Naša kuća:
Borba za siguran krov nad glavom za mlade sa smetnjama u razvoju

Šta je Naša kuća?

Naša kuća je udruženje roditelja, osnovano 2007. godine, sa idejom da donese promene u život mladih sa poteškoćama u razvoju. Nastala je kao odgovor i reakcija na nepostojanje adekvatnog obrazovnog sistema i usluga u zajednici, koje su neophodne kako bi ova deca i mladi ljudi dostigli svoj maksimum, mogli da daju doprinos razvoju zajednice i da istovremeno lično napreduju.

Kako ste se vi lično uključili u ovu inicijativu?

Ja sam aktivista još od 1989. godine i skoro čitav svoj život posvetila sam ovom polju. Pre svega zato što sam majka. Moj sin je ovde i upravo je to bio moj motiv da se uključim u različita aktivistička udruženja i u zastupanje prava – tada dece, a danas odraslih osoba sa razvojnim teškoćama.

Iako sam po obrazovanju specijalista medicinske biohemije i nemam formalno znanje kada je reč o radu sa decom i mladima sa razvojnim teškoćama, to apsolutno nije razlog da se ne rade prave stvari. Putujući po svetu, shvatila sam da su svuda roditelji glavna motorna snaga. Oni pokreću i usluge i inovacije. Tamo gde sistem bolje funkcioniše, država to osluškuje i podržava. Kod nas, nažalost, to još uvek nije slučaj.

Da li je vaše zalaganje, ipak, donelo neke konkretne pomake?

Sve moje aktivnosti i lobiranja dali su malo rezultata na nacionalnom nivou, ali mogu da kažem da je, na primer, u Beogradu pokrenut organizovan prevoz za decu koja pohađaju dnevne boravke, kao i da su otvoreni dnevni boravci u svim opštinama – najmanje po jedan. U tom smislu, deo mog zalaganja jeste urodio plodom.

Međutim, to je uvek bila teška priča. Progres i promene su se dešavali tako što napravimo nekoliko koraka napred, pa se onda vratimo nazad. I tako je do dana današnjeg. Pokrenu se neke stvari, a onda se, zbog nedostatka dovoljne zainteresovanosti zakonodavaca, ponovo vraćamo na stereotipe i modele koji su u svetu odavno prevaziđeni.

O kakvim prevaziđenim modelima je tačno reč?

U svetu već više od 50 godina ne postoje veliki domovi i centri u kojima živi 100-200-500 ljudi. U razvijenim zemljama sprovedena je deinstitucionalizacija – ti domovi su zatvoreni, a ljudi koji su u njima živeli premešteni su u zajednicu. Danas žive u stanovima, u malim grupama od dvoje do petoro, uz podršku, i vode što samostalniji život.

Druga velika stvar koja se kod nas nije dogodila jeste to što zakonodavci ovu grupu ljudi ne vidi kao radno sposobnu. Iako smo 2009. godine doneli Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju, taj zakon je praktično dvostruk. Za osobe sa fizičkim i senzornim invaliditetom predviđeni su karijerno vođenje i podrška pri zapošljavanju, dok za ovu grupu ljudi, o kojoj mi brinemo, zapravo, ništa nije predviđeno.

Procene radne sposobnosti sa pozitivnim ishodom se uglavnom odnose na ovu prvu grupu, dok su za naše korisnike gotovo uvek negativne. U čak 90% slučajeva, kada mladi ljudi, čak i danas, nakon inkluzivnog obrazovanja i završene srednje škole, izađu pred komisije, dobiju procenu da su radno nesposobni.

To je jedna potpuno neverovatna situacija. Država uloži novac, godine i nečiji život u obrazovanje, a onda, kada treba da se to vrati kroz rad i doprinos tih mladih ljudi, medicinske komisije, sastavljene isključivo od lekara, donesu odluku da su oni radno nesposobni. Kada se sve to sagleda, to je izuzetno sumoran okvir i atmosfera u kojoj mi funkcionišemo.

Da li ste pokušali da menjate taj sistem?

Jesmo. Pokrenuli smo inicijative za promenu zakona o zapošljavanju i za izmenu sistema procene radne sposobnosti. Ta priča je započeta, ali, nažalost, ide veoma sporo. Biće nam potrebno sigurno desetak godina da se neko zaista doseti da ovu ideju, odnosno ove izmene zakona, sprovede u delo.

Shvatajući da je to Sizifov posao i da nama, a posebno toj deci i mladim ljudima, prolazi život, odlučili smo da krenemo u aktivniji oblik osposobljavanja. Počeli smo da radimo direktno sa ljudima – tada su to bila deca – kako bismo im dali konkretne veštine, nešto opipljivo u ruke, kako bi mogli da rade i na taj način pokažu i dokažu svoje sposobnosti.

Tako smo od 2007. godine otpočeli poduhvat zvani Naša kuća, isključivo baveći se radnim osposobljavanjem i radnim angažovanjem. Ako su dobro napravili papirnu kesu, kartonsku kutiju ili, danas, čokoladne praline – to treba da bude kriterijum po kome ih društvo procenjuje.

Na kraju krajeva, svi mi se procenjujemo kroz svoj rad. To nije ništa novo. Samo smo mi bili usmereni na to da zajednici dokažemo da oni mogu da rade. I te kako mogu. I te kako su spretni, ako im se na pravi način priđe i ako im se pruži prava vrsta podrške.

Šta podrazumeva ta prava vrsta podrške?

To znači jedno podsticajno okruženje, sa jasnim i individualnim planovima podrške za svakog od njih posebno. U takvim uslovima, svako od njih može da prevaziđe prepreke koje ima i da dȃ svoj maksimum.

To se njima vraća kao samopotvrđivanje i samopouzdanje. Oni dobijaju nadoknadu za svoj rad i odjednom se priča otvara – imaju osećaj da su građani kao i svi ostali. Imaju pravo da se ljute zbog plata, imaju pravo na svoje snove i planove, kao i svi drugi mladi ljudi.

Zato što, ako stalno govorimo o njima, njihovim problemima i problemima porodica u jednom zatvorenom krugu, mi nikada iz tog kruga nećemo izaći. Mi moramo da tu priču iznesemo pred zajednicu, u užem i širem okruženju, i da pokažemo da ti ljudi zaista mogu da rade. I da sav novac i trud države, koji se ulažu u njihovo školovanje, ima smisla. Jer posle te škole oni treba da počnu da rade.

Kako je to izgledalo u praksi, na samom početku?

Naša prva ideja bila je da kupimo mašinu za proizvodnju papirnih kesa, i to smo i uradili. Bilo je to 2008-09. godina, u vreme kada je postojala velika kampanja o ukidanju plastičnih kesa. Računali smo da je to pravi trenutak da počnemo sa proizvodnjom papirnih kesa.

Bilo je veoma naporno, ali smo uspeli da kupimo mašinu. Oni su polako učili da rade na njoj i to je bila najbolja potvrda da smo bili na pravom putu. Već posle prvih honorara i satnica koje su im bile isplaćene, počeli su da govore: „Pa, zašto neko ne radi više, da bi više zaradio?“

Kada su dobili svoj prvi zarađeni novac, odlazili bi da kupe nešto sebi. Nekada je to bila čokolada, nekad nešto drugo, ali prvi put su bili u prilici da sami sebi kupili ono što žele. To smo hteli da postignemo. I tada smo shvatili koliko je to velika stvar u njihovim životima – koliko ih to pokreće, koliko utiče na njihovo razmišljanje i ambicioznost da budu sve bolji i bolji.

Nakon toga smo kupili mašinu za kartonsku ambalažu, kao prirodan nastavak te papirne galanterije. Tu mašinu i danas imamo. Posle nekoliko godina rada, oni sada potpuno samostalno i besprekorno rade na njoj. Ne treba im nikakva asistencija – sve znaju.

I time smo još jednom nešto dokazali. Čak i kod onih mladih ljudi za koje su svi bili vrlo skeptični – koji nisu bili verbalni, kojima je pažnja bila kratka i za koje se smatralo da nikada neće moći ništa da rade – danas savršeno rade na toj mašini.

Kako se dalje razvijala priča?

Imali smo sreću da započnemo saradnju sa JICA – Japanskom agencijom za međunarodnu saradnju – kroz njihove projekte i programe senior volontera. Dobijali smo volontere na period od dve godine, ljude koji su radili sa osobama sa razvojnim teškoćama na njihovom obrazovanju, radnom osposobljavanju i zapošljavanju, kao i na stanovanju uz podršku. I, imali smo sreću da odemo i u Japan.

Tada sam shvatila da smo mi u pravu. Japan je prošao istim putem kao mi. Njihove velike organizacije, takođe, započele su kao udruženja roditelja, zatim su se neka od tih udruženja spojila u veće celine, a potom je država prihvatila da ih finansira. Danas su to mala socijalna preduzeća sa različitim aktivnostima, koja imaju programe za ljude kojima je potreban veći intenzitet podrške, ali i za one kojima je potrebna minimalna podrška.

Nije postojala podela po dijagnozama, niti po težini prepreka. Svi su bili zajedno, a za svakog je pronađeno mesto. To je bio još jedan dokaz da razmišljamo u dobrom pravcu i da na zakonodavce možemo da utičemo tako što ćemo stvoriti pozitivnu praksu. Podrazumeva se, kada se dogodi da neko dođe sa dobrom voljom i željom da pomogne, može da se obrati nama i da dobije kompletno rešen model – i program rada i podrške.

Tako smo, za razliku od početne ideje da menjamo ceo sistem i celo društvo, došli do zaključka da prvo treba da napravimo jednu malu enklavu koja savršeno funkcioniše. Mesto gde svako može da dođe, da vidi i da se uveri da oni zaista mogu da rade. I da to onda postane povratna informacija onima koji donose zakone – da kažu: „Da, oni mogu da rade, hajde da donesemo pozitivne zakone.“

Kako vam je još saradnja sa japanskim partnerima pomogla u tom procesu?

Saradnja sa njima bila je višestruko korisna, jer smo dobili mnogo znanja. Između ostalog, razvili smo hidroponsku baštu u kojoj gajimo začinsko bilje i salate – u vodi, bez zemljišta, u zatvorenom sistemu. To su male urbane staklene bašte u kojima se dobija izuzetno kvalitetna i zdrava hrana, bez hemije i pesticida. Biljke rastu uz čistu vodu i svetlost koju dobijaju od LED lampi, tačno određenih talasnih dužina koje su im potrebne, a energiju obezbeđujemo putem solarnih panela.

To je bio naš ulazak u priču o ekologiji. Očuvanje životne sredine, socio-ekonomski razvoj i primena nauke i inovativnih ideja – to su ključni stubovi održivog razvoja. Hteli smo da pokažemo zajednici i društvu da pratimo savremene trendove i da smo potpuno uklopljeni u tu širu sliku.

Koji su još projekti prethodili današnjim aktivnostima?

Pre nego što smo krenuli sa ručnom proizvodnjom papira, razvili smo jednu uslugu koja je, po mom mišljenju, bila izuzetno dobra, ali do danas nije u potpunosti iskorišćena. Zvala se Kuhinja na točkovima.

Dobili smo prostor od opštine, oko 200 m2, i opremili smo savremenu kuhinju sa idejom da pripremamo obroke i raznosimo ih na adrese starijih sugrađana i onih koji ne mogu sami da izađu iz kuće. Cilj je bio da cena bude podnošljiva, kako bi ljudi mogli da ostanu u svojim domovima, umesto da odlaze u institucije.

Ta ideja je bila posebno važna jer smo njome ciljali tzv. sendvič generaciju – ljude koji istovremeno brinu o roditeljima i o deci, i koji su često potpuno iscrpljeni. Sa druge strane, postojao je i veliki broj starijih ljudi čija su deca otišla u inostranstvo, pa su ostali sami. Iako su imali određena sredstva, praktično nisu mogli da funkcionišu.

Uslov je bio da se povežemo sa lokalnim samoupravama i da to bude zajednička akcija. Lokalne vlasti trebale su da obaveste svoje sugrađane da takva usluga postoji, ali, nažalost, sve je u jednom trenutku stalo.

Kuhinja i danas funkcioniše, ali u drugačijem obliku. U njoj imamo ketering i slatku liniju – čoko-šljive i čoko-maline – gde sedam ili osam mladih ljudi radi u proizvodnji. Imamo i pomoćnike kuvara koji učestvuju u svakodnevnom radu.

Trenutno adaptiramo jedan deo prostora za pokretanje škole za piceriju. Imaćemo proizvodnju pica i restoran sa malom baštom ispred. Dobili smo saglasnost opštine za to. Na taj način će oni moći dodatno da obogate svoja znanja i veštine – da prave pice, da poslužuju goste i da u direktnom kontaktu sa građanima pokažu da mogu da rade, kao i svi drugi.

Koliko vam znači to što su prostori blizu jedan drugom?

Mnogo. Jako je važno što se sve nalazi u neposrednoj blizini, jer oni mogu da cirkulišu – dođu u centar, odu na posao, pa se vrate. To im daje osećaj rutine i samostalnosti.

Takođe, ova nova zanimanja nam omogućavaju da uključimo veći broj članova. Ja ne volim da kažem korisnici – oni su članovi naše organizacije i našeg socijalnog preduzeća. Počeli smo sa njih desetoro, a danas ih je tridesetoro, uz listu onih koji su zainteresovani i koji bi želeli da dođu. Nažalost, nemamo dovoljno prostora da svi budu na jednom mestu.

Zato će nova zanimanja značiti da neće svi biti u centru gde se proizvodi papir, već će moći da budu raspoređeni po različitim punktovima. Tako svakome možemo da obezbedimo najbolje moguće okruženje – neko ne voli gužvu, neko ne voli muziku. Zaista se trudimo da svakom od njih pristupimo individualno.

Kako ste se snašli u periodu pandemije?

To je bio veliki izazov. Kada je krenuo kovid, postavilo se pitanje kako ih animirati tokom perioda koji je dugo trajao, jer znamo koliko im smeta kada se poremete svakodnevne aktivnosti – izlazak, šetnje, rutina. U tom trenutku već smo bili u razgovorima za novi projekat sa JICA i njihovom partnerskom organizacijom iz Ikome, koja je po modelu slična našoj. Razmišljali smo šta možemo da unapredimo kada je reč o novim zanimanjima.

Imali smo dilemu da li da to bude hidroponija ili papir, ali kada je došla korona, papir se pokazao kao mnogo praktičnija opcija. On mobiliše svakoga. I oni sa većim preprekama, i oni koji ne vole gužvu – svako je mogao da učestvuje, da otvara paklice, da se oseća korisno i zadovoljno svojim radom.

Taj rad sa papirom se ispostavio kao izuzetno koristan za njih. Deluje umirujuće. I kada su nervozni, i kada imaju potrebu za nekim stereotipnim pokretima, i kada nemaju strpljenja da sede na jednom mestu – papir ih smiri. To je za nas bilo pravo otkriće. Mi to u početku nismo ni znali, ali se pokazalo da je taj rad sa papirom zaista dragocen. Oni tu razmenjuju misli, priče, svako ima neku svoju priču, slušaju jedni druge. To je za njih neprocenjivo.

Ručna proizvodnja papira krenula je upravo od toga. Prazne paklice cigareta koristimo zato što su one, zapravo, najkvalitetniji papir koji se može naći na našem tržištu – preko 70% je celuloza. Da je u pitanju tetrapak ili neka druga ambalaža, ne bismo ih koristili, ali ovo je naša realnost.

S jedne strane, uvek moram da objašnjavam zašto baš paklice cigareta. Mi zaista ne podržavamo pušenje. Ali, sa druge strane, nismo ni slutili koliko će nam to pomoći da nas građani prepoznaju.

Kada smo objavili da su nam potrebne prazne paklice, to čak nije bila ni velika kampanja, a odziv nas je potpuno iznenadio. Ljudi su slali paklice iz Surdulice, Subotice, Čačka – iz svih krajeva Srbije. Posle se uključio Beograd, a zatim i velike firme i državna preduzeća. Svima je to bilo zanimljivo i izazovno.

No, važnije od samog prikupljanja bilo je to što su ti ljudi pratili naš rad. Znali su kome šalju paklice, za koga ih odvajaju. Tako se šira zajednica povezala sa nama na jedan potpuno neočekivan način. I danas nas mnogi prate, pitaju da li nam treba još papira, koliko smo napredovali, šta dalje radimo.

Tako da, radili smo čak i tokom kovida. Često smo bili na video-vezi sa partnerima iz Japana i trudili se da ispunimo sve kriterijume i ceo program koji su nam dali. I bili smo veoma uspešni.

Kako je dalje tekao razvoj te proizvodnje?

U međuvremenu smo unapredili proizvodnju papira. Danas imamo nekoliko vrsta: papir sa semenkama, čist beli papir, kao i papir sa drugačijom teksturom, jer je napravljen od celih paklica. Vremenom smo postali pravi mali eksperti za tu vrstu papira.

Onda su došli dizajneri, slikari, umetnici – oduševili su se i počeli da ga kupuju. Veliki broj marketinških agencija danas sav svoj promotivni materijal štampa upravo na tom papiru. Krenuli smo i u izdavaštvo. Štampali smo knjigu Katarine Majić „Da smeće postane cveće“ – edukativnu, interaktivnu knjigu za decu i roditelje o reciklaži, naravno, na našem papiru. Radili smo i razne manje akcije sa štamparijama i na taj način dodatno promovisali naš papir.

U jednom trenutku smo shvatili da ručno pravljenog papira uopšte nema na srpskom tržištu. Zapravo, nema ga dovoljno ni u Evropi. Kasnije smo to i istraživali. Postoji papir iz primarne pulpe, znači od celuloze, ali ne i reciklirani papir koji se pravi od već korišćenih papirnih proizvoda.

Ono što je još važnije – taj papir nigde ne proizvode osobe sa razvojnim teškoćama ili sa nekom vrstom invaliditeta. I tu smo, ponovo, ispali jedinstveni. Još jednom smo pokazali da ovi ljudi mogu i te kako uspešno da rade i složenije stvari.

Uključila nam se kompanija Smurfit Kappa, velika fabrika za proizvodnju papira. Njihovi inženjeri su nam konstruisali veliki pulper – mašinu koja je značajno ubrzala proces razgradnje papira – i pomogli su nam brojnim savetima. Tako smo polako ušli u saradnju sa naučnim sektorom, fabrikama, ali i sa fakultetima.

Na čemu trenutno radite?

Uvek to najavljujem, ali ide malo sporije nego što bismo voleli – sada smo u procesu razvoja papirnih čaša od našeg recikliranog papira. U pitanju su čaše koje su i biorazgradive i reciklabilne, a planiramo i posude za dostavu obroka – sve sa idejom da makar delimično istisnemo upotrebu plastike.

Dobili smo atest da je ta čaša potpuno zdravstveno ispravna. Ne koristi se cela paklica cigareta, već samo njen srednji deo – uklanja se sva štampa. To nam je, u stvari, otvorilo dodatne mogućnosti – možemo da koristimo kunstdruk papir i otpadni papir iz štamparija, a mi od njega pravimo čaše i posude koje zadovoljavaju sve zdravstvene kriterijume.

Kako je proizvodnja prilagođena ljudima koji u njoj rade?

Napravili smo mašinu koja je dovoljno jednostavna i poluautomatska, tako da naši članovi mogu na njoj da rade. Isto važi i za presu. Važno je da naglasim da, kada govorimo o reciklaži i cirkularnoj ekonomiji, mi insistiramo na kombinaciji automatske, poluautomatske i ručne proizvodnje. Na taj način se zaista štedi energija i voda. Svaka teška industrijska obrada je, paradoksalno, često prljavija od primarne proizvodnje papira, jer troši ogromne resurse – pre svega drvo i šume. Naš cilj je da i kroz tehnologiju damo doprinos ekologiji.

Kako se sve to odrazilo na zapošljavanje?

U tom kontekstu, napravili smo mrežu u osam gradova u Srbiji: Zaječar, Leskovac, Kragujevac, Aranđelovac, Novi Sad, Priboj, Novi Pazar i Feketić. U tim sredinama se, po našoj tehnologiji i metodologiji, proizvodi papir. Trenutno radno angažujemo više od 200 ljudi sa razvojnim teškoćama.

Cilj je da se proizvodnja ne dešava samo u Beogradu, već i u drugim gradovima. I tim ljudima smo zaista promenili život. Oni su postali centar zbivanja u svojim sredinama. Ljudi dolaze da vide šta rade, dolaze slikari, umetnici – cela priča se potpuno promenila.

Nama je ta mreža bila izuzetno važna kako bismo naše vrednosti i način rada preneli drugim organizacijama, roditeljima i lokalnim zajednicama. Da objasnimo da je to pravi put, da zajednica razume koliko ti ljudi mogu da rade i šta sve mogu da postignu, uz jednu ključnu stvar: adekvatne usluge podrške.

Zašto vam je to posebno važno u manjim sredinama?

Zato što smo shvatili da problem nije u tome što su ti gradovi mali, već što su dugo bili izolovani i zarobljeni medicinskim pristupom. A taj pristup je sušta suprotnost naše priče. Medicinski model kaže: „Dete je bolesno i ono je ceo život bolesnik.“

A mi govorimo: „Ne, to su ljudi koji imaju pravo na život, koji su ličnosti, koji imaju određene prepreke, kao i svi mi.“ Samo što kod nekih ti problemi nisu dijagnostikovani. To su mladi ljudi kojima treba dati šansu da budu zadovoljni, da rade, da žive, i da na taj način menjaju svoje okruženje – a onda i ceo sistem.

Nažalost, i danas su ti pravilnici zasnovani gotovo isključivo na medicinskom modelu. Dođe lekar, pogleda dijagnozu i kaže: „On/ona ne može da radi.“ Ne vidi osobu, ne vidi njene sposobnosti, ne vidi kontekst. Na kraju krajeva, kako jedan lekar može da zna šta ta osoba može da radi u realnom radnom okruženju?

Na ovaj način mi stvaramo armiju ljudi koji su izdržavani potpuno nepotrebno, umesto da im damo priliku da doprinesu i budu deo društva. I to je za nas veoma značajan uspeh – to što smo se proširili i napravili mrežu.

Kako plasirate proizvode koje izrađujete?

To nam je, s jedne strane, slaba tačka. S druge strane, to je i velika mogućnost. Nemamo neku razvijenu marketinšku priču. Uglavnom se oslanjamo na društvene mreže – Fejsbuk, Instagram, mejlove.

Socijalno preduzeće je uvek u problemu. Mi nikada ne možemo da budemo sto odsto ekonomski održivi. Čak i kada imamo proizvodnju ili dobijemo neki projekat, mi taj novac uglavnom vraćamo ovde – da bi ljudi imali bolje uslove za rad, da bi imali dovoljno materijala. I onda nikada ne ostaje dovoljno sredstava za marketing, a on je izuzetno važan.

Kada su neki veliki datumi, poput Nove godine ili 8. marta, tada dobijamo velike porudžbine od kompanija. Od nas kupuju, recimo, čoko-šljivu i čoko-malinu. Hotel Marriott, na primer, kupuje i papir, salvete, vizit-karte. Polako se širi krug stalnih kupaca i to nam mnogo znači. Bilo da kupuju papir, bilo da kupuju slatku liniju, mi tada možemo da računamo na neki stabilniji mesečni prihod.

Na šta se usmeravaju ta sredstava?

Taj prihod nam je važan jer mi podižemo kredit kod banke. Roditelji daju učešće za kuću – svako koliko može – a ostatak kuća otplaćuje kroz kredit. I onda svi učestvujemo: roditelji, oni sami i, naravno, kompanije koje žele da se uključe. Svaki doprinos znači mnogo, jer osim kuće, koju treba adaptirati, potreban je i čitav tim ljudi koji će raditi sa njima – ljudi koji će biti tu noću, koji će brinuti o njima, kao i oni koji su sa njima tokom dana u radnom centru. To je jedna velika organizacija koja mora da funkcioniše 24 sata dnevno.

Zato je važno da mi roditelji još budemo tu, da zajedno učestvujemo u kreiranju te usluge. Mi najbolje poznajemo svoju decu: njihove navike, šta vole, šta ne vole. Cilj nam je da u toj kući stvorimo uslove koji će svakome maksimalno odgovarati. Ako neko želi da bude sam, imaće garsonjeru. Ako želi samo svoju sobu, i to je u redu.

U početku ćemo se truditi da maksimalno ispoštujemo potrebe svakog ko ulazi u taj sistem. Neko neće ostajati stalno – možda nedelju dana, deset dana. I to je, takođe, važna usluga. Zato što često se dešava da roditelji ostare i ne mogu ni kod lekara da odu, ne mogu ni neku banalnu stvaru da obave, jer nemaju kome da ostave dete.

Pred nama je jedan važan period u kome ćemo intenzivno raditi i sa roditeljima. Svi mi želimo da naša deca budu sigurna, samostalna i nezavisna, ali smo ceo život u njih ulagali i oni su naš život. Teško nam je da se odvojimo i teško nam je da zamislimo da budu negde drugde.
No, sama pomisao da im je tamo lepo, da možemo da čujemo kako kažu: „Došao sam na kafu, ali žurim kući, jer mi je tamo lepo“, to je trenutak za koji mi živimo. Tada možemo da kažemo da sad smo obavili roditeljsku dužnost. Stvorili smo uslove u kojima se oni dobro i prijatno osećaju.

Zato je cela naša priča vedra i puna pozitivne energije – ne samo naša, već i njihova. Oni sami svojim radom doprinose: prave proizvode, ti proizvodi se prodaju i polako se deo rate za kredit otplaćuje kroz njihov rad. Oni učestvuju u otkupu kuće koju ćemo uskoro kupiti i aktivno učestvuju u stvaranju svoje budućnosti.

Koliko trenutno imate objekata za život?

Za sada imamo jednu kuću, koja se nalazi nadomak Zvezdarske šume, na dve-tri stanice autobusom odavde. Ona ima tri stana od po 50 m2 i postoji mogućnost da se dodatno adaptiraju još tri garsonjere. To znači da ćemo, za početak, moći da zbrinjavamo devetoro ljudi – stalno ili povremeno, u zavisnosti od potreba – dok se sama usluga polako ne razvije.

Imaćemo i jedan zajednički prostor, gde će tim koji radi sa njima biti prisutan, ali i gde će oni moći da provode vreme zajedno. Trudimo se da im i tamo obezbedimo neke zanimljive sadržaje. Recimo, postoji naznake da ćemo dobiti veći broj laptopova i da ćemo uspostaviti saradnju sa jednom školom animacije, kako bi učili da koriste računare.

Istovremeno, naum je da im približimo mogućnosti mobilnih telefona. Jer, kada uđu u taj svet i nauče da koriste te funkcije, oni mogu veliki deo svojih prepreka da prevaziđu kroz aplikacije koje su namenjene baš njima i da manje zavise od drugih ljudi. Naravno, uvek će zavisiti u nekoj meri – ali da se osećaju sigurnije i da mogu da funkcionišu bez stalnog oslanjanja na nekoga, bez da ih neko prati u svakom koraku, a da pritom imaju ispunjen i smislen život.

Šta je krajnji cilj?

Cela ova naša priča, moje angažovanje i angažovanje roditelja koji su sa mnom sve ovo vreme, imala je jedan osnovni cilj: da našoj deci omogućimo što samostalniji život. Da imaju siguran i smislen život, ali pre svega sigurnu budućnost kada nas više ne bude.

Italijani, na primer, imaju projekat koji se zove Posle nas. Mi želimo da popunimo tu nedostajuću kariku koja kod nas ne postoji, a to je stanovanje uz podršku. Podrazumeva da sve bude povezano – da sutradan, kada nas ne bude, oni mogu da dolaze na posao, da imaju organizovan društveni život i da se potom vrate u svoj stan. Da ostanu u svom prostoru ili da odu u stan u kome je sve uređeno onako kako oni žele, da mirno prespavaju i da taj gubitak roditelja ne dožive tragično.

Zato čitav naš napor i želja da oni budu zadovoljni i da im osmislimo život bili bi bukvalno izbrisani gumicom ako bismo dozvolili da ti ljudi, koji znaju koliko vrede, završe u nekom domu. Da postanu brojevi, da postanu objekti nečije brige, i da budu izolovani iz zajednice. Za nas bi to bila tragedija. Za njih, naravno, još veća.

Zato su svi ti prodajni procesi, proizvodi koje plasiramo na tržište i sve aktivnosti kojima se promovišemo, u stvari, usmereni ka jednom cilju – da javnosti objasnimo da je njihovo mesto ovde gde su živeli i radili. Da je najnormalnije da tu i ostanu. Da neko o njima brine dok su u svom stanu, da im se obezbedi odlazak na posao i povratak kući, da se sa odlaskom roditelja ništa suštinski ne promeni.

Ako smo se čitavog života zalagali da dokažemo da su to ljudi kao i svi mi, samo sa potrebom za intenzivnijom podrškom u određenim oblastima, onda nema razloga da ih zaboravimo kada nas više ne bude. U suprotnom, to bi značilo da smo praktično stavili tačku na celu našu priču.

Zato je ceo naš rad podređen ovom osnovnom cilju. Smatramo da veliki broj kompanija i pojedinaca može da doprinese, a da to gotovo i ne osete u svojim poslovima ili budžetima, dok istovremeno svi znaju da su trajno rešili nečiji život. To njima mnogo znači, jer ostaju da žive u rodnom mestu, te ostaju deo zajednice i kada nas više ne bude.