Shiroco:
Modne kreacije koje osluškuju materijale

Za početak, možete li nam reći nešto više o sebi i kako je nastao brend Shiroco?

Moje ime je Ana Jakovljević, a ovo gde se nalazimo je moja radionica u kojoj nastaje brend Shiroco. Mogu reći da je tekstil moja ljubav od malih nogu. Živim za končiće i krpice još od svoje pete godine, kada sam kao prvu rukotvorinu u životu skrojila maminu spavaćicu i od nje napravila šešir. Iako se ceo život bavim tekstilom, pretežno za enterijer, sam brend Shiroco je nastao pre otprilike godinu i po dana, i to nakon jedne duže pauze.

Shiroco je nastao sa idejom da se pravi garderoba koja je pre svega geometrijska i skulpturalna, u kojoj ženska figura izgleda moćno. Vodim se principom da je jednostavnost sve, tako da moji komadi imaju što je moguće manje sečenja i šavova. Akcenat je na vrhunskim, najkvalitetnijim materijalima koje mogu da pronađem na našem tržištu. Zato i radim unikatno, u malim serijama od po jednog ili dva komada, jer ne želim da pravim identične stvari. Važno mi je da osoba koja kupi moj komad zna da niko drugi nema nešto slično.

Šta vas je inspirisalo da se vratite radu sa tekstilom baš kroz ovaj brend, nakon pauze u karijeri?

Nakon sedam godina pauze posvećenih porodici i, kako ja volim da kažem, „odgajanju pačića“, bukvalno sam živela za trenutak kada ću ponovo početi da radim. Ideja o ovakvom brendu se dugo kuvala u meni; ovo je nešto što sam želela ceo život. Uz ogromnu podršku muža Zorana, koji mi je rekao: „Sada pravi sve ono što zamišljaš i u čemu uživaš“, nastao je Shiroco.

To mi je bila prilika da ono najlepše u meni, što svako od nas nosi, a što drugi često ne mogu da vide, konačno izađe na videlo. Osećam se slobodno i zaista sam prezadovoljna, jer sada radim baš ono o čemu sam oduvek maštala.

Zašto ste odabrali naziv „Shiroco“ i kako on oslikava filozofiju brenda?

Naziv Shiroco je došao vrlo jednostavno: zato što je sve široko! To je suština moje estetike. Volim da su stvari komotne i široke, da pružaju slobodu pokreta. To je stil koji i sama nosim. Tako da ime savršeno opisuje suštinu brenda: odeća koja nije sputana, koja je slobodna i moćna u svojoj formi. To nam je i ime i filozofija.

Kako biste opisali estetiku i krojeve koji dominiraju vašim kolekcijama?

U najkraćim crtama, jednostavnost je suština svega što radim. Moja filozofija je oduvek bila „less is more“, i to se ogleda u svakom komadu. Garderoba je dizajnirana da bude pre svega geometrijska i skulpturalna, sa što je moguće manje sečenja i šavova, kako bi forma došla do izražaja. Volim da je sve strogo i ravnih linija.

Estetika je svedena i minimalistička. Paleta boja je vrlo definisana. Imamo crnu, belu, crvenu, sivu, a ponekad zaluta još po neka. Nema mnogo varijacija i šara. Želim da sve bude svedeno i monohromski.

To su komotni komadi koji „upakuju“ žensko telo na način da prvo bude primećena ličnost, a ne telo. Lepota je u formi, a ne u isticanju. Takođe, bitan deo moje filozofije je da ne pratim modne trendove. Ja se ne bavim modom, ja sam krojačica koja šije garderobu. Nećete kod mene naći komade u nekoj boji samo zato što je aktuelna te sezone. Ja ne pripadam tom svetu, već imam svoju ideju kako ove stvari treba da izgledaju i toga se držim.

Kakvu ulogu imaju materijali u vašem procesu stvaranja i kako ih birate?

Materijali su su alfa i omega celog mog brenda. Uvek tragam za najboljim materijalima koje mogu da pronađem na našem tržištu. To je ponekad teško, ali je istovremeno i prava avantura. Moj kreativni proces je, zapravo, obrnut u odnosu na većinu drugih brendova. Ne krećem od skice, već od tkanine. Prvo pronađem materijal i onda u njemu nađem inspiraciju za najbolji oblik koji mogu da mu dam.

Posebno su mi inspirativni restlovi, ostaci materijala iz Max Mara fabrike, jer od njih nastaju zaista unikatni komadi. Na primer, jednom sam našla fantastičnu mešavinu vune i svile i od nje napravila pet jedinstvenih kardigana.

Moja ljubav prema prirodnim materijalima potiče još iz detinjstva i vezana je za jednu mudrost jedne teta Dese. Jednom sam se, kao devojčica, požalila da sam se izgužvala, a ona mi je rekla: „Ana, sve prave dame su uvek pomalo izgužvane, zato što nose samo prirodne materijale.“ Ta rečenica mi je ostala urezana i danas je deo moje filozofije.

Osim klasičnih, imam i posebnu ljubav prema nekonvencionalnim materijalima, poput plastike. Sakupljam reciklirane kese, folije, pa čak i one trake sa gradilišta, i od njih pravim rančeve, cegere i nesesere. To je deo upcycling priče koja mi je jako važna, jer verujem da sve može ponovo da se upotrebi.

Koliko je važna unikatnost u vašem radu i da li pravite isti model u više primeraka?

Unikatnost je krunski dragulj mog rada, važnija mi je od svega drugog. Upravo zato radim u vrlo malim serijama, uglavnom po jedan ili dva komada. Ne želim da pravim iste stvari i jako mi je važno da osoba koja kupi moj komad zna da niko drugi nema nešto identično.

Može se desiti da, na primer, napravim pantalone u dve različite veličine od istog materijala, ali tu je kraj priče. Svaki komad je zamišljen da bude jedinstven. Za mene je čak i dvadesetak sličnih komada, kao što je bio slučaj sa cegerima od građevinske trake, zaista mnogo. Nisam mogla da odolim tom materijalu, ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Suština je u ekskluzivnosti i osećaju da posedujete nešto zaista posebno, a i meni kao umetniku je bitno da uvek isprobavam nešto novo.

Kada govorimo o odeći, koji su najzastupljeniji komadi u ponudi i kako izgleda razvoj jednog novog modela, od ideje do gotovog proizvoda?

U mojoj ponudi garderobe, standardni komadi su pantalone, suknje, haljine, jaknice i žaketići. To je neka klasična ponuda koju uvek imam, ali se povremeno pojavi i nešto posebno, poput tri zlatna kaputa koje sam jednom napravila. Posebno mesto zauzimaju pantalone, to je moj omiljeni proizvod koji i lično najviše nosim.

Razvoj jednog modela počinje mnogo pre nego što sednem za mašinu. Ideje se rađaju u miru, noću. Kada deca zaspe i kuća utihne, tada na terasi počinju moji kreativni poduhvati. Noć je za mene vreme za stvaranje, ne za spavanje. Nekada, kao kod prvih pantalona koje sam napravila, model razrađujem mesecima u glavi, do najsitnijih detalja.

Ceo proces je vrlo intuitivan. Kako sam rekla, sve kreće od materijala i čim ga vidim počne da se polako rađa ideja. Kada je ideja uobličena, onda sam proces izrade ne traje predugo. Na primer, za pantalone mi je potrebno oko sat i po do dva sata.

Da li kupci imaju mogućnost personalizacije odeće i u kojoj meri je to izvodljivo unutar vašeg koncepta?

Da, postoji mogućnost personalizacije, ali uvek u okvirima Shiroco estetike. Otvorena sam za dogovor i volim da izađem u susret, osobito jer slušanje želja kupaca može da donese svežu i neistraženu perspektivu, ali je važno da se zadrži suština brenda.

Najčešće se to odnosi na prilagođavanje veličine. Ako nekome treba manji ili veći komad, to, naravno, možemo da uradimo. Ukoliko imam isti materijal, ponovićemo model u njemu. Ako ne, u dogovoru sa osobom možemo pronaći nešto najsličnije što se uklapa u moju viziju. Isto važi i za boju. Ako neko poželi model u boji koju trenutno nemam, to je izvodljivo, ali isključivo od materijala koji dolaze u obzir za Shiroco. Ono što ne radim jeste izrada komada od materijala koji kupac donese jer, kao što smo utvrdili, materijal je za mene najveća inspiracija.

Što se tiče roka izrade, to je obično gotovo za dva do tri dana. Naravno, dešavalo se da izađem u susret i za neke hitne prilike, kada je nekome nešto potrebno već za sutra. Ceo taj proces se zasniva na velikom poverenju, i zaista sam zahvalna ženama koje mi ga ukažu. Divan je osećaj kada vam neko dođe i kaže: „Ja želim da izgledam Shiroco.“

Pored odeće, izrađujete i aksesoare poput torbi i rančeva – kako je došlo do toga da počnete da radite sa recikliranom plastikom?

Izrada aksesoara, posebno torbi i rančeva, je nešto čime sam se bavila i pre nego što je Shiroco nastao u današnjem obliku. Kada sam ponovo pokrenula radionicu, bilo je prirodno da nastavim i sa tim.

Priča sa recikliranom plastikom je vrlo lična. Naime, ja ceo život volim plastiku! Imam neko posebno obožavanje prema plastičnim kesama, folijama i svim tim materijalima. Ne znam tačno zašto, ali uvek mi je bilo žao da se bacaju, bilo da su u pitanju kese iz prodavnice ili one velike folije posle krečenja. Uvek sam razmišljala: „Šta sa njima može da se radi?“

Iz te ljubavi i ideje o ponovnoj upotrebi, odnosno upcyclinga, rodila se ideja da od njih pravim torbe, rančeve, pernice i nesesere. Jako mi je važno da materijalima damo novu svrhu, jer verujem da zaista sve može ponovo da se upotrebi.

Proces je takav da topim kese i pravim slojeve, tako da bilo kakva kesa može da posluži. Posebno volim da skupljam one industrijske trake sa gradilišta, sa natpisima kao što su „Pažnja, opasnost“ ili „Građevinska inspekcija“, jer one daju jedinstven pečat svakom komadu.

Iako zvuči neobično, taj materijal je izuzetno otporan i praktičan. Prvi ranac koji sam napravila i danas nosim, a u njega staje sve, od dečjih igračaka i vode do slatkiša. Iako bude težak, mrdnuo nije, a uz to je i nepromočiv, što je sjajno. Reakcije ljudi su divne i to me dodatno inspiriše da nastavim sa tim.

Možete li nam približiti kako izgleda proces izrade proizvoda od recikliranih kesa i drugih materijala koje sakupljate?

Ceo proces je vrlo kreativan i počinje sakupljanjem. To su reciklirane kese svih vrsta. Kada sakupim dovoljno materijala, sledi izrada. Sve to topim i od toga pravim slojeve, stvarajući potpuno nov, čvrst i otporan materijal. Tako da, kakva god kesa bila, uopšte nije važno, sve se može transformisati.

Od tog novog materijala onda pravim torbe, rančeve, cegere, pernice, nesesere… Na primer, kada sam napravila rančeve i cegere od trake „Građevinska inspekcija“, ljudi iz te struke su bili oduševljeni i odmah su ih razgrabili.

Gde se trenutno mogu pronaći vaši proizvodi i kako sarađujete sa concept store-ovima?

Trenutno se moji proizvodi mogu pronaći na nekoliko odabranih mesta. U Beogradu, naravno, u mojoj radionici u Petrogradskoj 4, koju ja od milošte zovem „moj kreativni haos od konaca i materijala“, a pored toga i u Lovely Concept Store-u u Ulici kneza Miloša.

U Novom Sadu me možete pronaći u, po mom mišljenju, najlepšem concept store-u u Srbiji – Miša Concept Store. Stvari koje pravim od reciklirane plastike, poput torbi i rančeva, dostupne su u Vulkanovim Booka Store knjižarama.

Saradnja sa concept store-ovima je generalno jako lepa i važna, jer mi pružaju priliku da dođem do šire publike. Iako volim mir svoje radionice, ona nije na nekom jako prometnom mestu, pa je divno imati mesta gde ljudi mogu da vide i probaju moje komade. Trudim se da u svakom trenutku u svim radnjama postoji dovoljan izbor, kako bi neko ko dođe po Shiroco komad uvek pronašao nešto za sebe.

Kako balansirate između rada u radionici, prodajnih mesta i kontakta sa kupcima? Da li radite sama na svemu ili imate pomoć?

Sve radim sama, od kupovine materijala, preko krojenja i šivenja, do pakovanja, slanja i fotkanja. To je zaista veliki posao, ali istovremeno i nešto što volim. Volim da sam sama u radionici jer je to moj prostor za stvaranje.

Razmišljala sam o pomoći, čak sam i upoznala ženu koja bi, verujem, fantastično mogla da uskoči. Tehnički, ne sumnjam da bi neko drugi mogao vrhunski da sašije komad. Problem je u kreativnom delu, jer ja ne radim po šablonima. Moj proces je intuitivan i oni moji „razgovori“ sa materijalom mu daju nešto posebno. Ne verujem da bi neko drugi mogao da prenese tu istu emociju. Možda bi čak napravili i bolji komad, ali to onda ne bih bila ja.

Balansiranje je ponekad izazovno, a najveći problem predstavljaju dečje bolesti. Kao i svakoj mami, kada se deca razbole, ceo svet staje, a kamoli posao. Sve se tada prekida. Ali, trudim se da održim ravnotežu i da na svim prodajnim mestima uvek ima dovoljno mojih komada. Kontakt sa kupcima mi je neprocenjiv jer povratne informacije koje dobijem od njih, kao i njihovo zadovoljstvo su ono što me pokreće i daje mi energiju.

Da li imate međunarodne porudžbine i planirate li širenje van granica Srbije?

Imam upite iz našeg regiona, ali nisam još uvek slala van granica Srbije, iako je bilo interesovanja. Pre nego što sam se posvetila porodici, torbe sam prodavala i u Kanadi, a bili su i dogovori za Italiju. Međutim, život me je odveo u drugom smeru.

Ako ćemo iskreno, najveći izazov je papirologija. Ja sam po prirodi „štreber“ i sve volim da radim po pravilima. Ideja da iznosim robu iz zemlje bez svih potrebnih papira za izvoz mi stvara nelagodu. Znam da mnogi to rade na druge načine, ali ja bih verovatno na granici sama priznala da nešto „švercujem“ (smeh). Zbog toga za sada nisam slala.

Volela bih da se to promeni. Moj idealan scenario bio bi da sve radim legalno, gde bih poslala robu sa svim papirima, da neka radnja to preuzme i da sve bude po propisima. Možda se i to desi u budućnosti.

Učestvujete li na događajima poput pop-up marketa i bazara i kakva iskustva nosite sa tih manifestacija?

Da, učestvovala sam na nekoliko događaja. Bila sam kod Ane Popović, koja pravi cipele, na njenom pop-upu, a, takođe, i u Silosima. Obožavam Silose. Taj beton, tu atmosferu i muziku koja je uvek vrhunska.

Takvi događaji su jako dobri za kontakte i upoznavanje sa drugim kreativcima. Uvek je dobra atmosfera i lepo se provedemo. Što se tiče prodaje, mislim da moji proizvodi, posebno garderoba, više dolaze do izražaja u prostoru gde postoji kabina i gde žene mogu na miru da probaju komade.

Mislim da je moja garderoba više za concept store-ove ili za dolazak kod mene u radionicu. Ipak, ti događaji su sjajna prilika da me ljudi vide i upoznaju, i da osete energiju brenda.

Da li planirate nove projekte ili pravce razvoja brenda u skorijoj budućnosti?

Jedini plan u skorije vreme, o kojem intenzivno razmišljam, jeste da se još više posvetim radu sa plastikom. Volela bih da od tog materijala počnem da pravim i odevne predmete, a ne samo aksesoare. Imam već razrađenu ideju kako bi to moglo da izgleda, kao na primer neke kabanice. Samo treba da se usudim da krenem u tom pravcu. To je nešto što planiram za predstojeću jesenju i zimsku sezonu.

Što se tiče drugih stvari, ne planiram mnogo unapred. Ideje se rađaju spontano, uglavnom noću, kada nađem mir za stvaranje. Ne pravim klasične revije, ali bih volela da organizujem neki događaj koji bi spojio više umetnosti.

Na kraju, šta biste poručili nekome ko želi da započne sopstveni kreativni posao ili brend poput vašeg?

Apsolutno bih im poručila da to urade! Jeste, mnogo je teško, jer na kraju sve zavisi od vas i podrške vaših najbližih. U svakom poslu, pa i u ovom, novca nekad ima više, nekad manje, a nekad ga i nema, to je naprosto život.

Ali, ako imate ideju, ako imate taj san koji u vama postoji, onda ga gurajte i pratite. To je najvažnije. Jer, kada radite ono što volite, onda stalno imate puno srce. I tada vam je super. I, da, naravno, može se i živeti od toga.