnovniji humani tretman radnika, što je nažalost mnogima uskraćeno kod nas.

I tako, gledajući moju mamu i tu ženu koja nam se tada pridružila, došao sam do zaključka da njih dve uopšte nisu izolovani slučajevi. Dosta ljudi, osobito žena, ostaje bez posla u poznim godinama i nemaju uslova da naprave zaradu za sebe, niti da rade u humanim uslovima – ako uopšte uspeju da nađu bilo kakav posao. Počeo sam da razmišljam u pravcu da definitivno želim da se fokusiram da prilikom zapošljavanja dam prednost licima koja spadaju u teško zapošljivu kategoriju.

Tako sam sebi otvorio celo jedno novo polje koje je trebalo istražiti. Šta je socijalno preduzetništvo? Kako se definiše vrednost koju ću pružiti? Istraživanje kako sve to zakon pokriva i definiše. Po zakonu Republike Srbije, lica između 45-65 godina smatraju se „teško zapošljivom“ kategorijom. Ima žena koje su potpuno radno sposobne u ranim i kasnim 40-im godinama, međutim zbog razlike u obrazovanju i stručnoj osposobljenosti, a u poređenju sa mlađim generacijama, nisu u stanju da pronađu posao. Jer svako će, na primer, zaposliti nekog mlađeg ko već ume da barata kompjuterom, nego stariju osobu koja nije toliko vična tehnologijama i koju će morati da obučavaju.

Zbog toga ste odlučili da u zapošljavanju dajete prednost ženama koje spadaju u teško zapošljivu kategoriju. Imate li neki dugoročni cilj ili viziju za tu praksu?

Kako da ne! Znate, Muffin Store ima dva glavna principa. Jedan je da zapošljavamo samo žene, a drugi je zapošljavanje žena između 45-65 godina, koje spadaju u teško zapošljivu grupu na našim prostorima. Time istovremeno želimo da skromno doprinesemo smanjenju nezaposlenosti žena u toj grupi, ali, takođe, gledam i da osnažimo žensko preduzetništvo. Jer, ma koliko da bih voleo, znam vrlo dobro da ne mogu da zaposlim toliko žena, tačnije da ne mogu ja sam da rešim problem nezaposlenosti u toj ugroženoj grupi. Ali, mogu da razvijem jednu praksu i ideju toga na našem tržištu gde bi možda drugi pošli mojim primerom – želim da podignem svest o nezaposlenosti žena i toj specifičnoj vrsti diskriminacije koja postoji. Takođe, svestan sam da Beograd nije jedino mesto na svetu – naša zemlja jeste centralizovana, ali ženska nezaposlenost je decentralizovan problem Srbije. Često je još i gore u manjim mestima.

Dakle, imajući sve to u vidu – šta je moj dugoročni cilj? Želim da u narednih 3-5 godina sistematizujem kompletno Muffin Store proizvodnju i napravim brend koji je toliko prepoznatljiv da možemo da izgradimo franšizu. Ali, ta franšiza ne bi bila klasična, već bi funkcionisala tako što bih pronašao zainteresovanu žensku osobu van Beograda – npr. Mariju u Nišu, koja je voljna da uđe u žensko preduzetništvo, ali ne zna kako ili možda okleva iz straha, kao što je moja mama bila zastrašena kada smo počinjali. Možda nema know-how, možda je niko nikada nije ohrabrio da to može da uradi. Nije bitno, poenta je da bih ja njoj ustupio svoj brend na korišćenje, za neku minimalnu naknadu – možda čak i besplatno u samom početku – sa ciljem da ta osoba u svojoj lokalnoj zajednici zapošljava minimum 70-80% radne snage koju čine žene u teško zapošljivoj kategoriji. To je moj dugoročni cilj za Muffin Store u Srbiji, ali voleo bih i da se to prelije i u druge zemlje regiona.

Ono što je u srži te ideje i ključno za njen uspeh jeste da pojednostavimo proizvodnju tako da ja mogu i vas, kao i bilo koga drugog, za desetak dana naučim kako da napravite mafine po standardima i receptima Muffin Store-a. Zbog toga smo razvili sistem da bude što je moguće jednostavniji. Imamo tečnu smesu koja izgleda kao smesa za palačinke i imamo suve sastojke. To izmešamo, dodamo preciziranu količinu voća ili čokolade ili drugih sastojaka. Sve se izlije u naše kalupe, peče pod preciziranim uslovima i eto – vi imate Muffin Store mafin gotov, koji posle samo treba ručno ukrasiti, sa malo smisla za estetiku.

Vi ste, takođe, član Upravnog odbora Mladih privrednika Srbije, a pružate i mentorstvo u sklopu jedne nevladine organizacije. Možete li nam reći malo više o tome?

Naravno. Član sam tog udruženja još od 2020. godine, a pre nekoliko meseci sam izabran i za člana Upravnog odbora. Udruženje obuhvata privrednike i preduzetnike većinom do 35 godina ali, naravno, ima i starijih. Nije nužno da to budu preduzetnici, već mogu biti i ljudi na ključnim pozicijama u nekim firmama ili osobe koje su voljne da uđu u svet preduzetništva, ali nisu još uvek zakoračili u sve to, već su u fazi istraživanja i razmišljanja. Najbitnije je da je osoba preduzetna, ambiciozna i da poseduje želju da deli i sakuplja znanje, a uz to da radi na sebi. Trenutno, udruženje broji oko 100 članova i relativno smo selektivni po pitanju članstva jer smatramo da je važno napraviti mrežu poštenih, kvalitetnih, mladih i ambicioznih ljudi koji mogu da razmene znanja i podrže jedni druge.

Pored toga, član sam i nevladine organizacije Razlivalište. Sa njima sam preko pola godine i trenutno sam na poziciji program menadžera. Zajedno sa ekipom iz Razlivališta bavim se definisanjem programa za mlade. Program na kom trenutno radimo se zove SIA iliti Social Impact Award International. Mi imamo njihovu licencu za sprovođenje programa na nivou Srbije. Program za ciljnu grupu ima mlade koji su na fakultetu ili su tek završili fakultet – u pitanju je starosna grupa do 30 godina, koji žele da se upuste u preduzetničke vode, ali sa ciljem društvene odgovornosti ili nekog društvenog doprinosa.

Ušao sam u sve to jer sam prošle godine bio mentor jednoj grupi mladih ljudi, koji su imali svoju ideju i posle toga me je grupa Razlivalište pozvala da im se pridružim. Tako da sada sarađujemo na tome da mladi koji žele da postanu preduzetnici ili privrednici, iskorače iz faze ideacije i zakorače u realizaciju svojih ideja.

Pored kafića, gde ste počeli sa prodajom, sa kakvim još klijentima sarađujete?

Gledajući unazad, u samom početku, potencijalno sam napravio grešku jer sam se suviše fokusirao na kafiće. To sam uvideo u jeku korone, kada su se svi kafići pozatvarali, a mi odjednom ostali bez narudžbina i imali mrtav mesec. Tada sam počeo polako da pivotiram poslovanje i ka drugim klijentima. Prvo je to išlo mahom preko našeg Instagrama – pojedinci i firme su povremeno naručivali mafine, ali nedovoljno redovno da bismo ih nazvali pouzdanim klijentima.

Sve se promenilo kada je jedan moj drugar iz Udruženja mladih privrednika Srbije okačio na svoj LinkedIn post o našem Muffin Store-u, sa osvrtom na naše ciljeve u socijalnom preduzetništvu. To je na LinkedInu naišlo na neverovatan odziv i imalo ogroman reach. Mislim da je nakupilo preko 3.500 lajkova, abnormalan reach je bio u pitanju. Ja to nisam odmah znao jer nisam toliko na LinkedInu, ali sam video da nam je odjednom nešto buknulo i dobio sam preko 400 konekcija. Počele su firme masovno da nas zovu i da idu preko preporuke. Nama je proizvodnja sa 1.000 i nešto mafina mesečno, skočila na preko 3.000 mafina mesečno, u septembru. Tako je bilo i u oktobru, novembru i decembru – oko 3.500 mafina svakog meseca.

Koliko se vaše poslovanje izmenilo kada ste počeli da sarađujete sa firmama?

U samom procesu proizvodnje nije se ništa posebno izmenilo, ali jeste se promenio kapacitet narudžbina. Zaposlili smo još dve žene, što je bilo neophodno, jer se broj mafina na mesečnom nivou kretao preko 2.000 komada.

U tom periodu sam počeo da razmišljam kako mi da zadržimo te firme kao redovne klijente. Palo mi je na pamet da napravim nekakav subscription model, gde bih im ponudio pakete mafina ako se pretplate kod nas na, recimo, tri meseca. Tako bismo mi imali sigurnost i mogli bismo da predvidimo troškove, a istovremeno mogli bismo da nastavimo da zapošljavamo žene u zrelim godinama.

Tako da, sada se bavim formulacijom tih paketa i istraživanjem. Ideja je da postoji pretplata na tri paketa mafina, gde je cena po jednom mafinu sve povoljnija, što više mafina naručujete u paketu. Na taj način ne samo da firme dugoročno štede, već imaju i mogućnost da sarađuju sa socijalnim preduzećem. Ubeđen sam da ćemo veoma brzo imati dobar sistem koji će pogodovati kako nama, tako i našim saradnicima.

Gde i kako svi koji žele da probaju vaše mafine mogu doći do njih?

Na prvom mestu, dostupni smo u kafićima širom Beograda. Da pomenem samo neke: radimo sa Bookmarker kafeterijom – na njih smo izuzetno ponosni jer su izvanredni za saradnju; sa Artist Specialty Coffee, radimo sa novom kafeterijom Drip Specialty Coffee, Poppy Coffee koja ima sad već dva lokala na Dorćolu, zatim sa Krokodilom, Coffee Shop Dorćol, sa Svetom kafe, Coffee Bean-om na Voždovcu, itd.

Takođe, tu je i naš Instagram, odakle smo počeli – drugarica piše copy, dok zajedno smišljamo strategiju komunikacija i samog brendinga. Nalog je i dalje veoma aktivan i tu se mogu naći informacije o nama, kontakt podaci, fotografije i slično.

Tu je i naš sajt muffinstore.rs, koji smo izradili nedavno. Pokušao sam i to sam da napravim, ali sam vrlo brzo uvideo da to nije moguće i da je u redu potražiti pomoć. Naša celokupna ponuda je tu izložena, kao i detalji o paketima i pogodnostima za firme, zonama za dostavu širom Beograda, cenama i još mnogo toga. Klijenti mogu poručiti mafine putem sajta, jedino za sada ne podržavamo plaćanje karticom.

Na kraju, mogu do nas doći i putem mobilnog telefona, WhatsApp-a i SMS-a, mada uvek preporučujem da prvo posete sajt i informišu se o cenama i ponudi. Takođe, molim kupce da ako je moguće poruče makar par dana unapred. Mi jesmo voljni da izađemo u susret naručiocima za neku hitnu porudžbinu dan za dan, ali oslanjamo se na razumevanje naših kupaca da nam blagovremene porudžbine dosta olakšavaju posao.

Da li vaše mafine naručuju iz drugih gradova Srbije ili mahom iz Beograda?

Trenutno podržavamo samo narudžbine iz Beograda. Imamo redovno upite sa svih strana, ali nažalost, u ovom trenutku, logistički nemamo dobro rešenje da to izvedemo. Naše porudžbine rade po principu da, ukoliko poručite do 16-17 h u toku dana, možete već sutradan da dobijete svoju porudžbinu, pod uslovom da mi nismo popunjeni. Međutim, uzevši u obzir stanje naših kurirskih službi i pošte, kao i činjenicu da ipak poslujemo sa prehrambenim proizvodima koji su prilično delikatni za skladištenje, nemamo u ovom trenutku dobro rešenje da dopremimo naše mafine i kupcima van Beograda. Možda će jednog dana Muffin Store biti prisutan kao franšiza i u drugim gradovima, ali za sada je to samo plan za budućnost.

Za sve ostalo smo voljni da izađemo u susret koliko god je to moguće. Mi uvek preporučujemo da je najbolje poručiti dva dana unapred, čega se naši klijenti obično pridržavaju, ali, naravno, dešavaju se uvek situacije. Bilo je klijenata kojima su hitno potrebni mafini dan za dan, pa smo im izlazili u susret. Naravno, to važi za hitne situacije – molimo naše kupce da ipak imaju razumevanja i svoje mafine poruče unapred, ako je to moguće.

Mi imamo našu ličnu dostavu za teritoriju Beograda. Prosto nam je lakše i isplativije da sami organizujemo dostavu u potrebnim uslovima i za količine sa kojima radimo. I veoma smo ponosni na našeg dostavljača jer je uvek spreman na dodatni trud kako bi mafini što pre stigli do vas.

Recite nam, koliko trenutno imate različitih ukusa i planirate li nove?

Trenutno imamo šest ukusa. Planirali smo i mnogo više, ali vremenom smo uvideli da bismo time bespotrebno zakomplikovali proizvodnju. Naš prvi ukus je mafin punjen nutelom sa mlečnim dugmićima. Zatim imamo malinu punjenu belom čokoladom, sa lešnikom. Onda postoji borovnica punjena belom čokoladom sa listićima badema. Pa, zatim belgijska čokolada – mlečna čokolada sa višnjom. Onda je tu mafin punjen slatkim od jabuka – i to domaćim slatkim, gde je mama ručno izrendala svaku jabuku. I, na kraju, naš najnoviji ukus, mafin sa bueno kremom i lešnikom. Za više informacija svratite na naš sajt jer svaki mafin ima svoju priču i svoj stav, siguran sam da ćete se zabaviti dok ih budete upoznavali. Imali smo planove i za posne mafine i bezglutenske, međutim morali smo da se odreknemo najvećeg broja zbog sistematizacije koju smo rešili da uvedemo.

Kao što sam ranije pomenuo, ta sistematizacija nam je ključna za buduću laku obuku i proširenje delatnosti, ali, nažalost, neke stvari trpe zbog nje. Mi sada radimo sa velikim količinama, a da bismo napravili, recimo, pet bezglutenskih mafina, morali bismo to da uradimo tako da nema dodira sa našom redovnom proizvodnjom, da ih pravimo na različitim površinama, u odvojenim posudama, u različitim pećima, itd. Ili tako ili da čitavu proizvodnju prvo potpuno očistimo od poslednje trunke brašna da bismo napravili pet bezglutenskih mafina. Pritom bi to bio rizik jer bezglutenske proizvode poručuju mahom osobe koje potencijalno imaju ozbiljne zdravstvene probleme i užasno je velika odgovornost pripremati narudžbinu za njih. Tako nečega bih se latio samo ako bismo mogli da imamo potpuno odvojenu proizvodnju za bezglutenske mafine, što trenutno nije moguće.

A, još jedan razlog jeste to što bi, novi i ambiciozniji ukusi, zahtevali da promenimo i prilagodimo recepturu. Mi trenutno radimo tako da koristimo istu osnovnu smesu za sve, a jedina razlika je u punjenju i voću koje dodajemo, zbog sistematizacije, koju smo pomenuli ranije. Prosto, da bismo održali proces što standardnijim i bili u mogućnosti da ga lako „izvezemo“ u druge gradove širom Srbije i regiona u budućnosti, nažalost, moramo žrtvovati malo raznovrsnosti.

Da li planirate u nekom trenutku da otvorite i sopstveno prodajno mesto?

Baš bih voleo, ali smatram da sada nije pravi trenutak za to. Mi jesmo vrtoglavom brzinom napredovali, ali ipak su troškovi servisiranja ozbiljni, pa to ostavljam za onaj trenutak – nadam se u bliskoj budućnosti – kada budemo dovoljno jak brend, sa dovoljno velikom potražnjom da održimo ozbiljan prodajni prostor i preguramo moguće nedaće – na primer, da se zaređa pet dana temperatura od 40 stepeni, pa nam niko ne uđe u radnju. Mora se za sve sačekati idealan trenutak.