Shabby Chic Design:
Autentični komadi nameštaja obojeni Annie Sloan bojama

Kada ste počeli da se bavite ovom vrstom umetnosti?

Počelo je davno, još dok sam bila dete. Odrasla sam u kreativnoj porodici. Moj deda bavio se fotografijom – čak ih je retuširao. Majka mi je sjajna kreativna žena: slika, plete, hekla. Jedna baka mi je heklala mnogo, a druga je bila krojačica. Drugi deda je bio poljoprivrednik, ali je svojim rukama mogao da napravi bilo šta od drveta.

Sve sam to gledala kao dete, jer sam vreme dosta provodila sa bakom i dekom u selu, u kući koja je, zapravo, kuća Atanaska Mihailovića. Potomak sam Krune Obrenović, prve supruge Jovana Obrenovića, i ta kuća u selu, gde je Kruna rođena, danas je deo mog nasleđa. U toj kući se nalazio veliki sto sa stegama, gde je deda izrađivao buriće, stolove, stolice – zaista je bio izuzetan. Kao mala boravila sam tamo i to su bili trenuci koje pamtim.

Otac Mileta mi je preneo ljubav prema starinama. Vodio me je u Dom kulture u Čačku nedeljom, gde su se okupljali numizmatičari, filatelisti, ljubitelji antikviteta. Tamo sam kao dete provodila nedelju prepodne – oni bi pričali, a ja bih uživala. Tako sam provodila vreme sa njim i mislim da mi je otac mnogo toga preneo – i vrednosti i interesovanja.

Kako je izgledao vaš obrazovni put?

Završila sam osnovnu, pa srednju školu – upravo ovu Mašinsko-saobraćajnu školu u kojoj danas predajem stručne predmete. Potom sam se upisala na Mašinski fakultet u Beogradu. Iako sam želela da upišem Fakultet primenjenih umetnosti, život me je vodio drugim putem.

Još dok sam bila u srednjoj školi, sa 17 godina, imala sam priliku da odem na razmenu učenika u Englesku, u Vimbldon. Našla sam se u Engleskoj porodici, zajedno sa španskom drugaricom Suzanom, koja se bavila restauracijom i redizajnom nameštaja. I kao što kažu – ništa u životu nije slučajno.

Tu sam se prvi put susrela upravo sa shabby efektom – to je, zapravo, jedna restauratorska tehnika – 1991. godine, u Vimbldonu. I tada sam se iskreno zaljubila u taj stil. Svaki slobodan trenutak provodila sam sa gazdom i gazdaricom. On je pravio stvari od drveta, ona je bojila, a ja sam uživala u pomagajući.

U jednom trenutku su ostali bez boja, pa smo zajedno otišli u Oksford, kod gospođe Annie Sloan, koja je upravo tada otvorila svoju prvu radnju. Ona je tada predstavila nešto potpuno novo u svetu – ekološke boje koje ne zahtevaju šmirglanje, prajmere, nemaju neprijatne mirise i potpuno su bezbedne za korišćenje. Ušli smo u tu radnju i ja sam se osećala kao Alisa u zemlji čuda. Tom prilikom sam i upoznala Annie Sloan, a nakon toga naučila sam kako se koristi chalk paint.

Kada sam se vratila u Čačak, želela sam sve da obojim tim bojama – bila sam potpuno impresionirana tim iskustvom. Štaviše, iako su bile sankcije, povremeno sam odlazila do Engleske, gde sam se usavršavala.

Iako sam želela umetnost, upisala sam Mašinski fakultet, smer za vazduhoplovstvo, završila fakultet i postala diplomirani mašinski inženjer avio-kosmotehnike. Ali, izgleda da mi je Bog dao dar u rukama, da stvaram stvari koje nisu baš svakidašnje.

Kako je izgledao vaš profesionalni put nakon studija?

Nakon fakulteta odlučila sam da se vratim u Čačak, iako sam imala poslovne ponude da radim na aerodromima u inostranstvu. Otac je tada imao fabriku za proizvodnju medicinske plastike, gde sam radila osam godina kao direktor sistema kvaliteta QMS.

To je bilo ključno iskustvo. Tu sam naučila kako funkcioniše preduzetništvo u praksi, kako izgleda realan poslovni svet – iznutra. Naučila sam šta znače standardi, šta znači kvalitet. Međutim, u meni se polako javljalo zasićenje, ali i potreba da poslušam nešto dublje u sebi. Nakon osam godina rada u očevoj firmi, rešila sam da odem i pređem da radim kao profesor u školi. Oduvek sam imala tu potrebu da prenosim znanje i danas to radim sa istim entuzijazmom – kako u školi, tako i kroz radionice u ateljeu Shabby Chic Design.

Kada i kako se, zapravo, rodila ideja da osnujete atelje?

Isprva nije bilo nikakvih naznaka da ću se time baviti ozbiljno. Međutim, nakon nastave u školi bih bojila nameštaj. Nisam koristila komercijalne boje – sama sam ih sastavljala na prirodnoj bazi. Počela sam da eksperimentišem s materijalima, kombinujem različite komponente, tražeći formulu koja će dati baš onaj efekat koji sam želela.

Godine 2015. umire moj otac, koji je bio moj veliki autoritet. I baš u najtežem trenutku mog života, 2016. godine, odlučila sam da osnujem firmu, tj. da otvorim atelje po imenu Shabby Chic Design.

Ipak, imala sam veliku sreću da oko sebe imam ljude koji su verovali u mene i to što radim. Tri osobe su mi tada izuzetno pomogle, među njima jedan čačanski advokat Ivan Ćalović i njegov otac Vitomir. Oni su mi bez ikakve naknade ustupili prostor da radim.

Četiri godine sam u tom prostoru stvarala. To je bio čarobni kameni podrum, bajkovit. Radila sam u školi, bila mama svojoj ćerki, slikala, oslikavala, itd. Međutim, imala sam ozbiljne trenutke preispitivanja, što se dešava svakom preduzetniku. Bili su to presudni trenuci u poslu.

Šta vas je povuklo dalje, da ne odustanete tada?

Pomislila sam: ”Nema odustajanja”, nakon čega sam došla do ideje da držim radionice. Održala sam jednu, drugu… Niz radionica, koje su bile sjajne i vrlo posećene. Imala sam sreće i da me mediji isprate. Objavili su tekst, i ljudi su dolazili, što je predstavljalo pravi vetar u leđa. Nakon radionica, posvetila sam se izradi svojih komada nameštaja.

Ljudi bi mi govorili: “Marija, ovo što radiš su unikatni komadi. Trebalo bi to da zaštitiš.” Tada sam intenzivno radila – bojila, oslikavala, restaurirala nameštaj. To nije bilo obično bojenje, već umetničko oslikavanje sa jasnom rukopisnom estetikom. Tako sam odlučila da konkurišem za dobijanje sertifikata starog umetničkog zanata. Atelje Shabby Chic Design je od 2018. godine postao nosilac sertifikata i oznake otvorene šake, zvaničnog znaka umetničkog zanata u Srbiji.

No, niste se na tome zaustavili, jelda?

Daleko od toga. Te 2018. Godine, na poziv Udruženja poslovnih žena “Nadežda Petrović” za učešće na konkursu “Zakorači van okvira”, osvojila sam prvo mesto za inovativnu ideju. Predstavila sam tada svoje boje, tehnike restauracije i redizajn nameštaja. Neposredno pre toga sam završavala oslikavanje najstarije kafane u regionu “Car Lazar”. To je bio veliki poduhvat. Taj projekat sam uradila po pozivu gospođe Verice Kostić, direktorke UTP “Morava” iz Čačka, sa kojom i danas sarađujem.

Nakon toga sam dobila ponudu da uredim najstariji apartman u “Hotel Beogradu” u Čačku. Tamo sam preradila autentične grede, sav nameštaj, a kao i svaki javni objekat koji sam radila do tada, sav rad je bio praćen budnim okom Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Zatim je stigao poziv za nešto posebno – da uradim scenografiju za monodramu o Nadeždi Petrović. Radila sam kompletnu scenografiju, uronjena u tonove boja koje je sama Nadežda koristila, u njene poteze, u emociju. Ta monodrama danas živi i dalje.

Počela sam još intenzivnije da slikam. Moje slike su završile u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Španiji, Engleskoj, a neke sam poklonila i čačanskom porodilištu. Htela sam da im oplemenim prostor, da ostavim nešto lepo. Takođe, oslikala sam dva velika platna koja se danas nalaze u “Hotelu Morava” u Čačku.

Kada ste postali zastupnik Annie Sloan?

Zastupnik brenda “Annie Sloan” za Srbiju postala sam 2022. godine, na Vidovdan. Tada sam već uveliko bila u prostoru koji mi je ustupio UTP Morava i gospođa Verica Kostić. Od tada držim sertifikovane radionice prema metodologiji Annie Sloan. To nisu samo radionice za bojenje – već se rade po tačno propisanim tehnikama koje je gospođa Sloan osmislila.

Preko 300, možda i 400 žena sa čitavog Balkana – iz Srbije, Bosne, Crne Gore, Bugarske, Makedonije – prošle su te radionice. Dolazile su u Čačak da uče u mom ateljeu, i da iskuse pravo značenje reči zanat.

I danas održavate radionice?

Da, radionice i dalje postoje i redovno se održavaju – najčešće subotom, individualno ili u grupi. Postoji više nivoa. Osnovni kurs je Annie Sloan Workshop Basic. Tu učimo četiri osnovne tehnike: izbor i upotreba četke, suva četka, šmirglanje, rad sa šablonima. Nakon te radionice, svaki učesnik može da se upusti u bojenje i oslikavanje nameštaja kod kuće.

Zatim sledi radionica Makeover nameštaja, gde polaznici donose svoj komad nameštaja, ne veći od 50x50cm. U ateljeu ga zajedno bojimo i transformišemo, i na kraju oni odlaze kući sa sopstvenim preuređenim komadom. To su divni trenuci jer nose njihov lični pečat.

Postoje i napredni nivoi?

Da. Postoje tri nivoa Workshop dekorativne tehnike (uskoro uvodim i četvrti). Na prvom se radi tehnika blendiranje, zatim tehnike pranja bojom, itd. Na narednim radionicma se uče složenije stvari – imitacija mermera, postavljanje zlatnih listića, terazzo efekat, itd.

Najviše šestoro polaznika prisustvuje radionici. Kvalitet je važniji od kvantiteta. Ljudi koji dođu ovde moraju da osete energiju prostora, ali i energiju čoveka koji ih uči. Želim da svako izađe sa osmehom, zadovoljan i ponosan na sebe.

Kada polaznice dođu na radionice, na čemu rade? Da li same donose komade ili im vi nešto obezbeđujete?

Zavisi koji je nivo radionice u pitanju. Za Makeover nameštaja donose svoje komade, dok je za ostale radionice celokupan materijal obezbeđen. Workshopovi, tj. radionice, propisane su tačno onako kako ih je gospođa Annie Sloan osmislila. Radimo na drvetu i drvenim panelima. Radionice traju od tri do pet sati, u zavisnosti od radionice u pitanju.

Što se tiče Makeovera nameštaja, kao što već rekoh, ljudi donose svoj komad nameštaja, ali je propisano da ne sme da bude veći od 50×50 centimetara. Prosto, to je veličina koja je praktična, jer se komad mora lako doneti i odneti.

Radionice dekorativne tehnike se izvode na drvenim pločama ili šper pločama. U biti, cilj mi je da se polaznice oslobode. Da mogu da se igraju bojama same kod kuće i da ne osećaju strah.

Dakle, znači vam rad sa ljudima?

Moj posao je radost. Ogromna radost. Radost i ljubav su osnova svega što radim. Moj zadatak je da prenesem svoje znanje i da im dokažem da u njima već postoji stvaralac, samo što je potisnut. Ono što je važno je da one izađu sa osmehom, spremne da same stvaraju svoja umetnička dela.

Vaš brend se zove Shabby Chic Design, ali šta je, u stvari, shabby?

Shabby tehnika podrazumeva nanošenje boje, a zatim šmirglanje – do drveta ili do donjeg sloja boje – tako da komad izgleda staro, pohabano. Za ovaj efekat, karakteristične su pastelne boje, ali ja sam se “drznula“ i koristila i tamne nijanse. Tako je shabby dobio novu dimenziju. U svom radu koristim preko 4000 različitih tehnika, pa je shabby samo jedan efekat u moru moru svega što radim.

Danas postoje načini da postignete isti efekat bez šmirglanja – imitacijom. To olakšava proces, a krajnji rezultat može biti vrlo sofisticiran.

Iskreno, volim da radim ono što je teško – što je veći izazov, to mi je lepše. Volim da pomeram granice. Sama sam razvila neke svoje tehnike reparacije i redizajna nameštaja. Sve što radim – radim ručno. Nema mašina, jer imam sertifikat starog umetničkog zanata, i u obavezi sam da ne koristim električne alate.

Koliko unapred klijenti treba da vam se jave ukoliko žele da poruče određeni komad ili da restauriraju neki koji već imaju?

U globalu, restauracija jednog komada nameštaja traje oko deset dana. Naravno, sve zavisi od toga da li klijent dolazi sa gotovom idejom ili ne. Ako, recimo, vi nemate jasnu predstavu, onda vas pitam koje boje volite, u kakvom protoru će se nalaziti komad, itd. Ako mi dođe neko sa idejom koja mi ne prija i što ne treba da nosi moj potpis, to jednostavno ne prihvatam.

Ako je komad nameštaja oštećen, da li ga vi popravljate?

U tim slučajevima sarađujem sa svojim majstorima. Oni poprave ono što je potrebno. Manje intervencije uradim sama. Za ozbiljnije stvari, kada treba da se doradi ili napravi neki deo, to uvek prepustim majstorima.

Šta biste naveli kao najveći profesionalni uspeh?

Ako već moram da izdvojim vrhunac svog stvaralaštva, onda je to bio trenutak kada me je pozvao predsednik crkvenog odbora i otac Nikola, starešina Crkve Uspenje Presvete Bogorodice, da oslikam ikonostas u toj crkvi u Čačku. Kada smo dobili blagoslov eparhije Žičke, krenula sam sa radom. Bilo je dosta iskušenja, ali bi otac Nikola stalno govorio: “Marija, raduj se.” Posebni trenuci bili su kada sam, uz blagoslov sveštenika, oslikavala za vreme večernje službe.

Da li postoji neko priznanje koje vam posebno znači?

Da. U aprilu mesecu ove godine članovi poslovnog udruženja Gradac 97 iz Čačka su me nominovali za nagradu za očuvanje starih umetničkih zanata i kulturnog nasleđa grada. Tu nagradu i dobila 9. maja ove godine, od Foruma privrednika Čačka. To mi je mnogo značilo. Zato što iza tog priznanja ne stoji samo jedna institucija, već četiri različita udruženja iz Čačka, kao i pojedina javna preduzeća. Ljudi koji su ceo svoj život posvetili privatnom biznisu, stvaranju, razvoju sopstvenih firmi… Kada takvi ljudi prepoznaju i nagrade vaš rad, to je velika čast.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Trenutno se pripremam za jedan veliki događaj na koji sam jako ponosna – Masterclass “Joy of Painting”, koji će se održati u Čačku, 8. i 9. novembra ove godine. Na masterklasu će gostovati britanski umetnik Tristan Merriam, zvanični ambasador brenda Annie Sloan. Demonstriraćemo nove tehnike redizajna nameštaja. Biće to jedan ozbiljan i inspirativan vikend, sa 12 učesnika. Pored toga, radim na velikom broju slika, i planiram svoj sledeći korak.

Šta biste poručili nekome ko razmišlja da se upusti u preduzetništvo?

Ako želite da budete preduzetnik, savetujem vam da budete hrabri, smireni i strplivi. Svaka nepredviđena situacija je samo nova lekcija. Ono prema čemu se ja lično vodim, i što stalno govorim svojim đacima, jeste da legnete da spavate sa čistom savešću. Da sami znate da nikoga niste prevarili, oštetili ili povredili. Budite inovativni i autentični – slušajte svoj sopstveni glas i ostavite sopstveni pečat.