Sestre Vitanov:
Poezija u zlatu, srebru i draguljima

Kako su izgledali vaši prvi samostalni koraci u poslu sa nakitom? Ima li velikih razlika između toga što vi pravite i prethodnih generacija?

Marina: Naši prvi samostalni koraci… Pa, bile su pomalo stidljive, iskreno. Sećam se komada koje smo pravile tada – jednostavni, nekako osnovni, kao da opipavamo teren. I svaki lajk na Instagramu nam je bio mini-slavlje. Bile smo presrećne što se nekome dopalo neko naše „delo“!

Danijela: Da, svaka porudžbina je bila kao malo čudo. Ali, kroz te prve korake smo, zapravo, počele da otkrivamo šta nas zaista inspiriše. U početku smo možda bile previše oprezne, a onda smo polako počele da se opuštamo i da radimo nakit koji je zaista „naš“.

Marina: U odnosu na ono što su pravile prethodne generacije, razlika postoji – i to velika. Naši roditelji su radili ono što je bilo u skladu s vremenom – klasične, često masivnije komade, ono što je tada bilo moderno. A mi smo krenule da pravimo nešto što se uklapa u naš senzibilitet – nežnije, jednostavnije, modernije, ali i dalje sa dušom.

Danijela: Nama je bilo važno da nakit bude nosiv svaki dan, da se lako uklapa uz različite stilove. Da ne bude rezervisan samo za svečane prilike. I da svaki komad ima neku priču, neku emociju. U tom smislu, iako se oslanjamo na tradiciju, mi je nikad ne kopiramo – više je pretvaramo u nešto novo, blisko nama.

Kako biste opisali estetski stil nakita koji pravite danas i na čemu se zasniva vaša kreativna filozofija?

Danijela: Naš nakit je nežan, jednostavan i nosiv – ali ne u smislu da je neutralan ili neupadljiv. Pre bismo rekle da je to estetika sa dušom. Uvek težimo da komadi koje pravimo budu suptilni, ali da u sebi nose neku emociju, neku priču, neki lični pečat. Važno nam je da sve što napravimo bude nešto što bismo i same volele da nosimo. Zato se i vodimo tim osećajem – da svaki komad mora da prvo da oduševi nas pre nego što ga pustimo dalje. Inspiraciju često nalazimo u svakodnevici, u prirodi, u književnosti, u razgovoru s ljudima koji nam dolaze.

Marina: Tako je, i u tom smislu, naša kreativna filozofija je više povezivanje nego pravljenje. Povezujemo tradiciju sa savremenim oblikom, ručni rad sa ličnim pričama, estetiku sa značenjem. Nakit kod nas nije samo ukras – on često označava neki trenutak, osećaj, osobu. Zato i volimo kad neko traži personalizovan komad. Kad neko ispriča priču, a mi pokušamo da je pretočimo u metal. Tu se najbolje vidi naša estetika – spoj jednostavnosti i emocije, čistih linija i nečeg što ostavlja trag.

Kad je reč o konkretnim tipovima nakita, koje sve vrste nakita pravite?

Marina: Pravimo razne stvari, ali mislim da bismo obe rekle da su nam ogrlice i prstenje možda najdraži za izradu. Tu najviše uživamo i nekako najlakše izražavamo svoju estetiku. Ali, pored toga, pravimo i minđuše, narukvice, priveske za ogrlice, pa čak i poneki pirsing – to radimo ređe, ali desi se da se i to zatraži.

Danijela: Radimo i s dragim i poludragim kamenjem, koristimo bisere, volimo taj spoj metala sa nekim prirodnim elementima. Sve zavisi od komada i inspiracije, ali generalno volimo da istražujemo, tako da ne postoji forma koju ne bismo pokušale da napravimo. Ono što je možda najvažnije – svaki komad je ručno rađen, svaki nosi svoju malu priču, a mi se trudimo da ni jedan ne bude isti kao prethodni. Čak i kad neko poruči nešto slično, uvek postoji neka mala razlika, jer kod nas ne postoji štancovanje. Sve je unikat.

Kako izgleda proces izrade jednog komada nakita od ideje do gotovog proizvoda i koliko obično traje?

Danijela: Sve počinje ili s nekom idejom koja nas dugo kopka, ili nekada sa – da tako kažemo – „neuspelim komadom“ koji nas slučajno odvede negde sasvim novo. Veliki deo naše proizvodnje je i recikliranje starijih ili „neuspelih“ radova, bilo tako što ih pretopimo ili tako što ih pretvorimo u nešto potpuno novo. Nekada sednemo bez jasnog plana, krenemo da radimo, pa nas sam proces dovede do rešenja. Često to nije precizno projektovanje na papiru, već više proces otkrivanja. I svaka od nas ima svoj sto, svoj prostor, svoje alate. Čak i tata, koji je formalno u penziji, ima svoj kutak – i dalje voli da zaviri i da doda neku opasku ili savet.

Marina: Što se samog procesa tiče – sve radimo same od početka do kraja. Od topljenja metala, pa do valjanja, oblikovanja, sečenja, turpijanja… Sve ručno. Ako treba trakica – izvlačimo je. Ako treba pločica – pravimo je. Sve se radi korak po korak. Koliko će trajati izrada zavisi od komada. Nekad završimo nešto za dan-dva, a nekad traje i po nekoliko dana – posebno ako je personalizovano, kompleksno ili traži više detalja. Recimo, sećamo se jednog jastoga od 36 delova koji je bio prava mala opsesija – danima smo ga slagale kao slagalicu.

Možete li podeliti sa nama neke upečatljive primere personalizovanih komada koje ste izrađivale? Imate li omiljeni komad koji ste do sada izradile?

Danijela: Jedan od meni najdražih personalizovanih komada bio je privezak u obliku minijaturne olovke. Naručio ga je mladić za svoju verenicu – želeo je da je podseti na obećanje koje joj je tata dao dok je bila mala, da će joj s puta doneti neku posebnu olovku… I nije uspeo. A on je sada, godinama kasnije, želeo da to ispravi. I ta mala olovka je postala simbol jedne ljubavi, jednog sećanja, jednog nedovršenog obećanja koje je, ipak, ispunjeno.

Marina: Isto tako, pravile smo i drvo sa listićima – svaki list je imao početno slovo jednog unuka, a to je bio poklon od unuka u ime bake. Ne možemo ni da izbrojimo koliko takvih priča nosimo sa sobom. Ima i tužnih i nežnih i predivnih. I svaki put kad radimo takav komad, osećamo ogromnu odgovornost, ali i čast što smo deo nečije intime. Ali, pošto ne radimo personalizovane komade često – jer traže mnogo vremena i potpunu posvećenost – trudimo se da svaki koji, ipak, napravimo bude iskren, precizan i pun značenja.

Danijela: Što se omiljenog komada tiče, meni je možda najdraži prsten sa grumenom zlata. Taj grumen se pritiska na određenu teksturu – recimo, ciglu ili kamen – i svaki put dobije oblik koji ne može da se ponovi. Nema dva ista. Uvek je jedinstven, baš kao i priče koje pokušavamo da uhvatimo u tim komadima.

Marina: A meni je draga ona ogrlica sa biserom – jednostavna, a opet toliko govori. Valjda zato što nosi tu neku mešavinu elegancije i svakodnevice. Kao što bi i nakit, po nama, trebalo da bude – i za dušu i za dan.

Kako balansirate između tradicije i savremenih tehnika po pitanju alata i tehnike izrade?

Marina: Pa, nekako nam je važno da zadržimo ručni rad u potpunosti – od početka do kraja. To nam je osnova. Sve kreće od topljenja metala, koji često recikliramo iz starog nakita, pa pravimo trake, šine, pločice… I onda sve dalje oblikujemo ručno, turpijamo, testeramo, savijamo. Koristimo i neke moderne aparate, ali samo one koji nam olakšavaju posao, bez da menjaju suštinu. Na primer, nešto što pomaže kod preciznosti, ali da i dalje ostane ljudska ruka ta koja sve vodi. Ne želimo da uđemo u industrijsku proizvodnju – jer onda to više nije naš svet.

Danijela: Imamo i alate koji su ostali od našeg dede. I dalje ih koristimo, i to s posebnim uživanjem. Ima nešto posebno u tom zvuku stare turpije, u težini starog čekića – kao da rade s tobom, a ne za tebe. Tako da, balans, zapravo, nije nikakav problem – dokle god znamo šta ne želimo. Ne želimo mašinski izrađen nakit, ne želimo automatizaciju. Želimo trag ruku u svakom komadu. A sve što koristimo moderno – koristimo samo da bismo lakše došle do te ručno izrađene forme, a ne da je zamenimo.

Recite nam malo više o materijalima koje koristite u radu. Šta je najzastupljenije i kako birate i dobavljate materijale?

Marina: Najviše radimo sa srebrom i zlatom – to su naši osnovni materijali. Ja, lično, više volim da radim sa zlatom, posebno sa žutim, zbog te njegove tople, bogate boje. Srebro je možda tehnički malo lakše za obradu jer je mekše, ali oba metala zahtevaju istu pažnju i proces. Kao što smo pomenule, trudimo se da koristimo reciklirane materijale kad god možemo – stari nakit topimo, čistimo, i od njega pravimo trake, šine, pločice… Sve od nule. To je jedan od načina da očuvamo tradiciju, ali i da budemo odgovorne prema materijalu s kojim radimo. Kod nas ne dolazi u obzir gotova baza ili fabrički poluproizvod – svaki komad izlazi iz naših ruku.

Danijela: Što se tiče kamenja – koristimo i drago i poludrago kamenje, kao i bisere, i mnogo volimo da ih uklapamo u naše komade. Imamo dosta zaliha koje je naš tata kupovao još ranije – kamenje koje se danas teško nalazi, a u nekim slučajevima više ni ne može da se kupi. Kad nam zatreba nešto novo, posećujemo sajmove – u Italiji, Minhenu, Istanbulu, Solunu – i tamo biramo kamenje od proverenih, zvaničnih prodavaca. Tržište zna da bude zahtevno, jer nije uvek lako doći do materijala koji su zaista prirodni i kvalitetni. Zato biramo pažljivo i biramo srcem.

Na koje sve načine promovišete svoj brend. Kakvu ulogu su odigrale društvene mreže?

Danijela: Na početku smo krenule prilično skromno – fotografije telefonom, bez previše znanja o poziranju, svetlu, trendovima… Ali, znale smo jedno: želimo da ono što objavljujemo bude iskreno i da nam se dopada. Instagram nam je danas glavna platforma. Ne koristimo ga kao klasičnu prodavnicu – više kao izlog, kao album. Tu objavljujemo fotografije nakita, ali i poeziju, najčešće domaću, koju vezujemo uz svaki komad. Nekad se desi da ljudi otvore profil samo da bi pročitali stih dana.

Marina: Da, dešava se da nam se jave porukom: „Niste juče ništa objavile – ja došla da pročitam pesmu.“ I to nam je predivno. Jer taj spoj umetnosti – slike, reči i metala – to je naš svet. Ljudi koji nas prate uglavnom dele iste vrednosti, i to se odmah oseti. Facebook smo koristile ranije, ali sada ga retko ažuriramo – više nam je ostao kao neka arhiva. TikTok nismo previše ozbiljno uzimale, iako znamo šta se traži. Ali, nismo želele da uđemo u tu trku za algoritmom. Mi volimo da sve što objavimo ostane u duhu onoga što jesmo.

Danijela: Još da dodam da nikada ne bismo dale nekom drugom da vodi naš profil. Nema tog marketinškog stručnjaka koji bi mogao da prenese ono što mi osećamo kad spojimo nakit i stih. To je deo nas. I, zapravo, ne samo da nam društvene mreže pomažu da dopremo do ljudi, već nas i same motivišu. Ispune nas kad vidimo da još neko prepoznaje lepotu u tome.

Koji su najveći izazovi sa kojima se srećete kao mali preduzetnici?

Marina: Eh, gde početi? Verovatno najteži deo nije vezan za sam posao, već za sve ono što ide uz njega. Papirologija, birokratija, uvozi, carine, formulari za koje ne znaš da postoje dok ti neko ne pošalje opomenu.

Danijela: Da, sećam se kad smo naručile obične čekiće – znači, bukvalno dva čekića – i sve to prošlo uredno kroz špediciju, carinu, sve kako treba. A godinu dana kasnije stiže obaveštenje da se nismo prijavile nekoj agenciji za upravljanje električnim otpadom. Zbog čekića. I to ozbiljno, preteće. Onda kreneš da zoveš – jedno deset ljudi, svako ti kaže nešto drugo. Jedan te prepadne, drugi kaže „ma ništa strašno“, treći šalje link ka nekoj uredbi iz 2008. I dok sve to razmrsiš, već si potrošio energiju koju si planirao za kreativni deo dana.

Marina: Tačno tako, to je veliki problem. Iako imamo mi knjigovođu, naravno, ali svejedno moraš da budeš informisan, da proveravaš, da vodiš računa. Jer ako nešto negde zapne, odgovornost je na tebi. Nema “nisam znala”. I to je ogroman mentalni teret kad ti u glavi istovremeno zuji i dizajn prstena i Excel tabela. No, opet, to je cena slobode. Nismo deo velike firme, ne funkcionišemo po principu “ja radim samo svoj deo”. Ovde je sve naše – i ono lepo i ono frustrirajuće.

Kakvi su vam planovi za budućnost? Da li se mlađe generacije u porodici interesuju da nastave vašim stopama?

Danijela: Što se planova tiče, iskreno, ne maštamo o nekom širenju, dodatnim radnjama ili velikim koracima. Nas dve, zajedno s tatom, koji je tehnički u penziji, ali zapravo nikad nije zaista otišao, uspevamo da održimo sve svojim rukama. I to nam je trenutno najvažnije – da sve ostane naše, ručno, iskreno. Druga radnja bi značila da neko drugi pravi nakit, a to za nas nema smisla. Nama je bitno da znamo ko je držao turpiju, ko je istopio metal, ko je udahnuo život svakom komadu. Instagram nam je ionako najbolji izlog koji možemo da imamo – ljudi sve ređe kupuju šetajući, a sve češće dolaze baš zbog nečeg što su videli kod nas online.

Marina: Tako je, a što se mlađih tiče – imamo decu, da, već su tinejdžerke i u dvadesetim. Volele su kao male da zavire u radionicu, da kuckaju čekićima i nešto „pomognu“, ali sad imaju svoje ideje, svoje planove. I mi to poštujemo. Da budem iskrena, sve bi one da budu “menadžeri našeg tima” – niko neće baš da sedne i turpija. Ali, dobro, neka one idu svojim putem. Ako se jednog dana zaljube u ovaj posao, kao što smo mi – biće im dobro došao. A ako ne, i to je u redu.

Danijela: Seti se da smo se i mi u ovaj posao zaljubile kasnije, ne na početku. Tako da ništa nije isključeno. Važno je samo da svako pronađe ono što mu greje dušu. Ako to bude baš ovaj posao – znaće gde su alati.

Šta biste poručile nekome ko želi da započne sopstveni kreativni biznis?

Marina: Prvo i najvažnije – moraš da budeš zaljubljen u to što radiš. Ne ono „sviđa mi se ideja“, nego baš iskreno, duboko da voliš to čime želiš da se baviš. Jer, kad dođu dani kad ti se ništa ne radi, kad ti ne ide, kad sve stane – samo ta ljubav te tera da ne odustaneš. Ali, neće biti ni uspeha preko noći. Kod nas je trebalo dobre dve godine dok nismo pronašle svoj pravac, svoju estetiku, dok nismo rekle: „E ovo liči na nas.“ Počele smo s jednostavnim, stidljivim komadima, ali smo rasle korak po korak. Nema brzih rešenja.

Danijela: Dodala bih da svako mora pronaći svoj lični pečat. Da se izdvojite, ali na način koji je autentičan – ne da trčite za trendovima, nego da gradite nešto što je vaše. Ljudi to prepoznaju. I ako ste dosledni, i ako volite to što pravite, polako će doći i mušterije i podrška. Samo se ne bojte izazova. Prihvatite od početka da će ih biti, i to puno. Od kreativnih blokada do papirologije koja vas pregazi. Ali, ako znate zašto ste u tome, sve to nekako prođe. A onda jednog dana pogledate unazad i pomislite: „Pa dobro, nije ni bilo tako strašno. I još sam nešto lepo napravio.“