Pax Carved Wood:
Ikone u duborezu koje su stigle na sve kontinente

Kako ste počeli da se bavite duborezom i kako je nastala prva ikona?

Mi smo uvek bili pobožna familija. Neću da kažem da smo živeli liturgijskim životom kao što se ja danas trudim sa svojom porodicom, ali taj strah Božji je uvek postojao u kući. Moj pokojni deda je i u komunističko doba slavio slavu, to se kod nas nikad nije gasilo.

Kada sam bio klinac, otac je imao proizvodnju kutija za poker aparate, što je dijametralno suprotno od ovoga što se danas radi u našoj radionici. Taj fizički rad, stres, sve to je mog oca stiglo u 39. godini života – dogodila mu se aneurizma srčane komore. Njemu je bukvalno eksplodirao deo srca. Jedan je u milion ljudi koji je uspeo da takav zdravstveni problem preživi. Tri meseca je čekao doktora iz Švajcarske da dođe i operiše ga. Živ je ostao samo Božjom voljom. I od tada je bio u invalidskoj penziji, nije smeo više ništa fizički da radi.

Kada je došao kući posle svega, prvo što je rekao bilo je: “Jao, pa mi nemamo ikonu u kući.“ Tako smo krenuli da kupimo ikonu Svetog Arhangela Mihaila kod ozbiljnih majstora duboreza u Zrenjaninu, ali duborez je uvek bio skup, a mi para nismo imali, pa je otac odlučio da sam napravi ikonu u duborezu.

Nakon te prve, nastavio je da pravi ikone i da ih poklanja doktorima koji su mu spasili život. Prve dve-tri godine nije ni pomišljao da ih prodaje. Ali, ja sam bio klinac od 12-13 godina, trebale su mi patike, knjige, garderoba… Bilo je i perioda kad ja kupim svetloplave farmerke, drugar kupi crne, pa se menjamo. Ništa od toga nije sramota, to treba pričati. Zato je na kraju otac, ipak, odlučio da započne sa prodajom ikona.

Kuća je, tada, odjednom počela da se puni kreativnim ljudima. Otac je odlučio da se usavrši i krenuo je da uči zanat od Joške Firtena, koji je za duborez bio najbolji majstor u Evropi. Toliko je bio tražen da je po njega privatni avion dolazio da radi lovačke sobe po Austriji. A ja sam sve to gledao i poželeo da i sam naučim. Moj prvi rad ima potpis: 1. decembar 2002. Imao sam 13 godina.

Pored zanata imali ste i muzičku karijeru. Kako ste učili i jedno i drugo i kako ste se na kraju opredelili između njih?

Zanat nisam učio od oca i to namerno. Nas dvojica smo isti, isti temperament i teško je uklopiti nas. On je to uvideo, pa me poslao kod rođenog brata čika Joške Firtena, koji je, takođe, bio virtuoz za duborez. Ispratio me je rečima: “Sada ćeš da učiš zanat kao što su ljudi to radili nekada.”

Tri godine sam svaki dan sedao u belog juga, koji zimi moliš Boga da upali, i putovao da budem tamo u osam ujutru. Dođeš, popije se kafa, doručkuje se i od pola devet do tri ne radiš. To je najbolja škola koja postoji. Prva moja ikona bila je Sveti Luka, a posle tih godina učenja radio sam duplo brže.

Što se tiče muzike, ona je u našoj kući oduvek. Otac je pravio gitare Bori Đorđeviću i svirao bas, a s mamine strane svi su bili muzički obrazovani. Ja sam pevao, bio sam solista u horu, i građanskom i u crkvenom.

U bend sam ušao zahvaljujući drugarima iz vrtića koji su imali grupu i ostali bez pevača. Čuli su me kako pevam i pozvali me da dođem na probu i to je bilo to. Samo sam rekao da neću da pevam na engleskom, dajte da pravimo srpske tekstove. Preimenovali smo se u Šišarke, snimili spot u napuštenoj fabrici radijatora i to je postalo viralno, 20.000 pregleda za par dana. Pritom, pričamo o vremenu kad ljudi nisu imali ni Fejsbuk.

Onda su nas pozvali da budemo predgrupa Kikiju Lesendriću na koncertu koji je držao na trgu u Zrenjaninu. Posle svirke sam otišao do Kikija i predložio mu da im budemo predgrupa na celoj turneji. I, on se složio. Ovi moji nisu verovali da sam tako otišao kod njega. Pa, čovek je od krvi i mesa, što ne bih otišao? Uzeo sam mu broj telefona. To uvek govorim: uzimajte brojeve telefona od svakog, nikad ne znaš kad će ti zatrebati.

Ali, ja tada učim duborez od 8 do 15, a probe su od 17 do 21. I, otac, koji se kao mlad družio sa svima s te rok scene i znao šta je to, sedne sa mnom da popričamo. Rekao mi je da dva takva posla ne mogu da radim istovremeno jer u duborezu čovek mora da bude prisutan non-stop. S druge strane, ukoliko se odlučim za muziku, kupiće mi ozbiljnu opremu: “Ali, od rokenrola ovde života nema, to odmah da ti kažem”, bile su reči kojima je završio razgovor. Već sam video da bi muzika bila život na točkovima u kome nema mnogo mesta za porodicu.

Situacija je bila takva da sam otpevao ceo album u studiju i on je trebalo da izađe. Seo sam, razmislio i prelomio. Drugovima iz benda sam objasnio kako stvari stoje i da neću da idem u nešto što ne mogu da uradim do kraja. Razumeli su me, ali to mi je bio najteži momenat tog perioda i dan-danas mi je teško kad pričam o tome.

Kako je u početku išla prodaja ikona i drugih proizvoda? Jeste li imali teškoća?

Ikone se tada nisu puno prodavale. Nije bilo društvenih mreža, jedini vid promocije bila je izložba. A od nečega moraš da živiš. Uzalud je što praviš ikone koje stvarno vrede, kad to ne prodaješ.

Tako sam počeo da se bavim i drugim stvarima. Prvo su došle table. Zvao me prijatelj koji ima firmu za svetleće reklame: “Sale, treba mi drvena tabla za neku vinariju.” I ja to uradim, ali kako? Odštampaš slova na štampaču, sečeš makazama, indigo papir, precrtavaš, pa dletom obrađuješ drvo. Bukvalno kameno doba. Drugari me pitaju kako me ne mrzi, a ja kažem: “Imam ja svoj cilj!” I onda kreće ekspanzija etno-restorana i pivnica, sve u drvetu. I osetim da tu imam prođu. Odradio sam pola Srbije u tim reklamama, drugaru sam uradio ceo pab i 40 stolova.

Tu je bila i jedna važna lekcija. Naime, prodao sam jednu ikonu i kupio laptop od tog novca. Odmah sam uzeo ekran od 17 inča, da mogu ljudima da pokažem šta radim.

Neki prijatelji su me pitali kako me nije sramota da idem i nudim ljudima drvene reklame. Šta ima da me bude sramota? Imam svoj proizvod, promovišem ga, pokušavam da ga prodam. Od te njihove “sramote” ja sam u Laze Telečkog u Novom Sadu napravio 2.000 evra, odradio pola ulice. Posle sam skupio novac i kupio prvi CNC, koji mi je drastično olakšao posao. Jer, niko ti neće platiti reklamu četiri puta skuplje zato što je ručno rađena.

Onda su usledile naočare. Mi smo prvi u državi pravili drvene naočare, brend Prej. Videli smo negde naočare od 250 evra i rekli: “Sad ćemo mi to da napravimo!” I napravili smo, izgledalo je fantastično, a krenulo je kad je Ivana Španović, moja drugarica iz osnovne škole, okačila sliku na Instagram. Nas petoro smo pet dana odgovarali na poruke. Tad sam prvi put video kakva moć leži u društvenim mrežama. Ali, kod naočara dođe moment kad moraš da odlučiš: unikat ili masovna proizvodnja. Kad optika i distributer uzmu svoje, tebi od naočara ostane deset evra. Zato sam izašao iz tog posla, ali drugari su nastavili.

A onda su došle maskice za mobilne telefone. Ja sam lasere za njihovu izradu gledao kod Amerikanaca još od 2008. Kupim laser, prijatelj mi nacrta par skica, stavim na svoj telefon, vidim izgleda fantastično. I počnem da ih prodajem odmah. U čemu je bio štos? To su bile personalizovane maskice i dopale su se ljudima.

Prvo sam uradio 150 komada i besplatno ih podelio kafićima i drugarima, samo da ljudi počnu da ih nose. Jako je bitan momenat da budeš prvi u nečemu, a mi smo i maske počeli prvi da radimo u državi.

Maske radim i danas, posle osam godina, jednom nedeljno, to mi je dan za maske. Prepoznatljive su po citatima svetih otaca i molitvama koje imaju ispisane na sebi. Zapravo, 95% maskica koje pravim su verske. Pitao sam i mog sveštenika šta misli o tome, kaže: “Čoveče, ti time još više širiš dobru stvar.” A kvalitetne su toliko da ljudi za svaki sledeći telefon ponovo kupe masku kod mene. I kroz taj proizvod ja sam u stvari probijao sve ostale, jer preko reklama i maskica ljudi vide ikone. Te reklame su mi donele ozbiljnu školu marketinga i odnosa sa ljudima.

Po čemu se ikona iz vaše radionice prepoznaje i kako danas izgleda proces izrade?

Prvo, po veličini. Mi nikad nismo hteli da pravimo male formate. Praviš ikonu u duborezu, praviš nešto što je religija i tradicija, nešto što budi poseban osećaj kod ljudi, a mi Srbi sve volimo da bude veliko. Najmanje ikone koje smo radili bile su 120 sa 60, i radili smo cele figure – znači, Sveti Nikola, ali čitava figura. I da ti otkrijem tajnu: na velikom formatu detalji su mnogo veći, mnogo je lakše napraviti veliku ikonu nego malu. A malu ikonu po ceni velike možeš da prodaš tek kad budeš Uroš Predić.

Drugo, po bojama. Tu smo se isticali od početka, mogu da kažem da smo jedini u tom oslikavanju duboreza. Otac je prvu ikonu oslikao i nije bio zadovoljan jer mora da se uradi tako da se vidi drvo, da ostane težina drveta. I on je napravio recepte prirodnih boja koje smo sami oduvek pravili. Te boje su u stvari donele ovo što je danas. Uvek smo gledali da ikona bude živopisna, kao da ti je živ svetac tu, i odmah smo krenuli da pozlaćujemo, jer ikona mora da bude bogata. Ima vrhunskih duborezaca, i boljih od mene i od mog pokojnog oca, ali nemaju taj finiš.

Da to nije samo moja priča, potvrdilo se kad smo posle šest godina rada, moj otac i ja, napravili izložbu u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Prvo me pitali: “Ko si ti, akademski slikar?” Nudili su mi mali salon, ali sam odbio i rekao da hoću veliki, na ćošku. Pita čovek koliko ikona mogu da donesem misleći da ću reći tri, četiri. Rekao sam mu: “Je l’ dosta 50?” Kad nije pao sa stolice. Odneli smo 45 ikona i postavka koja, po pravilu, stoji mesec dana, ostala je šest meseci, zbog posećenosti i zato što su veroučitelji dovodili decu da uče.

Danas sam spojio novu tehnologiju sa starim radom. Sva ona fizikalija koju sam nekada morao ručno da radim, sada sam automatizovao, a dušu i dalje radim ručno, kao što se radilo. Nema potrebe da dođeš konjem iz Beograda kad možeš da sedneš u auto. Ali, šmirglam i poliram, kao što se radilo pre hiljadu godina.

Meni je otac, kada sam bio klinac, rekao: “Teži ka tome da, kad neko vidi tvoju ikonu, ne pita koliko je to rađeno, nego ko je to radio.” E, to je suština. I zato se trudim da svaki proizvod koji izađe iz ove radionice bude rađen sa dušom i da ima svoju dušu. Od maske za telefon do ikone u duborezu.

Prelomni trenutak desio se na plaži u Grčkoj, porukom Seki Aleksić. Kako je ta priča promenila posao i šta vas je naučila o tome gde se danas prodaje?

Sedeo sam na plaži u Pargi sa sadašnjom ženom i, umesto da samo uživam, razmišljao kako da poguram posao, ko bi mogao da mi pomogne da ljudi vide šta radim. Već sam imao iskustvo sa Ivanom Španović i znao sam kakva je to moć. Ali, nisam hteo da me reklamira bilo ko. Gledam profile i dođem do Seke Aleksić, koja je imala milion pratilaca, a pre svega je religiozna i porodična žena koja propagira prave životne vrednosti. Tako sam odlučio da joj napišem jednu suptilnu poruku: “Ćao, Seko, pravim drvene maske, da li bi želela da uradim nešto za tebe i tvoju porodicu?” I to je to, poslao sam, probao sam.

Ona je u tom momentu bila trudna, prvi put, nije nastupala, sedela je kod kuće i bila na Instagramu. Bolji momenat nisam mogao da ubodem. Uveče gledam telefon: jedna nova poruka, Seka Aleksić: “Super, strava, baš mi se sviđa, šta možeš da napišeš na maskici, kad možeš da pošalješ?”

Ja sam hteo sutra kući da idem, žena me jedva zadržala da odsedim na moru još nekoliko dana odmora koliko nam je ostalo. Čim sam došao kući napravio sam maskice i poslao joj. Onog dana kada su joj stigle, sedeo sam za tezgom i nešto šmirglao. Telefon mi je bio utišan i kada sam ga pogledao posle par sati imao sam šta i da vidim – pet hiljada notifikacija, deset propuštenih poziva, 500 novih pratilaca, 700 poruka.
Posle je od Seke došla i porudžbina za policu za knjige, pa kad joj se rodio sin, ja nisam hteo da nosim medveda od pliša, nego sam napravio baby gym u drvetu, pastelne boje, figurice. Ona kad je to videla samo je rekla: “Dođi da te ljubim!”

Koliko god da si uspešan, ako izgubiš tu notu normalnosti, gotov si. Seka je ostala normalna, nikad nije zaboravila ko je bila pre uspeha. I onda me pitala može li maskica sa citatom Oca Tadeja “Kakve su ti misli, takav ti je život”. Ta maskica doživi pet hiljada šerova. Tu sam skontao svoju nišu, te verske maske.

A za prvi rođendan njenog sina uradio sam ikonu Svetog Jakova, naručio da se sašije futrola od debelog bordo pliša po meri, i pošto se na ikone ne potpisuje, iza sam napisao posvetu koju je moja Jovana negde pročitala i čuvala u novčaniku: “Čuda se događaju kada zameniš strah verom, a suze molitvom. Od porodice Pavlović.”

Na rođendanu 500 ljudi, 500 poklona, predaješ poklon batleru… Sutradan mi zvoni telefon, Seka plače: “Ti si meni doneo najdragoceniji poklon za moje dete, ti si moj brat, sad ćeš da vidiš šta će sestra da uradi.” Za 15 minuta svaki portal je objavio priču. I taj hajp sa maskica mi se prebacio na ikone, jer nju prate ljudi koji to vole. Posle smo postali prijatelji, hvala Bogu, i to traje i danas.

A šta me je sve naučilo? Pre su se ljudi skupljali na dva mesta: u crkvi i na pijaci. U crkvi ne sme da se priča, liturgija je, a na pijaci sme. Danas su ti Instagram i Fejsbuk pijaca. Mi imamo u Zrenjaninu buregdžiju Beli golub, postoji od 1902. godine, burek fantastičan, i njima je glavno mesto prodaje bila pijaca. Znači, moraš da budeš prisutan tamo gde se priča priča. Možeš da imaš i dobar proizvod i dobru priču, ali ako to nije ispraćeno… Šta ti onda to znači za posao? Ostaćeš da radiš za tetku i tetkinu strinu.

Zato ja pravim reels sadržaje koji su čak i edukativnog karaktera: kad je Sveti Stefan Dečanski, ja kroz reels od 15 sekundi kažem ko je bio, a usput predstavim svoj rad. Nema onog “E, hajde kupi od mene!” Tu su mi puno pomogli i kursevi Istoka Pavlovića, on te nauči da se ponašaš normalno. Rekao mi je da je moj proizvod, sam po sebi, ozbiljan hook, i da je samo potrebno da ga ispromovišem dobrom pričom.

To mi je bila i najveća lekcija: ne može da postoji momenat sramote u poslu. Sramota je ako radiš nešto sramotno, ako nekom radiš nešto loše. Ali, da te bude sramota da pitaš? Pokucaj na vrata i otvoriće ti se. Da sam ja u toj Pargi samo ležao na plaži i plivao, ne bih došao do Seke Aleksić.

Oko radionice se stvorila cela mreža saradnika, a nedavno ste počeli i crkveni nameštaj. Kako to funkcioniše?

Mi smo se u poslednje vreme aktivirali kao, ja to zovem, „crkvena družina“. Braća, tako se to zove. Idemo zajedno na liturgije i svako od nas zna nešto da radi. Pa smo tako, na primer, sredili kompletna vrata ikonostasa: ja to sam ne bih mogao, prvo što nemam vremena, a ovako sam aktivirao još njih pet-šest i mi smo to završili za jedan dan. Tu ti je i Velibor, dečko koji ima nenormalan smisao za likovnost, a inače je reprezentativac Srbije u atletici. Neverovatno je koliko se kvalitetnih ljudi skupilo na jednom mestu. To je, u stvari, bratija. To je sabor. To je crkva, narod.

I sad smo počeli, dobio sam blagoslov, da kao firma radimo crkveni nameštaj. A krenulo je tako što sam ja došao na ideju da poklonim ikonu, a sveštenik Miroslav, moj drugar iz Lazareva, dobio ideju da neko pokloni tron za tu ikonu. Za taj tron ja imam drugara stolara u Surdulici, vrsnog majstora. Ali, tu ti je razlika između zanatlije i umetničkog zanatlije: on uradi zanatski posao fantastično, a onda to dođe kod mene i ja napravim da, za oko, sve to izgleda 50 puta bolje. Tako smo se spojili. Ide pod mojim imenom, zato što ja već imam pratioce, i to prave pratioce koje zanima baš ova niša.

Iz te mreže se stvaraju čuda. Neko sutra neće ikonu u duborezu nego hoće ikonopis? Ja nazovem slikara, spojim ih, i to je to. E, to je u stvari biznis: umrežavanje.

Vaše ikone su stigle na sve kontinente, a mnoge ste poklonili. Kakav je osećaj kad vidite gde su sve završile?

Zapravo, ni ne znam koliko sam ikona uradio. Stvarno ne znam, ne smem da brojim, uplašio bih se. Ali, nerealno mi je gde se sve pojavljuju: pre neki dan mi žena šalje sliku, Amfilohije Radović, a iza njega moja ikona Svetog Arhangela Mihaila, u Prevlaci u Tivtu. Kad vidiš tako nešto…

Slao sam ih po celom svetu. Uglavnom Evropa, Nemačka, Beč, pa Amerika, Čikago dosta, Australija, Kanada. Ja ne znam u koju državu nisam slao ikonu. Našim ljudima tamo jedini događaj gde se svi skupe su slava i crkva. Oni tamo imaju dva odela: pidžamu i svečano odelo za crkvu, jer odu ujutru u šest na posao, vrate se uveče u deset, iz pidžame u pidžamu. I onda su im slava i crkva veoma značajan deo života.
Tako sam upoznao dete iz Australije koje Srbiju nije videlo u životu, a priča srpski bolje od mene. Ta tradicija se kod našeg naroda poštuje i to je jako dobro.

A dosta i poklanjam, iskreno. Evo, dok sedimo ovde, jedna ikona ide za Ostrog. Ognjenu Mariju poklanjam selu Lazarevu za slavu. U ruskoj crkvi kod nas u Zrenjaninu ima dosta mojih ikona. Kako ja vidim stvari. Novac se potroši, sve se potroši, ali ima nešto što ostaje večno. Evo gledamo ikonu Svetog Stefana Dečanskog, on u ruci drži manastir Dečane. Čovek je živeo hiljadu trista i neke godine, a ljudi dan-danas idu u Dečane. Ja se ne upoređujem, ali to su stvari koje su večne. I ja ću tako da se potrudim da svojoj deci i kumovima, duhovnoj deci, ostavim neke mrvice, kao Ivica i Marica, pa kad god budu tražili neki odgovor, tamo će ga naći.

Jer ikona nije sto. Ikona je nešto pred čim će neko da se krsti, što će dete da nasledi, što ostaje u porodici, Bože zdravlja, hiljadu godina. Zato moraš da upoznaš čoveka od koga poručuješ ikonu, ja svakom svom kupcu čestitam slavu. A kad me neko nazove i kaže: “Hoću ikonu jer mi se slaže uz nameštaj”, ja kažem: “Vidi, ja tebi ikonu neću prodati.” I njima to jako čudno, ali neću.

Nedavno sam predao ikonu drugaru kome je otac umro, nasledio je slavu. Kad je video ikonu, krenule mu suze na oči. Nemam ja boljeg dokaza da ovo radim kako treba. Usrećuješ ljude i čuvaš nešto što je čisto, što širi ljubav. Nije sve u biznisu. Jako je dobro kad kroz biznis možeš da radiš nešto što je lepo, ljudski.

Više ne radite po rokovima i izrada nekih radova može da traje i po dve godine. Kako ljudi to prihvataju?

Došao sam, hvala Bogu, do toga da više ne dajem rokove. Meni je ta lista čekanja ružna kao izraz, pa kad me zove čovek i kaže da bi poručio ikonu, ja kažem da moram da ga stavim u svoj planer. Ikonu radim 10 do 15 dana, ali zainteresovani moraju imati obzira da postoje i oni koji su pre njih naručili. Znači, možemo da se dogovaramo za šest meseci-godinu dana, kako kad. Pa, mene je Seka čekala godinu i po dana za Tajnu večeru. To se jednostavno ne može drugačije, to se polako radi, mora da postoji proces.

E sad, to ti je ono što danas ljudi neće. Nemaju vremena da čekaju, sve mora odmah. A ne može sve odmah. Vraćamo se na stare poslovice “Sve što je brzo, to je i kuso.”

Ove godine obeležavate 25 godina rada. Spremate li nešto za jubilej i šta su vam uopšteno planovi za budućnost?

Bože zdravlja, ove godine je 25 godina rada i za tu priliku radim najveću ikonu u duborezu koju sam do sada izradio: Bogorodicu, otprilike 2,40 sa 1,20 metra, a sa postoljem preko tri metra. To će biti baš custom rad, projekat koji traje dve godine.

A što se planova dalje tiče, ne planiram da se širim. Neću da budem linijska proizvodnja ikona, to mi uopšte nije cilj. Cilj mi je da što više približim ljudima šta je ovo što radim i da kroz tu priču samo dižem vrednost. Jer jedino gde danas možeš bolje da prodaš proizvod je uz pomoć priče.

I imam još jedan plan, koji ne zavisi samo od mene. Imam muško i žensko dete, pa ko zna, možda sve ovo preraste u porodičnu tradiciju, treće koleno. Da mi kao familija tim našim radom budemo još dugo prisutni.

Šta biste poručili nekome ko razmišlja da se uhvati zanata?

Rad je tu presudan. Bez muke nema šanse. Ako imaš neki cilj, moraš da grebeš, moraš da kopaš, neće uvek sve ići bajno.

A da li je to za tebe, to možeš da vidiš jedino ako kreneš da radiš. Ne može teorijski. Možeš ti teorijski da naučiš da igraš tenis, ali ga nikad nećeš igrati kao Đoković. Neko će završiti za doktora, biće sjajan na papiru, a kad uđe u salu, pašće u nesvest kad vidi krv. Za svaki posao ti je to isto: daj čoveku da pipne, da proba, pa će videti.

I ako kreneš, uči zanat onako kako se učio pre, uz pravog majstora. Ja sam imao tu sreću da učim od starih majstora koji su radili po 40 godina. Ovo sada, da ideš dva puta nedeljno na praksu, od toga nema ništa. Moraš da živiš taj život, mora da ti uđe u prste. Voleo bih da se ti koji danas predaju zanat postave kao pre 40 godina: svaki dan se radi, a teorija jednom-dva puta nedeljno, i to teorija kako posle taj proizvod da prodaš.

Onda upornost. Ne inat, inat je ružna stvar, ja ne teram inat nikom, ja sam bio uporan. Jednom sam se posvađao s ocem i kažem mu: “Daj mi jednog iz moje generacije koji radi ovoliko.” A on kaže: “Novak Đoković.” Čoveče, ti si mene uporedio sa najboljim teniserom sveta, jesi normalan? A on kaže: “Pa, ti budi najbolji duborezac sveta!” Nisam najbolji, ali sam tom nekom nenormalnom upornošću hteo sebi da dokažem da ću od ovog posla jednog dana moći da živim.

I najbitnije: nije sramota da budeš zanatlija. To treba učiti klince. Neko treba da napravi stolicu na kojoj sediš, alat kojim se izlije čaša iz koje piješ. Ne može svako da bude IT-jevac, a ovo što mi znamo, to je sad na ceni. Pre si imao titulu “gospodin majstor”. To se, nažalost, izgubilo, ali, Bože zdravlja, videćemo, možda se i vrati.