Radostan:
Pažljivo odabrana kolekcija pirotskih ćilima

Odakle ljubav prema ćilimima?

Uglješa: Ja sam druga generacija u kolekcionarstvu. Moja porodica baštini kolekciju pirotskih ćilima, a kolekcionarstvom je počeo da se bavi moj otac 80-ih godina prošlog veka, tako da je ćilim oduvek bio centralni deo mog doma i našeg porodičnog života.

S obzirom da je Marija umetnica po obrazovanju i pozivu, ćilimu nije trebalo puno da je svojom estetikom osvoji. Iz te pasije je nastao Radostan, najpre kao foto-blog, gde smo delili ljubav i priče o ćilimima i ornamentima, a kasnije i kao nomadska galerija i servis.

Marija: Takođe, u našim 20-im posećivali smo sajmove antikvarnih tekstila u Evropi i Turskoj, a kao posebnu prekretnicu izdvojila bih izložbu i samit dilera u Sartirani. To smo doživeli kao prozor u novi svet. Imali smo prilike da pod prstima osetimo komade iz XVII i XVIII veka. Tada smo počeli razvijati ukus za globalne tepihe i bolje razumeli ulogu balkanskih tkanja, a pogotovo pirotskog ćilima u kontekstu svetskih tepiha.

Uglješa: Tako je, s tim da je naš fokus na regionalna tkanja, odnosno balkanska, iako posedujemo šira znanja o svetskim tekstilima. To je tzv. umetnost odozdo, odnosno ženska umetnost i jedan sasvim različit pogled na svet.

Kako ste došli na ideju da kolekcionarstvo pretvorite u biznis?

Uglješa: Kad smo krenuli da se bavimo blogom, dosta pratilaca je poželelo da ima svoj komad. Tako da, može se reći da je to došlo sasvim prirodno, želeći da zaokružimo priču i rešimo sve probleme koji se mogu javiti sa posedovanjem ćilima. Svoja iskustva, znanja i veštine koje kolekcionarstvo sa sobom nosi ponudli smo na uslugu našim pratiocima.

Marija: Ono što raduje jeste da mnogo mladih ljudi kupuju ćilime. Imali smo jednu taze diplomiranu devojku, koja se toliko oduševila jednim našim komadom da je morala da ga ima. Inače bismo se teška srca odvojili od njega, ali kad smo videli koliko joj je stalo, rado smo joj ga ustupili, a naplatu podelili u nekoliko rata.

Oduvek su pirotski ćilimi bili statusni simbol, a danas oni postaju sve više enterijerski popularni, što nam greje srce.
Mislim da je bitno negovati odnos prema kulturi i unetnosti u svakodnevnici, a ne zatvoriti je u izolovani prostor galerije i proučavati kao fenomen. To sam primetila kad smo opremali minimalističke domove, gde jedan tepih ili ćilim unosi toplinu u hladan prostor i daje mu dušu.

Dakle, bavite se i opremanjem domova?

Uglješa: Da, videti ćilim u prostoru novog doma za mene je velika radost. Naziv brenda deli ovaj osećaj, ali je i sinteza naših prezimena. Kada uspostavimo odnos poveranja sa klijentom, nije nam teško da pomognemo oko odabira i organizujemo probu u prostoru klijenta. Jako nam je bitno da mušterija odabere ćilim koji će ga svakog dana iznova obradovati. U slučaju da klijent posumnja u svoj izbor, dopuštamo da se ćilim u bilo kom trenutku zameni za drugi.

Ta trampa se neretko dešava kod diplomata. Naime, kad im se završe mandati u našoj zemlji, napuštaju vile i prelaze u manji prostor, gde nema mesta za te velike ćilime, pa im mi rado zamenimo za manje. Jednostavno, odnos poverenja nam je jako bitan, a svaki ćilim mora emitovati sigurnost i na taj način prostor učiniti domom. Posedovati ćilim više je od puke potrošnje, tako da se trudimo da iskustvo kupovine bude potpuno prilagođeno mušteriji. Brza kupovina nije naša priča i iz istog razloga nemamo web shop.

Čime se još bavite?

Uglješa: Imamo kolekciju koja broji gotovo sto komada, što ćilima, što tekstila. Prodajemo pirotske, ali i druge regionalne ćilime. Pored toga, bavimo se iznajmljivanjem, na primer, za korporativne događaje, kreativnu industriju, a, takođe, imamo kolaboracije i sa umetnicima.

U isti mah, radimo restauracije i konzervacije, jer je održivost integralni deo našeg brenda i vrednosti koje zastupamo. Dakle, kupci mogu zatražiti uslugu popravke, pranja, kao i savet u vezi sa održavanjem, ali i informisati se o specifičnom jeziku šara koje njihov ćilim baštini.

Gde ste sticali znanja svemu tome?

Uglješa: Učili smo iz literature, koju, takođe, sakupljamo. Pored toga, često smo boravili u Turskoj, gde smo na licu mesta usvajali znanje. Konkretno, Marija je restauracijski zanat pekla tamo, jer tamošnji samouki restauratori poseduju daleko više veština i iskustva od onih formalno obrazovanih, pa neretko ih čak i muzeji angažuju zbog njihove umešnosti.

Marija: Baš tako. Kako na našem fakultetu nije postojao odsek za konzervaciju tekstila, mi smo se nakon mastera zaputili na Bečku akademiju. Kad sam im objasnila da mi je želja da sređujem ćilime koje sakupljamo, tj. da je to ono čime želim da se bavim do kraja života, oni su mi savetovali da zanat i veštine steknem u Istanbulu.

Poslušala sam ih i otisnuli smo tamo. Učila sam od restauratora, koji se u selu Sutnhan od malih nogu bavi tim poslom. Zaista je neverovatno upijati znanje od nekoga ko je u materiji više decenija – to ne može da nadomesti nijedan kurs, a vala ni fakultet.

Uglješa: Inače, ti restauratori su toliko vešti da umeju da krivotvore ćilim, odnosno da od običnog komada naprave antikvarni, pa to dovodi do sudskih sporova kada se ispostavi da neki važan predmet nije autentičan.

Marija: Kao što reče Uglješa, oni uzmu staru vunu i od nje naprave ćilim sa aktuelnom šarom. To rade zato što postoji tzv. moda tepiha, odnosno postoje trendovi kada je nešto popularno, ali to ispadne jako čudno.

Da li ste vi našli u takvoj neprilici?

Marija: Jedanput smo spazili ćilim koji je u potpunosti bio izrađen od stare vune, sa vrlo retkom šarom. No, tu nam nešto nije štimalo. Ispostavilo se da je iznova rađen, dok je kupcima predstavljen kao da je iz XVIII ili XIX veka.

Kako dolazite do ćilima?

Uglješa: Doslovno ih kupujemo širom sveta. Što se tiče kolekcije, imamo uvezene iz Turske, Engleske… Na primer, taj pirotski iz Londona je dopremljen u katastrofalnom stanju, gotovo u parčićima, pa smo prvo radili konzervaciju – montirali smo ga na laneno platno i dali sve od sebe da ga „vratimo u život“.

Šta potpada pod kolekciju?

Uglješa: U kolekciju ulaze komadi koje smatramo vanredno neobičnim ili reprezentativnim. Dakle, ćilimi pre 1900. godine, kao i oni koji se po nečemu izdvajaju od uobičajenih. Do njih dolazimo tako što ih kupujemo od antikvara, galerija, ali i ljudi koji iz ovog ili onog razloga žele da ih otuđe. Tako da, svako ko želi da proda svoj ćilim, slobodno nas može kontaktirati u vezi sa tim, kao i sa drugim uslugama koje se tiču održavanja i restauracije.

Koliko imate ćilima u kolekciji i koji je najstariji?

Uglješa: Između 80 i 100 komada, i još pregršt njih koje nismo stigli da restauriramo. Što se tiče najstarijeg ćilima, to je definitivno tzv. pirotska šarenica, sa svojom drevnom, beskonačnom šarom.

Šta je ono što čini ćilime posebnim?

Uglješa: U pitanju je ravno tkanje, po principu osnove i potke, i, kao takvo, postoji još od neolita. Zapravo, slobodno se može reći da je ćilim svojevrsni mediji, koji je hermetičan i nije podložan uticajima neke propagande.

Recimo, jedan od dragulja naše kolekcije je pirotski ćilim iz XVIII veka, organizovan u kompoziciji pet medaljona – po principu, dva, jedan, dva – i predstavlja univerzalni simbol sofre, koja je u svim kulturama sinonim za dom, tj. mesto oko kog se porodica okuplja. U ćilime su ljudi utkivali svoja verovanja, motive flore i faune, koji su određivali prostor njihovog kretanja, kao i razne mitove. U konačnici, on je sveti prostor doma i nosilac tajne života, a da ne pominjem kakvo vizuelno zadovoljstvo predstavlja.

Naročito su interesatni ćilimi pre konstruktivnog perioda, odnosno pre nego što su se kanonizovale šare. U osnovi, to znači da su ornameti angažovani sa ciljem da pripovedaju priču i u komunikaciji sa drugim ornamentima grade jedinstven narativ. Takve ćilime krasi dosta asimetrije, dok su se izvesni motivi kasnije razvili u paterne.

Marija: Istovremeno, nijedna nesavršenost na ćilimima nije slučajna. Radi se o veoma kontrolisanoj tehnici. Na primer, tek nakon što se pomno zagledate, možete videti da je autorka utkala svoje inicijale, potpisavši na vrlo skladan način.

Naša regija je bogata tkanjima, zar ne?

Uglješa: I te kako. Ne samo da je bogata, nego su ta tkanja rađena na vrhuskom nivou – govorimo o impresivnoj veštini. I ti proizvodi plene pažnjom. Na globalnom tržištu najbolje je pozicioniran pirotski ćilim zato što je Pirot bio na putu svile. Pa, otuda i ne treba čuditi da ste sredinom XIX veka za dva velika ćilima mogli kupiti kuću u Skoplju.

Pirotski ćilim je oduvek bio predmet visoke estetike, radioničarski proizvod, koji je slavu stekao daleko izvan regionalnih okvira i krasio palate širom Evrope i Azije. Otuda pirotski ćilim mnogi svojataju. Između ostalih, Bugarska i Turska, pa ćete ih tako na tržištu naći i pod imenom šarkoj. Da, turski naziv za Pirot je bio Šarikoj, ali tu se završava svaka opravdanost – nema veze sa turskom oblašću Şarköy. Ostali regionalni ćilimi, takođe, imaju atribute drugih regija, kao što su goçmen, karabag, itd.

Pirotske ćilime odlikuje tehnika ekscentričnog tkanja. To se najbolje vidi kada se udubite, jer tek onda uočite fina zaobljenja ornamenata i samu strukturu tkanja. Ovo je vrhunac zanatstva i odudara od karakteristične estetike ćilima koju diktira tehnologija tkanja. Tkanje se izvodi protkivanjem osnova potkom i, stoga, u većini nalikuje na pixel art, što nije slučaj s pirotskim. Na pirotskom ćilimu forme su fino zaobljene, a ceo prikaz vibrira u meandrima tkanja. Dominantna boja ćilima sa naših prostora je crvena. Oni odišu životnom energijom i ostavljaju snažan utisak.

Marija: Profinjene linije dobijene su zahvaljujući tankoj niti i elastičnosti runske vune autohtone pramenke, koja je duga i čista, te u konačnoj obradi daje niti koje podsećaju na svilu.

Kako izgleda proces restauracije ćilima?

Marija: Sve što je potrebno jesu dobra igla i male makazice. Ako je poderotina veća, onda se ćilim nategne na ram, tako da osnove imaju isti pravac. Potom se oslobodi polje za restauraciju, te napravi boja i oboji predivo ako se nema adekvatnog.

Ukoliko se radi restauracija antikvarnog ćilima, rabe se delovi podjednako starog komada. Upravo iz tog razloga imamo pregršt fragmenata ćilima u katastrofalnom stanju – oni nisu u domenu kolekcionarskih primeraka i neisplativi su za opravku, ali i te kako mogu da posluže oko „oživljavanja“ drugih ćilima.

Da li planirate da organizuje obuke iz restauracije ćilima?

Uglješa: Bilo je reči o tome – štaviše, jedan ruski tehnolog tkanja se raspitivao o tome, jer je planirao da pokrene posao, ali na tome je ostalo. Ipak, restauracija ćilima je izuzetno dug i zahtevan proces, i, iskreno, ne bih mogao reći u kojem periodu bi se isti isplatio. Isto važi i za tkanje, gde bez ozbiljnih subvencija gotovo nije moguće izneti posao.

Kako održavati ćilime kod kuće?

Uglješa: U kućnim uslovima naša preporuka je da se koristi usisivač, te da se nežno briše krpom navlaženom u rastvoru sirća i vode u odnosu 3:1. Nekad su se ćilimi i tepisi po zimi i snegu prali, tačnije gazili, gde bi sitna granulacija snega dobrano zalazila u strukturu tkanja. No, mi to više ne savetujemo da se čini zato što vlažan sneg može nakvasiti ćilim i poremetiti stabilnost boja, odnosno one će se razliti i upropastiti tepih ili ćilim.

Ako je potrebno temeljno pranje, preporuka je da se obratite nama. Mi smo uspostavili saradnju sa novopazarskim servisom, koji pouzdano obavlja svoj posao. Jer dešavalo se da se novi ćilimi razboje prilikom pranja – crvena boja je pogotovo nestabilna – tako da smo mi saradnike snabdeli sa sredstvima i fiksatorima, a oni uspešno to sprovode u delo.

Zašto ste odabrali da sarađujete sa tepih servisom iz Novog Pazara?

Uglješa: Bili smo u kontaktu sa gotovo svim beogradskim tepih servisima, ali ni sa jednim nismo mogli da uspostavimo odnos poveranja. Bilo je slučaja da damo ćilime na pranje i da nam se vrate neoprani, kao i da se crvena boja razlije i bespovratno upropasti ćilim.

Ljudi iz Novog Pazara su zaista vredni i sposobni. Oni verno slede naša smernice, kao što je, recimo, pranje izuzetno hladnom vodom, jer ona ne dopušta destibilizaciju pigmenata ćilima. Zato i ne čudi što smo prezadovoljni saradnjom sa njima.

Kad servisirate ćilime, sa čime se najčešće suočavate?

Uglješa: Moljci su definitivno neprijatelj broj jedan. Toliko nam ne daju mira da tromesečno moramo da servisiramo ćilime i tepihe. I to je ono na šta se klijenti najčešće žale, kad nas zovu radi servisa.

Marija: Ujedno, to nam je znak da se radi o predmetu kasnije proizvodnje. Zato što moljci vrlo retko napadaju one starije, jer sadrže prirodne boje, poput oraha i lana, koje ih odbijaju. Otuda mi tepihe i ćilime skladištimo u zamrzivaču.

Gde zainteresovani mogu naći više informacija o vama?

Uglješa: Mogu nas kontaktirati putem Instagrama, kao i sajta, koji je, inače, Marija dizajnirala. Takođe, imamo i showroom, te radionicu u Nišu, premda dosta restauracija radimo i ovde u Beogradu.

Da li ste do sada imali nekakve saradnje?

Uglješa: Imali smo puno saradnji sa različitim umetnicima, arhitektonskim studijima, kolekcionarima i malim preduzetnicima, od kojih bih izdvojio poslednji projekat sa Hiiishii studijom i prostornu instalaciju koju smo u saradnji sa njima izvodili u okviru parka donjeg grada Kalemegdanske tvrđave. Rezultat saradnje bio je viralni reel, koji je kreirala Katarina Mandarina i koji predstavlja land art intervenciju od ćilima, koje smo, prateći viziju autora, rasprostrali u ogroman krug.

Još jedna saradnja nam je posebno draga, a to je susret sa Maksimom Kosminom i njegova refleksija na ćilim u kontekstu njegovog rada i salonske arhitekture prošlog vremena. Maks je kreator veoma popularnog bloga, koji se bavi dokumentovanjem i fotografijom, koja u fokusu ima arhitekturu, prevashodno enterijere salonskih stanova i dekor koji odražava generacijski kontinuitet kulture stanovanja i ljudskog prisustva. Primarno je radio i interesovao se za salonske stanove Sankt Peterburga, ali se posredstvom političkih prilika zatekao u Beogradu, gde smo ostvarili kontakt i saradnju.

Trudimo se da aktivno radimo na polju kulture i umetnosti, sa ciljem promocije bogate kulture tkanja i etnografskog nasleđa naših prostora.

Da li učestvujete na nekim svetskim sajmovima?

Uglješa: Iskreno, to nisu mesta gde sebe trenutno vidimo – naglasak na trenutno. Jednom kada sazri art i kraft scena kod nas i dostigne nivo na kojem bismo mogli da se projektujemo, ili budemo imali vremena i energije da svojim učešćem istu gradimo i menjamo, svakako ćemo uzeti u obzir.

Bavite se i konsaltingom. Šta to tačno podrazumeva?

Uglješa: Stranke konsultujemo u vezi sa kreiranjem kolekcije balkanskih tkanja. Dakle, koje ćilime kupiti, šta bi bilo relevatno za tu kolekciju, u kojem smeru razmišljati, itd… To smo mi sve uveliko prošli, pa nam nije teško da podelimo znanje sa drugima, obezbedimo literaturu, razumemo zahteve klijenta i prilagodimo strategiju.

Ko kupuje ćilime?

Marija: Kao što već rekoh, sve više mladih žele da oplemene svoj prostor nekim ćilimom. Takođe, neretko se ćilimi kupuju na poklon za raznorazne prigode: od venčanja do krštenja. Ipak, najveći deo naših kupaca su dizajneri enterijera i arhitekte, što nas raduje, jer se ćilim na velika vrata vraća u savremeni enterijer.

Uglješa: Da, ljudi su se dosta dugo stideli ćilima, gde je on nepravedno nosio breme rustičnog tribalnog predmeta, ali, sva sreća, vremena i odnos prema nasleđu se menjaju.

Da li ima upita iz inostranstva?

Uglješa: Iako smo prevashodno fokusirani na lokalno tržište, desi se da dobijemo upite iz inostranstva, a, na koncu, i kupovine. U tom slučaju organizujemo isporuku DHL-om, FedEX-om ili lokalnom poštom, prema dogovoru sa kupcem.

Koliko ulažete u marketing?

Uglješa: Istinu govoreći, do sada nismo pravili sponzorisane kampanje, ali ulažemo dosta energije u kreiranje sadržaja i osmišljavanje organskih kampanja. Kod nas se sve svodi na umetničku kolaboraciju ili saradnju sa biznisima iz sličnih domena poslovanja.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Marija: Ja živim u dva paralelna sveta, takoreći. Sa jedne strane, bavim se crtanjem i grafičkim dizajnom na redovnom poslu, gde sam stalno zaposlena. Sa druge strane, ovaj biznis sa ćilimima, Radostan, srastao je sa mnom i slobodno mogu reći da je postao deo mog života i identiteta. Šta hoću ovim reći – ukoliko žele da se okušaju u preduzetništvu, moguće je to da učine korak po korak i pored redovnog zaposlenja, a u vezi sa svojim interesovanjima, zbog svih rizika koje preduzetništvo sa sobom nosi.