Nonna supa:
Domaća hrana u tegli kao iz bakine kuhinje

Recite nam malo više o vašim počecima – čime ste se bavili ranije i kako ste došli na ideju za Nonna supa brend?

Radila sam u korporaciji poslednje dve godine, međutim, letos mi nije produžen ugovor. Razmišljala sam se šta ću sad – da li ću nastaviti da tražim posao u oblasti telekomunikacija ili da počinem nešto svoje? Uvek me je nekako privlačila ideja preduzetništva. Iako sam imala stalan posao, uvek mi se po glavi motalo: „E, hajde da probamo, šta nam treba, samo da nađemo lokal.“ Kada se desilo to sa poslom, pomislila sam: „Nemaš kud, sad je trenutak da kreneš.“

Sasvim slučajno, pošto stanujemo blizu, naletela sam na lokal koji se iznajmljuje, a koji je ispunjavao sve uslove važne za proizvodnju i HACCP standard, i tako smo odabrali proizvode koje ćemo krenuti da radimo. Što se tiče imena, htela sam da to bude nešto toplo. Termin „bakine“ je kod nas malo izlizan, a moja baba se zove Radionka, što mi nije baš zvučalo lepo za brend. „Nonna“ mi je zvučalo lepo, pevljivo je, pa je tako ostalo „Nonna supa“.

Tako sam osnovala brend Nonna supa, čija centralna tema su tradicionalne supe, potaži i čorbe pakovane u staklene tegle. Moja zamisao je bila kako u ovom užurbanom svetu i vremenu ljudima pružiti zdrav, kvalitetan obrok bez previše komplikacija.

Odlučila sam se da radim nešto sa hranom jer je čitava moja primarna porodica odrasla na zdravoj ishrani i nešto što je uvek bilo centralno na stolu jesu supa, čorba i nešto „na kašiku“. Dok sam se bavila prethodnim poslom, jako puno sam putovala za Nemačku. Tamo sam počela da gledam sitnice, kako ljudi žive, i primetila da, pored nezdrave ishrane, oni uvek imaju izbor da biraju da li hoće zdravo da se hrane. Odatle je nastala ideja: kako da bude pakovan proizvod u zdravu ambalažu? Odgovor je bio – u staklenoj.

Kako ste rešili tehnološki izazov čuvanja hrane bez aditiva?

U početku je bilo zamišljeno da to bude za konzumaciju odmah, međutim, shvatili smo da ne možemo tako da prodajemo jer moramo imati rok trajanja. Dešava se da u ritejlerima roba stoji dve nedelje do mesec dana, pa nam je zbog logistike bilo bolje da produžimo rok. Zato smo se konsultovali sa tehnolozima hrane kako možemo da zadržimo kvalitet, da ne dodajemo nikakve aditive i nikakvu hemiju i da to i dalje bude zdrav proizvod.

Super je što je u staklenoj ambalaži. Ona jeste skupa, ali je i najkvalitetnija, ne ispušta nikakve hemikalije jer je staklo neutralan materijal i može da se pasterizuje. Pasterizacija je proces gde vi dodatno obrađujete hranu u već vakumiranim teglama, stavljate ih u vodu na 80 stepeni dodatnih sat vremena da se napravi vakum i tako produžavate rok. Sledeća veća investicija nam je autoklav mašina za sterilizaciju. Sterilizacijom postižemo to da zaustavljamo hemijske procese u samom proizvodu – ne diramo kvalitet ni ukus, samo zaustavljamo hemiju u teglici, i onda rok može da se produži i do šest meseci, slično kao kod bebi kašica.

Svi naši proizvodi su prošli skupocenu analizu za zadati rok, uz komentar laboratorije da je pileća čorba 25. dana počela da gubi na intenzivnosti boje, što smo i prihvatili. Nakon tog saveta odlučili smo da njoj smanjimo rok na 21 dan.

Odlučili ste se za teži put jer ne koristite aditive niti skrivene sastojke.

Tako je. Mi ne koristimo čak ni univerzalne poznate dodatke jelima, jer su puni šećera, emulgatora i soli. Pravi kuvari je ni ne koriste. Nama se čorba kuva četiri sata dok se svi ukusi ne povežu. Pojačivači i hemija skraćuju tih četiri sata na sat vremena – samo je „rokneš“ unutra i gotovo. Ali, to onda nije to.

Kod proizvodnje gotovih jela, često se stavlja brašno u sve da bi to dobilo na težini, pa vi, u stvari, jedete vodu i brašno. Mi stavljamo malo bezglutenskog brašna, dve-tri kašike na veliki lonac da bi tekstura postala kremasta, a ne da dobijemo na težini ili gustini.

Znam da su najskuplji proizvodi u brzim hranama pomfrit i onion rings, tu je zarada puta šest. Meni drugar kaže: „Zašto da se lomiš, peci palačinke, to je ‘đubre’ na kome se zarađuje.“ Ali, ja sam odlučno rekla – ne. Naravno da mi je želja da imam finansijsku dobit, ali stvarno želim da mi uspe ovaj projekat zato što je to zdrava priča. Dolaze nam majke i kupuju bukvalno za decu i to mi je strava, jer znam da to jede nečije dete, a, s druge strane, to je ogromna odgovornost.

Kako dolazite do kvalitetnih sirovina i „gluten free“ standarda koji su vam potrebni za takav rad?

Snalazim se kako i gde mogu i uvek gledam nove prilike. Jako mi je važno da sirovine budu stvarno prvoklasne. Nekada se desi da u velikim veleprodajnim lancima bude katastrofa izbor povrća, pa idemo na Kvantašku pijacu i uzimam direktno od proizvođača sa kamiona, ili odem kod manjih dobavljača koji rade samo voće i povrće.

Zašto je to važno? Ne može da postoji unakrsna kontaminacija kada radimo gluten free proizvode. Veliki lanci meni ne mogu da donose robu ovde, već ja moram da idem po nju. Jer, ne daj Bože da oni u kamionu nekome nose džak brašna, a pored je moj proizvod – može da dođe do susreta i kontakta, a to nije dozvoljeno. Zato, ako radim sa nekim dobavljačem, on mora da radi samo povrće.

Uglavnom sami nabavljamo i, iskreno, ginem, bukvalno se raspadam od posla. Imam gomilu malih sitnih zadataka svakog dana, idem u nabavku, jurim krompir i luk… Ali, stvarno ima razlike da li je šargarepa stara ili mlada, da li je luk buđav ili zreo kao jabuka.

Naši proizvodi su napravljeni od pravih sastojaka i oni su gluten free. Mi smo ih testirali da nemaju u sebi glutena, ali sertifikacija iziskuje novo ulaganje, pa nam je to plan za budućnost. Koristimo bezglutensko brašno, koje je sertifikovano, i pazimo na svaki detalj, čak i da biber i lovor list budu deklarisani kao gluten free.

Gde vas ljudi mogu naći i kako izlazite na kraj sa zahtevima logistike i ambalaže?

Trenutno nas ima u Gomexu u pojedinim radnjama, u DIS-u u Beogradu, i u zdravim hranama i lokalnim marektima, a u pregovorima smo i sa drugim retejlerima na tržištu. Postojimo relativno kratko vreme i za sada možemo da izbacimo tek 4.500 komada mesečno sa punim kapacitetom, tako da idemo polako.

Što se tiče dostave, radimo je suprug i ja. Posle celokupnog dana i haosa, sednemo u automobil i razvozimo po Beogradu. Finansijski nam se više isplati da mi vozimo nego kuriri, jer nam znači bukvalno svaki dinar. Takođe, ne možemo da damo robu običnim kurirskim službama jer se naši proizvodi čuvaju u frižiderima i ne mogu da stoje, moraju da se isporuče odmah.

Specifičnost ambalaže je velika. Četiri meseca smo jurili kako će to da izgleda. Jedan jedini uvoznik ima ovakvu teglu da bude ravna, da nema obla i ćoškove, da bude premium.

Staklena ambalaža je znatno skuplja od plastične, ali je jedina koja se uklapa u našu filozofiju zdravog proizvoda. Na teritoriji Srbije je jako sužen asortiman izgleda i mililitraže tegli, što nam je dodatno otežalo u organizaciji, kao i daljim planovima. Na tržištu Srbije ne postoji tegla od litar, koja nam je cilj za porodična pakovanja. Da bi se uvezla samo za nas, mora da se uveze cela paleta. Kod odabira veličine tegle potrebno je voditi računa i o težini ambalaže. Na primer, tegla od 1,5 litar je jako kada se napuni proizvodom bude još teža. Zato je od jednog litra prava mera.

Kako izgleda biti „one-woman show“ u proizvodnji hrane?

Nije lako. Ja sam sama i pomažu mama i suprug. Imamo i jednu ženu koja nam dolazi kada je gužva, na satnicu. Proizvodnja je organizovana po stanicama: ovde se prvo pere; kada se opere, onda se iseče; kad se iseče, opet se opere; ovde se pripremaju, ovde se pakuju i tamo se etiketiraju. U jednom trenutku ovde mogu da rade do četiri osobe. Tako da ja sama, sa mamom i pomoćnicima, mogu da izbacim 4.000 do 4.500 komada mesečno sa punim kapacitetom.

Međutim, sve ostalo moram da radim pomalo sama. Idem u nabavku sirovina, nabavku tegli u drugom gradu, radim pregovore sa novim kupcima, radim marketing, komuniciram sa novim kupcima, idem na sastanke, istražujem tržiste i mogućnosti gde još plasirati moje proizvode. Bukvalno se nekada desi da se našminkam i sredim, idem na sastanak, a posle toga uletim u proizvodnju ili idem na Kvantaš da jurim dobar krompir i luk. Ima dana kada radim tri smene i jako je naporno, ali sa druge strane volim jer znam da je ovo sjajan proizvod. Ima gomilu malih sitnih zadataka koje morate u toku dana da obavite, a ne mogu još uvek ni finansijski ni organizaciono da to „outsource-ujem“.

Sama proizvodnja mi je strava – zatvorim se ovde, pustim muziku, Gabi Novak, i radim dok ne završim. Ali, sve okolo što to nosi je baš naporno. Posle celokupnog dana i celog haosa, suprug i ja sednemo u automobili razvozimo dostavu po Beogradu.

Nedavno ste učestvovali i na konkursu „She’s next“. Šta vam je učešće donelo u vidu iskustava i konekcija?

Bilo je ovako, ja sam osnovala firmu 10. septembra, došla kući i shvatila da nam treba još novca. Tada sam našla Trag fondaciju i Visa She’s Next takmičenje za podršku preduzetnicama. Od 88 ideja koje su bile prijavljene, mi smo ušli u prvih sedam, iako je firma bukvalno osnovana mesec dana pre toga.

Pobedile su druge ideje i, nažalost, nismo odneli grant. Dobitnice su uglavnom bile povezane sa poljoprivredom ili prebacivanjem posla iz grada u selo. Međutim, meni je prišla jedna preduzetnica koja je bila član žirija i koja je dugo na srpskom tržištu. Rekla je da joj je jako žao što nisam prošla, i da je bila baš teška odluka , ali da mogu da je pozovem kad god, da joj je naša ideja za Nonna supe strava i da može da mi bude mentor u biznisu.

To mi je, iskreno da vam kažem, draže nego ta novčana nagrada koju su one odnele. Super je kad počinješ nešto svoje i iz srca, uvek imaš bojazan da li je to dobro i da li se sviđa ljudima. Ja sam ubeđena da ovo ljudima treba, ali uvek ti znači kad primiš pohvalu i vidiš da si na dobrom putu.

Kakvi su vam planovi za budućnost brenda Nonna supa? Da li uskoro stižu novi ukusi i pakovanja?

Planiram da to isključivo budu potaži i ove dve čorbe. Ne planiram slatke proizvode.

Cilj mi je da se širimo ka nekim „čudnim“ vege kombinacijama. Trenutno testiramo koliko može da izdrži potaž od tri vrste pečuraka i urmi, kao i brokoli sa indijskim orahom. U planu mi je da napravim i recepturu za kombinaciju cvekle i kruške. Potaž bundeva-kokos nam je trenutno najprodavaniji, žene „otkidaju“ na njega.

Što se tiče ambalaže, planiram da nabavim litarsku teglu. Ta litarska ambalaža može da pokrije četvoročlanu porodicu za ručak. Tako da nam je litarska ambalaža cilj, a volela bih i da jednog dana pokrenemo sopstvenu reciklažu.

Šta biste poručili drugim preduzetnicima ili onima koji se tek upuštaju u te vode?

Pa, i ja sam sama početnica, ali ono što mogu sa sigurnošću reći je da je super kad počinješ nešto svoje i iz srca. Kao što rekoh, uvek imaš bojazan da li je ovo dobro, da li se ovo ljudima sviđa… Mislim, ja sam ubeđena da ovo ljudima treba, ali uvek je lepo kad primiš pohvalu i vidiš da si na dobrom putu.

Moram da kažem da je sve čudno, naporno, i teško je. Sve ono okolo što posao nosi je baš naporno, pogotovo kad moraš da „hendlaš“ na gomilu frontova. No, opet, koliko god da je naporno, sa druge strane, drago mi je da vidim kome ja to nosim, ko to jede i ko je taj kupac koji se vraća. Tu vidim benefit.

Takođe, znam da postoji vreme i da treba, u stvari, vreme da prođe. Ovo je nov proizvod, mora da se edukuje tržište jer ljudi se plaše i percipiraju gotova jela kao nužno zlo. Ali, kupuju žene za decu, i to mi je strava, jer znam da to jede nečije dete. To je ogromna odgovornost, ali i zadovoljstvo.

Poručila bih onima koji se razmisljaju da ne čekaju savršen trenutak, jer on ne postoji. Biće straha, biće haosa i biće dana kada želite da odustanete – i to je normalno. Bitno je da krenete, učite stalno i u hodu i verujete u sebe čak i kada nemate sve odgovore! Jer, šta može da se desi – da se ponovo zaposlite kod drugog poslodavca? Zato samo hrabro!