Sashka Ognjanović Ceramics:
Šoljice za trenutak predaha

Čime ste se bavili pre svojih “keramičarskih” dana?

Završila sam Ekonomski fakultet i moje studije nemaju nikakvu povezanost sa ovim čime se danas bavim. Upisala sam ekonomiju zato što mi je to delovalo kao fleksibilna oblast sa kojom sam mogla raditi u različitim sektorima: bankarstvu, marketingu, finansijama ili drugim oblastima. Po završetku studija radila sam prvo u dve različite banke, ali sam brzo uvidela da mi se sistem rada u bankarstvu ne dopada. Posle toga sam se zaposlila u privredi, radila u računovodstvu, finansijama proizvodnje i nekoliko drugih sektora u okviru iste korporacije, da bih vremenom uvidela da me ni to ne ispunjava. Shvatila sam da ono što mi zaista nedostaje jesu kreativnost i svrha, što ni korporacija ni banka nisu mogle da mi pruže.

Keramikom sam počela da se bavim prvo iz hobija i te potrebe za kreativnim oduškom. Nisam sebe doživljavala kao umetnicu, jer mislim da sam u to doba imala prilično ograničenu sliku toga šta čini umetnika. Zamišljala sam neko slikarstvo, uljane boje i palete, a ta keramika kojom sam se bavila iz hobija više mi je delovala kao razonoda. Pre keramike bavila sam se i drugim hobijima poput šivenja, gde sam išla na silne kurseve i čak sanjala da budem modna dizajnerka. Međutim, kada smo se preselili u Beograd iz Niša, krenula sam na keramiku i u toku moje treće trudnoće mi je zaista „dozrela“ ta ideja da je ovo nešto čime bih mogla ozbiljnije da se bavim.

Kako ste doneli odluku da hobi pretvorite u poslovni poduhvat?

Bilo je tu mnogo faktora. Na prvom mestu, moja želja da se bavim nečim kreativnim je razlog što je ta ideja godinama tinjala negde u mojoj podsvesti. Kada smo se preselili u Beograd, izgubila sam podršku baka i deka u balansiranju poslovnih i porodičnih obaveza. Rad u korporaciji ume da bude jako nezahvalan ako imate decu a nemate na koga da se oslonite za pomoć. Sistem od vas očekuje potpunu lojalnost i žrtve, dugo i beskompromisno radno vreme, a u isto vreme treba pokupiti decu iz vrtića, spremiti im nešto za doručak, ručak, večeru, užinu. Bilo je dovoljno teško i sa dvoje dece, a kada sam ostala trudna sa trećim, shvatila sam da nešto mora da se promeni, jer takav život više nisam želela da živim.

Donošenje jedne takve životne odluke je možda najteži deo čitavog procesa. Meni je dugo trebalo da se odvažim na taj korak. Imala sam mnogo veliki strah i razne upitanosti, ne samo zato što bih raskinula sa korporacijom gde sam dugo radila, već je to bio i gubitak identiteta. Završila sam ekonomiju, a onda 15 godina života posvetila tome i sada krećem u nešto potpuno nepovezano.

Prelomila sam odluku tek kada sam bila primorana da budem kući usled rizične trudnoće. Stres i zamaranje su bili zabranjeni, tako da sam prestala da radim, svakog dana šetala pored reke i išla na keramiku. Tada sam poželela da mi svaki dan da bude takav, umesto da sedim unutar četiri zida na sastancima koji me nisu zanimali. Uzela sam to slobodno vreme sa porodiljskog da zaista razmislim o tome šta želim da radim i tada sam se odlučila da pokrenem moj mali brend.

Šta vas je privuklo keramici? Zašto je ona prerasla u nešto više, a ne neki drugi hobi?

Kada smo došli u Beograd, upisala sam kurs keramike u komšiluku, čisto da bih imala nekog kreativnog oduška naspram korporativnog života. Kada sam dodirnula glinu prvi put, nije to bio vatromet i ljubav na prvi dodir, ali od tog prvog trenutka mi je prijala, jer je plemenit materijal. Što sam duže radila sa njom, to sam je više volela i vremenom sam se potpuno zaljubila u glinu.

Brinula sam u početku da će mi možda dosaditi, jer sam takva osoba – sve bih da probam i sve me vuče na hiljadu strana, a često mi ne drži pažnju dugo i izgubim interes brzo. Međutim keramika je izuzetak, jer je vremenom moja ljubav prema materijalu samo sve veća. Što više radim sa njom, to sam i bolja u tome pa samim tim i više uživam u radu, više me zadovoljava i ispunjava i zaista sam srećna što imam priliku da radim nešto što toliko volim i što mi toliko prija.

U početku sam pravila činijice i šoljice i odatle sam stekla ljubav ka izradi upotrebne keramike. Divim se ljudima koji mogu da izrade verodostojnu skulpturu nekog živog bića, ali mene je oduvek više privlačilo da napravim nešto što se drži u rukama svaki dan i koristi, jer smatram da ti upotrebni predmeti imaju svoju energiju. Vremenom sam pronašla i svoju omiljenu paletu boja koja je uglavnom monohromatska i sve se lepo složilo u jedan privlačan brend koji se dopao ljudima.

Koliko vremena je proteklo od prvih časova do nastanka brenda?

Teško je reći precizno, jer sam išla na časove kako mi je vreme dopuštalo – nekad jednom nedeljno, a nekada i svaki dan. Otprilike nešto više od dve godine, ja sam na keramiku krenula negde kraj 2018, a moja prva objava na Instagramu, gde sam predstavila svoj brend, bila je 2021. godine, na 8. mart.

Neću nikada zaboraviti tu prvu objavu sa šoljama. Muž me je slikao u sobi naše starije ćerke dok beba spava, a ja pokazujem neke naše kućne šolje koje nisam ni planirala da prodajem, jer mi ove za prodaju nisu još bile gotove. Ali, htela sam da iskoristim to što je 8. mart, baš mi je delovalo kao super datum da to krene.

Imala sam baš veliku neprijatnost u početku, jer sam u to vreme i dalje bila u korporaciji, na porodiljskom odsustvu, a ovamo na Instagramu objavljujem da prodajem šolje. Sad dobro, svi su znali da sam kreativna, ali sam baš predstavila brend sa svojim imenom i prezimenom, Sashka Ognjanović Ceramics. Nisam se ni sakrila već sam stala pored mojih radova i slikala se sa njima da me ceo svet vidi. Osećala sam se na neki način kao da sam bez odeće izašla na ulicu, taj nivo neprijatnosti.

Koliko se vaši prvi radovi razlikuju od današnjih?

Tehnika se naravno usavršila, kao i proces izrade, ali što se tiče stila i dizajna mislim da sam održala prepoznatljivost sa kojom sam počela.

Prve šolje koje sam pravila i prodavala imale su posebnu teksturu, jer sam koristila šustiklu moje bake. Tu prvu kolekciju sam nazvala „Bakina“ i zadržala sam je do danas. Ljudima se dopada ta tekstura, lepo se uklapa u dom i dosta je traže, a meni je ta prva kolekcija jako bliska srcu i mislim da ću je uvek imati u ponudi. Simbolično mi je to, jer ja nisam iz umetničke porodice, ali sam vešta na baku koja je heklala i deku koji je bio stolar. Na ovaj način u to što radim mogu da utkam sećanje na baku tako što koristim njenu šustiklu za teksturu ali i na deku, jer nosim njegov radni kombinezon.

Kako ste izgradili identitet brenda?

Sve što radim i stvaram je baš po mom ukusu. Kada sam počela ovim da se bavim, odlučila sam da, kad već pokrećem svoj preduzetnički poduhvat, onda će zaista sve biti onako kako ja želim i osećam da treba. Mislim da sam zahvaljujući tome prepoznatljiva na tržištu.

Boje mojih radova su uglavnom monohromne, jer mi je život ponekad previše šaren. I privatno se oblačim u te tonove, pa je i keramika koju stvaram odraz mog stila.

Brend koji gradim kao najveću inspiraciju ima moj privatni život, porodicu, moje želje i iskustva. Moji radni meseci su usklađeni sa decom, tako da radim dok traje školska godina, a kada su na raspustu onda sam i ja na pauzi. Ti periodi pauze su mi mnogo dragoceni, jer su prilika da se malo udaljim i strateški razmotrim svoj brend dok mi ruke nisu aktivno u glini i dok nisam pod pritiskom da isporučim što više radova. Tada mogu lepo da sagledam šta klijenti najviše traže i šta je ono u čemu najviše uživam pa da onda i isplaniram na šta ću se fokusirati u narednom radnom periodu.

Ko su vam bili prvi kupci i kako su tekle prve prodaje?

Mislim da je kod svih zanatskih biznisa u početku isto – prve prodaje idu prijateljima, poznanicima i članovima porodice. Jako sam zahvalna i srećna što imam tako jaku podršku sa svih strana. Onog trenutka kada sam počela sa objavama moji prijatelji i porodica su se postrojili i počeli da naručuju. Najbolje su išle šolje, pa kako su oni počeli da slikaju, objavljuju i da me besomučno reklamiraju, tako su polako počele da pristižu narudžbine i upiti od drugih.

Zahvaljujući njihovoj podršci, vrlo sam brzo imala 5-6 porudžbina van kruga poznanika, ali mi se odmah dogodio i peh. Tada sam još uvek koristila uslužno pečenje, dogodio se neki problem u procesu pečenja i sve šolje su ispale loše. Naravno da sam se prvo isplakala kad sam došla kući, a onda počela da razmišljam šta ću. Odlučila sam da tim klijentima koji su poručili poklonim te neuspele šolje, jer one su i dalje mogle normalno da se koriste iako su imale grešku. Jednostavno nisam želela da prodajem proizvod za koji sam znala da nije u potpunosti dobar.

Ali, istovremeno sam odlučila da kupim svoju peć da ne bih više zavisila od uslužnog pečenja i da bih imala veću kontrolu nad celim procesom izrade.

Verovatno se tada javio problem sa prostorom?

U to vreme sam radila u trpezariji i moja keramika je zauzimala skoro svaku površinu u našem domu, pa sad još i peć… Stvarno nisam imala drugog izbora već da pronađem lokal i da konačno premestim svoj zanat u adekvatan prostor.

Od septembra sam počela da iznajmljujem lokal u Čumiću, a peć sam poručila u junu, jer postoji period čekanja na proizvodnju od tri meseca. Nikada neću zaboraviti taj osećaj kada mi je stigla peć i prvi put sam ušla u svoj potpuno opremljeni lokal. Bila sam tako ponosna na sebe, jer sam otvorila novo poglavlje – kladila sam se ozbiljno na sebe i bila spremna da dam svojih 100%.

Kako ste pristupili poslovnoj strani stvaranja i razvoja brenda i biznisa?

Tog istog leta sam upisala i biznis edukaciju da bih bila pokrivena i sa te poslovne strane, a ne samo sa umetničke. U pitanju je bila Ludus Akademija i tu sam naučila dosta o vođenju profila na Instagramu, ali najviše mi je značilo što su me naveli da razmišljam o konceptu niše. Razmišljajući o tome, pogledala sam svoj brend i biznis u razvoju i shvatila da mi se najviše traže šolje, a meni su šolje činile samo 10% ponude, imala sam pored njih i tanjiriće i činijice i svašta nešto drugo.

Shvatila sam da je samo tržište odredilo moju nišu i da samo moram da joj se posvetim. Tako sam suzila ponudu i počela da pravim samo šolje što je najbolja poslovna odluka koju sam donela. Tek dosta kasnije sam opet malo proširila asortiman, ali kada sam počinjala, mnogo mi je značilo da „ošišam“ taj višak manje traženih proizvoda i posvetim se onome što ljudi najviše žele od mene.

Ovo će svakom preduzetniku biti blisko, ali kada ste mali i tek počinjete, vi igrate sve uloge: i računovođu, i čistačicu i spremačicu – morate sebi olakšati na sve načine kako biste zadržali fokus i energiju. U mom slučaju je sužavanje asortimana bila prednost, jer sam brzo postala prepoznatljiva po šoljama.

Koliko su za vaš uspeh zaslužne društvene mreže, odnosno u vašem slučaju Instagram?

Instagram je od početka moj prodajni kanal, i danas sam tu jer mi je i lepo i korisno. Čak i kada sam se preselila u lokal, koristila sam ga samo kao radionicu. To nije bilo prometno mesto da bi poslužilo kao dobar prodajni prostor koji mami kupce sa ulice već su me ljudi znali sa Instagrama, a kada reše da kupe onda dođu kod mene na kafu i po šolju ili poruče dostavu.

Želela sam da se rast mog brenda na Instagramu odvija organski i da se dešava polako. Nisam htela da koristim marketing strategije kao što su FOMO (strah od propuštanja prilike), da izazivam kod kupaca emociju nekog straha da će isteći zalihe ako ne poruče odmah. Ne radim to ni danas, jer ne želim da vezujem negativnu energiju za svoj brend. Moj cilj je da neko kupi šolju od mene samo iz emocije radosti a nikako ne straha, i da sama kupovina bude jedno lepo i opušteno iskustvo.

Imam web shop da bih sebi olakšala tehnički deo procesa prodaje, ali kod mene nikad neće biti popusta, nametanja, guranja i sličnih marketinških strategija kojima se podstiče prodaje. Volim nežan marketing i ne želim impulsivne kupovine. Iskreno, želim da svaka šolja od mene bude kupljena sa velikom željom i jasnom namerom.

Shodno tome, moja strategija na Instagramu bila je da budem dostupna, ali nenametljiva. Moj Instagram profil nije samo za reklamiranje brenda, već je i neka vrsta poslovnog dnevnika uz mnogo ličnih uvida i priča. Često na njemu govorim i o preduzetništvu, korporaciji, osećanjima, svrsi i prija mi da gradim ličan i intiman odnos sa kupcima.

Iz tog razloga ste počeli da održavate i radionice.

Tako je. Prvu radionicu održala sam 24. decembra 2022. godine i trudim se da na tim radionicama stvorim prijatnu atmosferu bliskosti. Sve je počelo zato što su mi zbog objava na Instagramu ljudi često slali upite da li može kod mene da se dođe na kurs ili radionicu. Opet jedan slučaj gde mi tržište daje jasnu povratnu informaciju šta želi. Uprkos tome sam dugo odlagala tu odluku, jer sam imala osećaj da nisam spremna za tako nešto. Napravila sam sebi ovde zen oazu i bila uplašena da nešto ne pokvarim, ali mi se vraćalo i pitanje ko sam ja da držim radionice.

Međutim, upiti su se nastavili i ja sam se ohrabrila da se upustim u taj poduhvat. Kada sam koncipirala radionice, želela sam da ponudim ljudima nešto drugačije. Sebe nisam smatrala za stručnjaka koji ljude može ozbiljno da uči o keramici, jer nemam formalno obrazovanje u toj oblasti. Zato sam odlučila da moje radionice ne budu edukativne, već iskustvene. Radim u opuštenoj atmosferi sa malim grupama do šest ljudi, koji kod mene dođu na vino, domaće kolače i druženje koje se često između učesnika nastavlja i van radionice.

Pored vina, kolača i razgovora, usput pravimo i šoljice. Ideja iza radionice se zove „Usporavanje uz glinu“ i ona vuče korene iz toga koliko je meni značio rad sa glinom kada sam još bila u korporativnom svetu, koliko mi je to bio odmor i utočište od stresa. Htela sam da uzmem taj osećaj i da ga utrostručim za ljude koji mi dođu na radionice.

Da li pravite šolje za korporacije ili na veće količine?

Ne, i nikada moj brend neće ići u tom pravcu, jer je to u potpunoj suprotnosti sa njegovom suštinom. Na prvom mestu ja ne mogu da isporučim velike narudžbine od 50 šolja i više. Volim da svaka šolja bude individualna priča i da je neko naruči iz želje i ljubavi, a ne zato što je video da je na popustu ili je jedna od 50 šolja koju je kupio ili dobio od korporacije na poklon. Ne želim da radim bilo kakvu brzu i masovnu proizvodnju, jer se protivi svemu što karakteriše moj brend. To bi naročito ugrozilo moje uživanje u samom procesu izrade svake šolje koje je mera uspeha za mene.

Kako rešavate problem slanja lomljivih proizvoda isporukom i da li isporučujete u inostranstvo?

Ne radim isporuku u inostranstvo, jer trenutno nemam kapaciteta da se bavim izvoznim procesom koji je, iz mog ugla gledano, nažalost, jako komplikovan. Kada mi dođu upiti iz inostranstva, a to su obično susedne zemlje, ljudi se snađu nekako preko poznanika da od mene preuzme šolju ili čekaju dok ne dođu u posetu da je sami pokupe.

Što se tiče isporuke, šaljem kupcima Post Expressom i vremenom sam naučila da sa svoje strane obezbedim da proizvod bude što sigurnije zapakovan. Koristim pakovanja koja su potpuno ekološka i reciklabilna i to od samog početka rada na šta sam jako ponosna, iako je to i skuplje i komplikovanije. Za tri godine sam imala samo jedan slučaj da je klijentu šolja stigla polomljena – poslala sam novu i to je bilo to.

Koje nove stvari možemo očekivati od Sashka Ognjanović Ceramics?

Pošto čitav proces izrade i predstavljanja nove kolekcije traje jako dugo, moram dosta toga isplanirati dosta unapred, a na prvom mestu obezbediti da je to nešto što se meni lično dopada i što će mi biti uživanje da pravim, a još veće da pokažem kupcima.

U narednom periodu (februar – jun, do letnje pauze) se ne fokusiram na rast posla već na razvoj. Posvetiću se detaljnijoj evidenciji prihoda i troškova, analizama, budžetiranju i finansijskom planiranju. Iako sam ekonomista po struci, finansijski aspekt poslovanja mi je najslabije razvijen najviše zbog toga što mi se smučio korporacijski život, Excel tabele i sve što uz to ide. Želim da se tome sada ozbiljno posvetim, jer dugujem svom brendu tu odgovornost, fer je da ima značajne benefite od mog obrazovanja i velikog iskustva u domenu finansija.

Srećna sam kako se moj brend razvija, volim priču i energiju koju širi oko sebe. Stvarno mnogo uživam u tome što radim i planiram da negujem tu ljubav tako što ću ostati dosledna sebi i održati proizvodnju na tom nekom malom nivou koji mi prija.