OKS Pillows:
Ručno rađeni jastuci koji osvajaju udobnošću

Kada i kako je arhitektkinja počela da se bavi izradom podnih jastuka?

Bilo je to 2020. godine, u jeku korone, kada smo svi bili zatvoreni u kućama. Iako sam radila kao arhitektkinja u arhitektonskim biroima, želela sam da pravim nešto što je i dalje povezano sa arhitekturom – samo da bude opipljivo, da iz ideje nastane konkretan proizvod.

Razmišljala sam o proizvodima namenjenim mlađoj publici, onima koji tek opremaju svoje prve stanove. Htela sam da to budu komadi koji su zanimljivi, pristupačni i prilagodljivi, da kupac može sam da bira dimenzije, materijale, štofove, kako bi sve uklopio u svoj prostor. Iz krajnje praktičnih razloga, slovo je palo na podne jastuke malih dimenzija.

Naime, moji roditelji se bave šivenjem zavesa, imali smo šivaću mašinu, i to mi je u tom trenutku bilo najdostupnije. Takođe, upravo sam tada postala majka, pa nisam imala vremena da se bavim zahtevnijim materijalima poput drveta ili metala. Stoga sam krenula od onoga što sam mogla da napravim odmah – i to je bio podni jastuk.

Nakon toga, sve je krenulo spontano da se razvija.

Kako je izgledao sam početak za OKS Pillows?

Imala sam malo bolovanja, kupila sam metar materijala, sašila jedan jastuk. Onda sam okačila na Instagram. Isprva se nije prodavao – sigurno godinu dana. Kačila sam, pa brisala, pa opet postavljala – testirala, u principu. Pravila sam jastuke u oblicima kamenja, koji su bili zanimljivi, ali nekako nije bilo “to to”.

Na kraju sam se vratila jednostavnim oblicima: okruglim i pravougaonim podnim jastucima. Te sam modele ponovo okačila na Instagram i ljudima su se baš svideli. Imala sam samo jedan mebl štof, beli, jer mi je bio najpristupačniji, ali su onda počeli da stižu upiti: “Može li crveni? Može li roze? Može li pliš?”, i tako sam, korak po korak, počela da širim ponudu.

Pre nego što ste počeli sa prodajom, da li ste imali neku zalihu podnih jastuka? Kako se dalje razvijao OKS Pillows asortiman?

Iskreno, nisam imala nikakav lager. Imala sam samo dva jastuka: jedan pravougaoni i jedan okrugli – i njih sam koristila za fotografisanje. Bukvalno sam s njima pravila sve slike koje sam objavljivala na Instagramu. Kad bi mi neko poručio drugi model, ja bih njega slikala, pa postavila novu fotografiju.

Posle par meseci, napravila sam novi model, pa opet posle par meseci sledeći. Tako je to trajalo dve-tri godine, dok nisam stigla i do fotelje za spoljašnju upotrebu, koja je, takođe, uvrštena u ponudu tek nakon što sam dobila upit za istu, odnosno molbu jednog klijenta. Nisam uopšte planirala da ću se time baviti, ali sam je napravila – i na kraju se ispostavilo da mi je to postao glavni proizvod.

Danas najviše radim nameštaj za spoljašnju upotrebu: taburee, fotelje, dvosede… Dakle, asortiman se širio u skladu sa željama i zahtevima klijenata.

Sa koliko zaposlenih ste počeli i koliko ih imate danas?

U početku sam sve sama radila. Vremenom su se stvari promenile, ali ne umnogome. Danas mi dve žene u Arilju pomažu oko šivenja, a imam i jednu koja puni jastuke. To je naš mali, ali skladan tim.

Kako ste nabavljali materijale isprva i odakle?

Kada bih nešto prodala, odmah bih kupila novi materijal, i tako u krug. Kasnije sam počela saradnju sa firmom Mercis iz Beograda – i sa njima i danas sarađujem. Svi materijali koje sada imam su njihovi, i kupci mogu da biraju iz njihove palete šta god žele.

No, i dalje radim po istom principu kao na početku – nemam zalihe materijala, ne držim rolne u magacinu. Svaki komad se poručuje posebno, u količini koja je potrebna za taj naručeni jastuk. To možda nije najisplativije, ali mi se dopada taj koncept. Ljudima je to zanimljivo, jer često žele da im se jastuk uklopi uz postojeću garnituru, a pošto mnoge firme u Srbiji koriste iste te mebl štofove od Mercisa, lako se sve lepo uklopi u enterijer.

Što se tiče materijala za punjenje, uvlaka i šnireva, njih nabavljam u Požegi i Arilju, jer tamo ima mnogo firmi koje se bave proizvodnjom tekstila i materijala za nameštaj.

Sa čime su punjeni jastuci?

Verovali ili ne, oni su mekani i to bez ikakve konstrukcije. Iako su oblici različiti – veliki, mali, s naslonom ili bez – svi su u osnovi, zapravo, jastuci, punjeni sa silikonskim punilom za jastuke. To je antialergijsko punilo, jedno od najkvalitetnijih trenutno kod nas. Nije perje, nije stiropor, niti one kuglice koje se brzo slegnu, već materijal koji daje blag, vazdušast osećaj kada se sedne.

Vi sami dizajnirate proizvode, zar ne?

Da, sve sama. I to mi je prirodno došlo, jer dosta toga vučem sa fakulteta. Na Arhitektonskom se radi mnogo različitih stvari, bukvalno od crtanja etiketa do konstrukcije prostora. Prođete sve i to vam kasnije da širinu, da znate da se usmerite u bilo koji deo dizajna. Zato, uostalom, mnoge arhitekte posle završe u kreativnim industrijama.

Koliko sada različitih proizvoda imate u ponudi?

Pa, mogu to da podelim ovako: podni jastuci, fotelje, ležajeve za bazene, dvosedi, ukrasni jastuci. Svi ti proizvodi postoje u više dimenzija i varijacija. U suštini, može da se napravi kompletna garnitura.

Koliko se obično čeka na izradu nekog vašeg komada?

Rok izrade mi je obično od 10 do 15 dana, ali kad su gužve, zna da bude i do dva meseca. Klijentima izlazim u susret po pitanju plaćanja – mogu da uplate avans, a ostatak da izmire kad proizvod bude gotov.

Da li ste do sada imali neki neobičan zahtev kupaca?

U početku je, recimo, ta fotelja bila neobična, jer niko to ranije nije radio na taj način. Sad više nije. Ali, tada, kad sam je pravila, nije bilo lako da je izvedem – naslon bi stalno padao. Napunimo ga, on opet sklizne pozadi. Delovalo je jednostavno, ali u praksi nije bilo tako.

Posebno je bilo teško napraviti dvosed da stoji bez ikakve konstrukcije, jer je to, u stvari, samo jastuk – ništa ga fizički ne drži. To mi je bio veliki izazov: kako da izgleda stabilno, a da i dalje ostane mekano, fleksibilno.

I onda kroz pokušaje i promašaje dođete do finalnog rešenja. Zamislila bih kako bi moglo da funkcioniše, pa probam – ne ide. Dodam nešto, opet probam. Taj dvosed sam baš dugo testirala dok nisam bila zadovoljna kako izgleda i kako “stoji”.

Kako ste rešili transport, s obzirom da su proizvodi glomazni i osetljivi?

Manje komade, poput jastučića, taburea ili jedne fotelje, šaljem brzom poštom. Nije idealno – umeju da kasne, ali je trenutno to najisplativije rešenje. Nemam toliku proizvodnju da bih mogla da organizujem sopstveni prevoz širom Srbije.

Kada neko poruči više komada, recimo, za dvorište, bazen ili veći prostor, onda to organizujemo kombijem – isporučim lično ili po dogovoru. Ako su kupci iz Beograda, često im i sama donesem proizvode, pa preuzmu ovde u Beogradu. Sve je vrlo fleksibilno i po dogovoru.

Da li ste imali slučaj povraćaja proizvoda?

Jednom mi se desilo. Dečko je vratio jastuk zato što je kod kuće imao materijal koji je ličio na onaj koji je želeo, ali nije bio isti. Kad ih je uporedio, video je razliku. I to je bilo to – nije bilo neprijatnosti, sve smo rešili.

Istovremeno, desilo se par puta i da ljudima jastuk bude prepunjen ili premekan, pa odem lično da to sredim.

Da li su i dalje vaši glavni kupci oni mladi ljudi, kojima ste se na početku obraćali?

Za manje komade – da, oni su i dalje glavna publika. Moj Instagram najviše prate ljudi tih godina, ali u poslednje vreme sve češće mi se javljaju i arhitekte. Baš mi je zanimljivo što sada i s njima često sarađujem. Kada rade projekte stanova, često im pravim jastuke ili fotelje po porudžbini, prema dimenzijama i oblicima koje oni sami osmisle.

U poslednje dve-tri godine sve više sarađujem i s kafićima, hotelima, kućama za izdavanje… Od korone naovamo, kako je sve više prostora s bazenima, klijenti uzimaju jastuke i nameštaj baš za te spoljašnje zone.

Da li imate porudžbine iz inostranstva?

Da, imala sam iz Crne Gore i Hrvatske. No, to zna da bude komplikovano, jer su komadi veliki, a poštarine preskupe. Na primer, za slanje jednog podnog jastuka u Mađarsku tražili su mi 50–60 hiljada dinara!

Nemam količine da bih dobijala popuste kod kurirskih službi, a Pošta Srbije ne prima te velike komade. Oni uzimaju samo do određene dimenzije, i ništa preko toga. Ipak, snašla sam se, pa tako za Crnu Goru šaljem čak i velike komada preko koleginice koja ima svoju firmu tamo.

Takođe, naši ljudi, koji žive u inostranstvu, naručuju, pa podignu kad dođu u domovinu.

Da li ste učestvovali na nekim od marketa ili sajmova?

Da, više puta, uglavnom na letnjim marketima. I meni to jeste bilo lepo iskustvo. Dođu ljudi koji me znaju sa Instagrama, popričamo, ali, realno, prodaje nije bilo. Više se svede na to da me neko vidi, zapamti, pa poruči kasnije.

I u kom trenutku ste odlučili da otvorite svoj prostor u Beogradu?

Prošle godine, 2024. godine, znači pre oko godinu dana. Razlog je bio jednostavan – ljudi su želeli da vide materijale uživo, da ih dotaknu, da isprobaju proizvode. Ranije su čak dolazili u Arilje, ali to su uglavnom bili kupci koji su poručivali više komada – recimo, za bazen, pa im se isplatilo da dođu.

Ali, oni koji su želeli samo jedan komad, da vide i odaberu nešto za svoj dom – njih sam često gubila, jer nisam imala prostor u kome bi mogli da pogledaju ponudu. U početku su ljudi dolazili i kod mene kući; ja bih napravila mali kutak s uzorcima, tek da imaju predstavu.

Onda sam rešila da otvorim prostor ovde u Beogradu – kancelariju i izložbeni deo, gde mogu da pogledaju uzorke i materijale. Ako neko želi nešto posebno, donesem i dodatne štofove. U Arilju i dalje imam veći prostor, sa više gotovih proizvoda, ali ovde sam sada prisutna i dostupnija kupcima.

Nadam se da ću u budućnosti imati veći showroom i ovde, ali za sada funkcioniše ovako.

Da li ste razmišljali da izložite svoje proizvode u drugim izlozima?

Jesam. Imala sam par takvih saradnji. Na primer, jedna prodavnica u Kneza Miloša, koja prodaje jastuke, posteljine i razne kućne detalje, imala je moje proizvode. Ali, iskreno, to je bilo to.

Imala sam još nekoliko ponuda, uglavnom iz concept store-ovima, ali mi se nekako pokazalo da je, ipak, najbolje da proizvodi budu kod mene. Ne zato što nisam želela da ih izlažem drugde, već zato što se svaka od tih prilika ispostavila kao nešto što ne donosi pravi efekat.

Ima li problema sa kojima se suočavate?

Problema uvek ima, naravno. U početku nisam razmišljala o tome koliko je teško svima udovoljiti: nekome je jastuk premekan, nekome pretvrd. Nisam imala mogućnost da nekome dopunim ili ispustim punjenje, pa sam to vremenom naučila da korigujem.

Bilo je i problema sa materijalima. Uglavnom stignu na vreme, ali desi se da imaju felere. Ništa strašno, ali to ume da uspori proizvodnju. Onda sa izborom materijala za uvlaku, koji treba da bude kvalitetan i izdržljiv, a da opet ne bude preskup. Pošto je potrebno dosta materijala, balans između kvaliteta i cene je uvek zahtevan.

Ima tu još drugih izazova, kao što su dostava, koja je teme za sebe; šivenje, gde se uvek nešto zakomplikuje… Ipak, najveći izazov mi je, zapravo, bio da napravim proizvod koji će većini biti “baš kako treba” kad im stigne kući.

Od početka ste imali podršku roditelja. Šta vele na ovo što ste postigli?

Moja mama je i dalje u maniru: “Nemoj to da radiš, to je mnogo teže nego da radiš negde u firmi.” Oni jesu preduzetnici, ali imaju onaj stariji način razmišljanja. Ipak, podržavaju me u svemu, mama je čak zadužena da sve isprati dok sam ja u Beogradu.

Imate li neke planove za budućnost?

Da, ali ne u smislu masovne proizvodnje. Ne želim da OKS Pillows preraste u fabriku. Više me zanima razvoj u kreativnom smislu, da uvedem neki element ručnog rada, nešto što će imati moj autorski potpis, da se vidi da dolazi od arhitekte.

Želim da dizajniram proizvode koji će imati taj “arhitektonski” pečat, neki detalj koji ih čini posebnim. Sad imam više vremena, pa razmišljam da se opet malo vratim arhitekturi da radim projekte u kojima bih koristila svoje proizvode i na taj način ih prikazivala na Instagramu i sajtu. Volela bih da kroz projekte enterijera koristim sopstvene dizajne i da to zaokružim kao celinu – spoj arhitekture i autorskog nameštaja.

No, sve ide nekim tempom koji mi prija. Iskreno, nisam ni očekivala da će se posao ovoliko razviti. Na početku sam podne jastuke zamišljala kao dodatni posao, neki hobi uz arhitekturu. A na kraju sam shvatila da mi ovo više prija, da me ispunjava i da se, iskreno, više isplati.