REZ:
Umetnost koju možete obući

Šta je prethodilo pokretanju brenda REZ i kako ste došli na ideju da linorez grafike prenesete na tekstil?

Branko: Završio sam Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu. Grafiku sam imao kao predmet za vreme studiranja.
Priča o nastanku našeg brenda, zapravo, počinje mnogo pre nego što je REZ postojao kao ideja. Tokom studija likovnih umetnosti radio sam u jednom malom kafe-baru na Dorćolu. Preko puta se nalazila stara kuća u kojoj je, nekada davno, živeo kompozitor Stevan Mokranjac, a kasnije i Milorad Pantić, ugledni profesor grafike.

Jednog dana primetio sam čoveka kako iz te kuće iznosi knjige i ostavlja ih pored kontejnera. Kada sam mu rekao da knjige ne treba bacati, nasmejao se i zahvalio, a onda ih pažljivo poređao sa strane. Taj kratki razgovor otvorio je vrata koja nisam očekivao. Ispostavilo se da je to bio profesorev sin. Kada je čuo da se bavim umetnošću, pozvao me je da dođem kod njega. U njegovoj dnevnoj sobi dočekale su me kutije pune knjiga, grafičkog alata i materijala. Rekao mi je jednostavno: „Uzmi ono što ti može značiti.“ Uzeo sam grafički pribor i izabrao sam knjige o umetnosti, a među njima je bila i jedna posebna – velika crna knjiga sa zlatotiskom na koricama „Umjetnost multi-originala“, poznata kao „Grafička biblija“, koje sam tada smatrao samo zanimljivom literaturom, ne i naznakom puta kojim ću krenuti.

Tek mnogo kasnije, kada sam 2017. upoznao Jovanu, sve se povezalo. Oboje smo bili iz istog sveta, sa sličnim senzibilitetom i verom u ručni rad. Iz tog susreta, gotovo prirodno, rodio se REZ – kao spoj našeg znanja, strpljenja i potrebe da grafiku iznesemo iz akademskog prostora u svakodnevni život, na tkaninu, među ljude.

Danas u svemu tome prepoznajem jasan niz znakova, ali tada nisu delovali tako. Neke se stvari otkriju tek kasnije, kada se osvrnemo unazad i shvatimo da su nas ti trenuci polako vodili ka našem zanatu i brendu koji živimo svakog dana.

Jovana: Završila sam Akademiju umetnosti i master na smeru slikarstvo, a pre toga i srednju umetničku školu. Grafika, posebno linorez, bila mi je bliska još u srednjoj školi i na fakultetu. Godine 2020, u vreme pandemije, osnovali smo REZ Design, brend posvećen ručnoj izradi linorez otisaka na tekstilu. Branko je došao na ideju da se zabavimo tako što ćemo jednu njegovu staru grafiku sa studija otisnuti na majicu. Napravili smo taj prvi otisak, pokazali ga drugarima i njima se odmah dopalo. Tu nam je prvi put sinulo: možda ovo stvarno ima smisla, možda možemo da spojimo umetnost sa nečim što je svakodnevno i funkcionalno.

Kada su prijatelji pozitivno reagovali, to nam je samo dalo podstrek da nastavimo. Tako smo skroz prirodno ušli u ovaj pravac, iz jedne male kućne ideje koja je izrasla u nešto što danas živimo svakodnevno.

Kako su tekli vaši prvi eksperimenti? Koje su bile greške i ključne lekcije koje ste naučili u tim prvim danima?

Branko: Naši prvi pokušaji bili su, zapravo, istraživanje bez velikih očekivanja. Znali smo kako izgleda linorez na papiru, ali kada smo preneli tehniku na tekstil, shvatili smo da je to potpuno drugačiji svet. U početku smo se oslanjali na intuiciju i znanje iz akademske grafike, ali vrlo brzo smo shvatili da tekstil zahteva poseban pristup. Prva velika lekcija bila je razumevanje materijala – od izbora boja, preko načina nanošenja, do reakcije različitih tkanina. Paralelno smo testirali sve: gustinu boje, teksturu tekstila, sušenje, postojanost. Ti rani dani bili su prepuni probnih otisaka i analiziranja svake sitnice. Najvažnije što smo naučili jeste da ne postoji prečica. Da bi otisak bio kvalitetan i dugotrajan, mora da se razume tehnika do najsitnijih detalja. Tek kada smo savladali sve te procese, REZ je dobio prepoznatljiv kvalitet koji i danas negujemo.

Jovana: U početku smo radili potpuno intuitivno, oslanjajući se samo na znanje iz grafike na papiru, što se vrlo brzo pokazalo kao pogrešan pristup. Prva velika greška bila je to što smo koristili industrijske grafičke boje namenjene papiru. To je izgledalo dobro u početku i prodali smo nekoliko komada, ali onda nam se javio drugar koji je rekao da mu je boja na printu posle par pranja izbledela. To nam je bio totalni šok. Nismo želeli da pravimo komade koji neće izdržati osnovnu upotrebu. To nas je zaustavilo na skoro dva meseca. Bukvalno smo sve pauzirali i dali sebi vremena da istražimo svaku sitnicu: koje boje postoje, koje su za tekstil, kako se ponašaju na različitim materijalima, koliko dugo treba da se suše, koji proizvođači su kvalitetni. Nismo nastavili sa radom dok nismo imali znanje, prave alate i materijale u rukama.

Kako teče vaš kreativni proces?

Branko: Kod nas sve kreće od ideje i crteža. Ideje najčešće nastaju spontano, ponekad krenu od mene, ponekad od Jovane, a vrlo često se rode negde između nas kao zajednička misao. Prvo osmislimo šta želimo da predstavimo, pa onda radimo skicu koja će kasnije postati matrica.

Sve počinje crtežom. Prvobitna skica nastaje na papiru ili se direktno prenosi na linoleum, a ona kasnije postaje matrica za štampu. Ovo je trenutak kada se ideja prevodi u linije i oblike. Skica se, potom, prenosi na linoleum – materijal specifične mekoće i izdržljivosti koji omogućava precizno rezbarenje. Uz pomoć specijalnih alata – grafičkih nožića različitih veličina – uklanja se površinski sloj linoleuma. Ono što ostaje izdignuto postaje linija ili oblik koji će se obojiti i odštampati. Ovaj proces zahteva strpljenje, fokus i osećaj za ritam linija. Potom se boja nanosi na pripremljenu matricu valjkom. Boja ravnomerno prekriva samo izdignute površine, dok urezani delovi ostaju čisti.

Matrica se, u narednom koraku, pažljivo pritiska na tkaninu ili papir. Kod štampe na tekstilu, otisak se prenosi ručno, bez prese, koristimo barens. Kod štampe na papiru, papir se stavlja odozgo na matricu, dok kod grafike na tekstilu grafiku spuštamo na materijal. Svaki otisak ima svoje male varijacije i nesavršenosti koje mu zapravo daju posebnu vrednost. Tako, konačan otisak nosi energiju ručnog rada i karakter umetnika. Svaka majica ili duks postaje jedinstveno umetničko delo, a ne masovno proizveden predmet.

Jovana: Meni je važno da proces teče sporo i ručno, jer tako svaki korak ima svoj identitet. Radimo bez upotrebe grafičke prese i to nam daje mogućnost da print postavimo gde god želimo. Linorez print je ručno otisnut, za razliku od digitalnog otiska, otisak može biti neravnomeran, nesavršen, sa sitnim nepravilnostima koji svaki otisnuti komad čine unikatnim.

Radimo male serije koje ne prelaze 50 komada. Naša tehnika ne može da izdrži principe masovne produkcije, ali mi to i ne želimo. Nama je važno da svaki otisak ima svoju energiju, da se vidi da nije mašina odradila, nego da je urađeno rukom. Probni otisci su nam obavezni. Uvek ih radimo na materijalu koji ćemo koristiti u finalu, jer boja i tekstura reaguju drugačije na svakom tekstilu.

Koristimo visokokvalitetne eko-boje koje ulaze u tkanje materijala, koje nisu toksične i ne zagađuju životnu sredinu. Takođe, želela bih da istaknem da sve naše komade pakujemo u pamučne torbice bez upotrebe kesa i plastike. Održivi pristup nam je važan koliko i sam ruči rad, pa se trudimo da svaki detalj bude u skladu sa brigom o životnoj sredini.

S obzirom na nedostatak adekvatnih materijala u Srbiji, kako nabavljate sve što vam treba, kako testirate kvalitet i šta vas je iskustvo naučilo o razlici između grafike na papiru i grafike na tekstilu?

Branko: U Srbiji se, praktično, ništa od potrebnog pribora za linorez na tekstilu ne može naći. Odnosno, možete kupiti linoleum u Galerijama podova. Međutim, kvalitetni noževi, valjci, boje za tekstil – ništa od toga nema. Na početku smo pokušavali da koristimo ono što je ovde dostupno, ali to je bilo potpuno neupotrebljivo. Na kraju smo sve našli u inostranstvu. Boje i veliki deo pribora nabavljamo iz Engleske, jer su jedini imali boje koje mogu da izdrže tehnike visokog otiska na tekstilu.

Jovana: Jedna od najvažnijih stvari koju smo naučili jeste da je kvalitet boje apsolutna osnova svega. Za naš vid štampe boja mora biti gusta, elastična i postojana, ali dovoljno „živahna“ da se ručno utisne u strukturu tkanine. To je potpuno drugačiji proces od grafike na papiru. Na papiru kontrolišete površinu, dok na tekstilu kontrolišete materijal koji diše, rasteže se i reaguje na pritisak.

Boje koje koristimo su specifične upravo zato što ulaze u vlakna, vezuju se za platna i, kada se dobro, osuše postaju trajne. Zato naši printovi mogu da izdrže pranje na 40 stepeni i godinama ostaju isti. Isto važi i za ostali pribor: grafički noževi moraju biti savršeno oštri, a valjci određene mekoće. To iskustvo nas je naučilo da ne pravimo kompromise. Radimo sporo, ali sa najboljim materijalima.

Koja je granica između onoga što kupci mogu da traže i onoga što vi prihvatate, i zašto se držite odluke da ne radite dizajne po narudžbini nego samo autorske radove?

Jovana: Od samog početka smo doneli odluku da ne radimo dizajne po želji, ne zato što ne bismo mogli, već zato što bi to potpuno promenilo smisao onoga što REZ jeste. Linorez je spor proces – rezbarenje, probni otisci, korekcije, ponovno testiranje – sve to zahteva vreme i fokus, ali i jasnu autorsku ideju. Ako bismo pristali da ispunjavamo želje svakog kupca, naš rad bi se pretvorio u uslužnu štampu, a to nije ono čime se bavimo. Nama je važno da sve što izađe iz ateljea ima naš potpis, našu estetiku i razlog zašto je nastalo. Kupci to uglavno prepoznaju i poštuju i upravo zato nam se vraćaju.

Kako danas dolazite do kupaca, kako oni reaguju na vaš pristup slow fashion-u i ručnom otisku?

Branko: Najviše kupaca dolazi nam preko društvenih mreža i preporuka. Preporuka je naš najjači kanal, ljudi kupe nešto, vide kako komad izgleda posle nošenja i pranja i onda nas rado preporuče dalje. Kupci jako dobro reaguju na slow fashion pristup. Oni koji dođu do nas uglavnom razumeju vrednost ručnog rada i malih unikatnih serija, svesni su da ništa nije masovno proizvedeno.

Jovana: Naši kupci nam se uglavnom vraćaju zato što zaista osećaju prisustvo ručnog rada u svakom komadu. Ljudi koji dolaze do nas cene kreativnost, održivost i autentičan pristup modi – biraju komade koji imaju identitet, priču i svoj karakter. Privlačimo one koji žele nešto drugačije od masovne proizvodnje, koji vole jedinstvenost i naginju alternativnim ili nekonvencionalnim stilovima. To su ljudi koji žele da podrže lokalne umetnike i rad rukom, i zato biraju hand-made.

Iako ste mali brend, ostvarili ste saradnju sa inostranim filmskim produkcijama. Kako je do toga došlo?

Branko: Do saradnje sa filmskim produkcijama došlo je potpuno spontano. Poznato je da strane filmadžije snimaju kod nas zbog dobrih uslova i često zapošljavaju na projektima naše ljude. Tako se dogodilo da je jedna devojka, koja radi za glavnog kostimografa u tim produkcijama, naš kupac. Kupovala je za sebe nekoliko komada, dopao joj se rad, i kada je krenula domaća produkcija za strane serije, kontaktirala nas je i predložila da obuku jednog glumca u naše komade. Tražili su da otkupe deo naše kolekcije i da dobiju odobrenje za korišćenje u seriji. Kasnije smo upoznali i glavnu kostimografkinju i, nakon razgovora sa njom, došlo je do saradnje i za drugu seriju. Tako smo završili u dve američke produkcije koje se snimaju u Srbiji, ali ne smemo za sada da govorimo o kojim naslovima se radi.

Kako izgleda voditi umetnički zanat u Srbiji, uključujući proces dobijanja sertifikata za stare umetničke zanate, i koje administrativne prepreke najviše utiču na vas?

Branko: Iako oboje imamo fakultetske diplome koje potvrđuju da se bavimo umetničkim radom, morali smo da prođemo kroz zvaničnu proceduru kako bismo dobili sertifikat za stari umetnički zanat. Predstavnici Ministarstva privrede dolaze na lice mesta, procenjuju proces rada i proveravaju da li zaista ispunjavate kriterijume tradicionalnog zanata. Kada su utvrdili da naš rad pripada toj kategoriji, dobili smo sertifikat koji bi, u teoriji, trebalo da donese određene olakšice – poput oslobađanja od fiskalne kase i umanjenja poreza i doprinosa.

Oslobođeni smo od fiskalizacije, ali i dalje smo u obavezi da svakom kupcu pošaljemo račun sa svim propisanim elementima, koji se uredno vodi u našoj KPO knjizi. Međutim, iako nas po zakonu sleduje umanjenje poreza i doprinosa, nismo ga ostvarili jer lokalna poreska uprava u opštini kojoj pripadamo tu mogućnost jednostavno ne primenjuje. To je realnost mnogih malih zanatskih i umetničkih radionica u Srbiji – formalno ste priznati, ali administrativno ne dobijete uvek podršku koja bi pratila taj status.

Jovana: Najveći izazov u vođenju umetničkog zanata danas nije sam stvaralački proces, već sve ono što ga okružuje. Materijale često nabavljamo iz inostranstva, administrativne procedure razlikuju se od grada do grada, a propisi se neretko tumače nedosledno. I, kao što Branko pomenu, iako posedujemo sertifikat za stari umetnički zanat, nismo ostvarili umanjenje poreza i doprinosa, iako nam formalno pripada – jednostavno zato što lokalna poreska uprava u opštini kojoj pripadamo tu olakšicu ne primenjuje.

Uprkos svemu tome, nastavljamo dalje jer je svaki drugi segment našeg rada smislen, jasan i ispunjavajući. Birokratija možda ne prati naš tempo, ali mi ne odustajemo od onoga što REZ jeste: ručni rad, integritet i posvećenost.

Šta za vas predstavlja temeljnu umetničku ideju REZ-a i kako vi vidite odnos tradicije, savremene umetnosti i simbolike u vašim radovima?

Branko: Za nas REZ nikada nije bio samo estetika ili “lepa grafika na majici”. U osnovi svega je ideja da svaki otisak ima svoju priču i svoje mesto u širem umetničkom kontekstu. Tokom studija sam se mnogo bavio pitanjem originala i kopije, dijalogom sa postojećim delima i savremenim tumačenjem simbola – i deo tog promišljanja prirodno je prešao i u REZ.

Jedan od primera je grafika „Madonna i Maljevič“. Polazimo od klasičnog religijskog motiva Madone sa detetom, ali umesto deteta u njenom naručju nalazi se Maljevičev „Crni kvadrat“. Ta jednostavna zamena potpuno menja čitanje ikone i pomera težište sa tradicionalnog verskog simbola na simbol moderne umetnosti i avangarde.

Ono što mi je važno jeste da to nije parodija niti provokacija, već način da se otvori novo pitanje: gde se danas nalazi smisao simbola, šta je za nas “sveto” i kako se nasleđe menja kroz vreme? Prepoznatljiv motiv ne koristimo kao citat, već kao materijal koji ulazi u novi dijalog i postaje novo umetničko delo. Takvo preplitanje tradicije, savremene umetnosti i simbolike jeste temeljni identitet REZ-a.

Jovana: Za mene je REZ način da umetnost izađe iz zatvorenog, kontrolisanog prostora galerije i ponovo se spoji sa ljudima – na ulici, u svakodnevnom kretanju, u dodiru sa životom. Linorez mi omogućava da uhvatim one tihe, intimne trenutke koji često prolaze neprimećeno: gest, atmosferu, odnose, ritam večeri ili jutra. To su male scene koje, kada se urežu u matricu, postaju univerzalnije od samog trenutka iz kojeg su nastale.

U našim radovima Brankova konceptualna misao i simboličke intervencije nalaze moj senzibilitet za svakodnevicu, i upravo ta ravnoteža stvara vizuelni jezik REZ-a. Izvlačenjem grafike iz galerijskog konteksta i njenim prenošenjem na odevni predmet, umetničko delo postaje dostupnije, vidljivije i prisutnije nego što bi ikada bilo u privatnoj kolekciji. Kupac time ne nosi samo odeću, već postaje aktivni nosilac umetnosti, njen pokretni galerijski prostor.

Koristite li veštačku inteligenciju u radu, u kojoj meri, i gde za vas leži jasna granica između alata i umetnosti?

Branko: Što se tiče samog stvaranja, apsolutno ne koristimo veštačku inteligenciju. To je granica koju ne prelazimo. Probao sam par puta čisto iz radoznalosti da istražim kako bi AI „zamislio“ linorez grafiku ako mu dam ideju, tehniku i smernice. I svaki put sam došao do zaključka: „Ma nemaš ti pojma, pusti mene da radim svoj posao!“ Rezultati su izgledali plitko, bez težine, bez procesa, bez onog što ručni rad nosi. I zato AI, za nas, nikada ne može da zameni umetnički deo. Premalo razume proces, previše liči na generički crtež, nema onog momenta kada tokom rezbarenja promeniš liniju jer „tako osećaš“. A to je nešto što se ne može programirati.

Jovana: Za nas je granica vrlo jasna: AI može da pomogne oko marketinga, ali umetnost je naše polje i tu ostaje isključivo ono što smo mi napravili rukom, glavom i procesom.

Kakvi su vaši planovi u pogledu širenja brenda, internacionalizacije, showroom prostora ili radionice otvorene za posetioce?

Branko: Trenutno nam je online prodaja primarni kanal, ali radimo na tome da proširimo dostupnost naših komada. Plan nam je da pokrenemo sopstveni sajt i da se ponovo vratimo u concept store-ove. Ranije smo bili prisutni u nekoliko njih, pa smo napravili pauzu, a sada želimo da se ponovo pojavimo u Beogradu i Novom Sadu. Kada je reč o internacionalizaciji, posebno nam znače kontakti koji su sami došli do nas, kao što su ljudi iz Kjota i Buenos Ajresa pronašli su REZ preko Instagrama i izrazili želju da prodaju naše komade u svojim concept store-ovima. To su signali koji potvrđuju da naš pristup može da postoji i funkcioniše i van Srbije. U procesu smo razvijanja tih saradnji, ali, naravno, sve mora ostati u skladu sa našim ritmom i standardima kvaliteta.

Jovana: Jedna od naših velikih želja je da jednog dana otvorimo prostor koji nije samo prodavnica, već showroom i atelje u istom dahu. Mesto gde bi ljudi mogli ne samo da vide komade uživo, već i da zavire u proces nastanka svakog otiska. Želimo da posetioci imaju priliku da razumeju šta ručni rad zaista znači, koliko je spor, pažljiv i neposredan. Takav prostor bi spojio kreativni proces i prezentaciju, što savršeno odgovara načinu na koji REZ funkcioniše. Ne žurimo s tim ciljem, jer brend raste polako i organski, ali upravo u tom smeru vidimo naš sledeći korak.

Imate li neku poruku ili savet preneli malim preduzetnicima koji razmišljaju o pokretanju svog kreativnog posla u Srbiji?

Branko: Ako bih morao da izdvojim jednu stvar, rekao bih da idu strpljivo i polako. Ako u startu ideš linijom „što brže, što više“, već si promašio poentu, pogotovo u kreativnom poslu. Bolje je stati, izučiti, grešiti, pa ponovo krenuti, nego gurati po svaku cenu. I, najvažnije, ne očekujte da će sistem da vas nosi. Radiš u Srbiji, birokratija ume da te zakoči, ali ako znaš šta hoćeš, guraš dalje i sve sam izgradiš.

Jovana: Moj savet bi bio da rade ono što je zaista njihovo, bez pokušaja da se uklope u tuđe želje i trendove. Ljudi odmah prepoznaju kad nešto ima svoju priču i kad je urađeno iz iskrene potrebe da se stvori nešto lepo. Ako veruješ u sopstvenu ideju i ne žuriš da je razviješ preko noći, onda i posao raste prirodno, svojim tempom.