Škola keramike Lazar Rančić:
Kreativni beg od haotične svakodnevnice

Kada je, zapravo, počela vaša priča?

Sve je krenulo potpuno neplanirano. Nakon završne OŠ „Vladislav Ribnikar“, delovalo je logično da ću upisati gimnaziju. Međutim, početak devedesetih je učinio svoje, pa sam upisao nešto konkretnije – elektrotehničku školu. Moram priznati, nisam se tamo previše pronašao.

Sve se to odvijalo u devedesetim, u vremenu kada je izgledalo kao da ništa nema smisla. Moje tadašnje lutanje po dva društvena fakulteta koje sam upisao u narednim godinama zapravo je bio način da pronađem neku razložnost, da se bavim nečim konkretnim, dok je sve oko mene delovalo naglavačke.

A onda me je rođaka upitala da li želim da pođem s njom na prijemni u Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti. Pomislio sam što da ne. I, prime me, nakon priprema. Imao sam sklonosti ka crtanju i slikanju, ali nikada ambiciju da se time ozbiljno bavim. Imao sam osećaj da bih se mogao baviti mnogim stvarima, ali nigde nisam bio dovoljno dosledan. Tek kada sam pronašao „onu pravu stvar“ – nešto što mi je zaista ležalo – uspeo sam da se zadržim.

Kako vas je to dovelo do keramike?

Po završetku Škole likovnih i primenjenih umetnosti, dobio sam informaciju da Narodni muzej organizuje letnju školu konzervacije arheološke keramike. Nisam znao mnogo o konzervaciji, ali mi je zvučalo zanimljivo. Prekinuo sam letovanje i otišao na Đerdap, gde su se održavala predavanja.

Tamo su nas obučavali – izneli bi gomilu polomljene keramike, a mi bismo spajali delove, procenjivali da li su fragmenti deo iste posude, itd. To je bilo vrlo zanimljivo i, zapravo, početak mog puta u keramici.

Odjednom sam se našao u potpuno novom svetu, meni dotad nepoznatom. Keramiku sam poznavao samo na nivou kućne upotrebe – šolje, tanjiri… A onda sam, radeći tamo dve godine, otkrio sasvim novu veštinu.

Istovremeno, volontirao sam u Narodnom muzeju, počeo da se bavim konzervacijom i restauracijom njihovih zbirki, ne samo keramike. Štaviše, učestvovao sam i u evakuaciji Narodnog muzeja kada je počelo bombardovanje.

Iako sam u to vreme čvrsto verovao da je Narodni muzej pravo mesto za mene, odluka da upišem smer keramike na Akademiji primenjenih umetnosti i dizajna pokazuje mi pravi put. Bio sam 27-godišnjak, sa drugačijim pogledima na svet od 18-godišnjih kolega. Upijao sam znanje od profesora i vukao ih za rukav za dodatno, te sam se sve više zanimao za izradu keramike, a ne samo konzervaciju tuđeg rada.

To su uvideli i profesori, pa me je jedan uputio na kurs keramike koji se održavao u Manakovoj kući pri Etnografskom muzeju, dok mi je asistent dao ključeve svog ateljea, gde sam radio jedan na jedan sa jednom polaznicom. Sve što sam učio na fakultetu prenosio sam njoj. I to je bio moj prvi dodir sa edukacijom.

Da li ste nastavili da se bavite edukacijom?

Kad sam završio fakultet, asistent mi je predložio da skupa vodimo kurs keramike koji je organizovao Božidarac, što sam oberučke prihvatio. Međutim, kad je došao taj dan, on mi iznebuha javlja da, ipak, nije u mogućnosti i da sam preuzmem sve.

Otišao sam tamo bez ikakve pripreme. Bila je to improvizacija do krajnjih granica. Nisam imao ni alat, ni jasan plan rada. Sa obližnjeg gradilište pokupio sam neka drvca, kamenčiće, eksere i to izručio na sto. Na kraju je ispalo super, ali nije bilo ni blizu onako kako bih želeo.

Tom prilikom sam shvatio da, u stvari, moje pravo učenje tek počinje. Morao sam da se spustim na nivo nekoga ko je potpuno van te priče. Da svoje umetničke stavove objasnim tako da ih razume neko ko nema nikakvo predznanje. To je značilo da se vraćam unazad i da sebi objašnjavam zašto mi se nešto dopada ili ne dopada, zašto želim da uradim ovako, a ne onako.

I tu sam polako počeo da shvatam da ulazim u neku sferu koja me ispunjava. Nastavio sam da vodim taj kurs, koji je bio šestomesečni – tri meseca početni, tri meseca napredni, gde se uvodio rad na točku.

Međutim, onda se nametalo pitanje šta dalje. To ti je kao s plivanjem – naučiš, ali ako nikad ne odeš na more, znanje ti i ne znači mnogo. Lepo smo se zabavili, ali ako se ne nastavi, ostane samo uspomena, a mi smo se baš zbližili.

I tada ste se odlučili da se samostalno održavate radionice?

Zapravo, Božidarac je povukao prvi potez i naprasno odlučio da prekine kurs koji je bio uveliko u toku. Polaznici su bili zatečeni, a ja sam im ponudio da pro bono nastavimo tamo gde smo stali u prostoru u Zetskoj, koji sam u međuvremenu zakupio. To je bio mali prostor, ali dovoljno velik da unutra stanu peć i točak koje sam pazario na studijama.

I tako se formiralo jezgro – grupa ljudi koja nije samo završila kurs i otišla, nego je nastavila. Neki od njih dolaze i danas – moja najstarija polaznica kod mene je već 16 godina. Dalje je sve išlo od usta do usta: prijatelji, rođaci, poznanici. Organizovao bih radionice, neko bi došao i zainteresovao se, pa doveo nekog svog.

A ono što je ključno jeste da ljudi koji dođu uglavnom i ostanu. Na to se samo nadovezuju novi i novi. Uvek mi je bio cilj da ljudima koji su već tu omogućim da ostanu što duže. I to preraste u posebne odnose. Više nije stvar kursa, diplome ili nekog zvaničnog programa, već dugogodišnjeg druženja.

Kada ste prešli u sadašnji prostor?

Ovde sam došao 2016. godine. U Zetskoj sam bio osam-devet godina, i u jednom trenutku se prirodno nametnula potreba da prostor poraste – da bude svetliji i pogodniji za rad. Tada sam, sticajem okolnosti uspeo da dobijem mogućnost da budem u ovoj zgradi.

Koliko su se ondašnji časovi razlikuju od današnjih?

Drastično, to je bilo neminovno. Danas postoje koncept, zadaci i lekcije kroz koje se ide. Mora da postoji neka pravilnost. Ja sam implementirao sve one zadatke koje smo mi imali na fakultetu, ali sam ih pretočio u formu prilagođenu ljudima koji nemaju nikakvo predznanje.

Na fakultetu dolaziš već iz umetničke škole, imaš pripreme, znaš osnove. A ovde su ljudi koji dolaze bez ikakvog iskustva. I sad od njih tražiš da rade ono što rade ljudi koji imaju akademsko znanje. Zato sve mora da se spusti na osnovni nivo, da se raščlani i da se popune te „rupe“ koje nedostaju.

Na prvom zadatku pravimo tri oblika. Zašto baš tri? Zato što daju usmerenje. Ako čoveku kažeš „radi šta hoćeš“, to se obično završi katastrofalno. Ovako imamo okvir: široka činija, uska posudica i treća, okrugla, skoro zatvorena forma. Ta treća je zahtevnija, jer već mora da se kontroliše proces. Ako stignu, dam im i četvrti oblik, ali to radim samo kada vidim da su spremni.

„Priključi se grupi, polako, ne žurimo nigde.“ To su postulati od kojih krećem – ovde ne možeš ništa da pogrešiš i nema potrebe da žuriš. To je prvo što izgovorim. Jer svi imamo strah da ćemo negde pogrešiti. Civilizacijski smo naučeni da se bojimo greške. Znate kako funkcioniše dečja igra? Deca izađu u dvorište i kažu: „Hajde da uradimo nešto, da vidimo šta će da se desi.“ To je dečja igra. I upravo to radimo ovde: vraćamo se nazad, da budemo što rasterećeniji, kao deca.

U konačnici, cilj mi je da ih naučim svemu što znam. O tome razmišljam i ujutru kad se probudim i uveče kad legnem. Na meni je da kažem šta sam sve video, šta sam smislio, šta mi je na pameti. I mi smo došli na listu od skoro pedeset različitih zadataka. To praktično znači da godinu dana možeš da dolaziš svake nedelje i da ja uvek imam šta da ti predložim.

Ne postoji trenutak da me neko pita za ideju, a da ja kažem „pa ne znam“. Uvek znam, ali to mora da bude tvoja odluka, tvoje istraživanje, tvoj put – nezavisno od mene. Nikada ne insistiram da mora baš tako. Ako bih insistirao, sve bi ličilo na ono kako ja to radim. A onda bi sve izgledalo isto, a to nije stvaranje umetnosti.

Umetnost ne nastaje iz obaveze. Onaj u pećinama nije morao da naslika, nego je imao potrebu, poriv. To je strast, odnos prema slobodi koju smo mi, nažalost, često ugušili u sebi. Danas se sve svodi na komfor, sigurnost, izbegavanje greške. A umetnost počinje tek kada prihvatiš da greška ne postoji.

Šta se dešava posle godinu dana rada?

Nema tu „završetka“. Vreme niko ne meri, ali ljudi vremenom steknu sigurnost. To je meni najveći trenutak, kada dođu sa sopstvenom idejom. U početku ja pokazujem kako se nešto radi, a kasnije već gledaju, ne pitaju ništa, samo uzmu i rade. Ja samo bacim pogled preko ramena, pitam: „Šta radimo danas?“ Oni kažu: „Hoću da napravim to i to.“ I onda učestvujem u tom procesu.

Sa iskustvom od 20 i kusur godina mogu da ukažem: „Pazi, može da se desi ovo ili ono, obrati pažnju ovde, ovde će da se krivi, kako ćemo da glaziramo…“ To su konsultacije, a oni sami vode svoj rad. Ne mogu da ostavim atelje otvoren i da odem, jer će uvek neko imati pitanje, ali nemam više potrebu da im dajem inspiraciju. Svi su dovoljno sigurni da rade sami, a ja sam tu više kao supervizor.

Da li znate otprilike koliko je ljudi prošlo kroz radionice za sve te godine?

Mnogo. Nisam prebrojao, iako sam strastveno počeo da čuvam evidenciju o svima. Za ovih 20 godina možda se približavamo četvorocifrenom broju, a ne računam ni sve radionice koje smo držali, gde smo nekome posejali seme. Kao ratar, negde se primi, negde ne, ali izdanak postoji.

Moj zadatak je da prenesem strast. Ne da naučim nekoga samo tehniku, nego da prenesem taj osećaj. Kada ljudi dođu ovde, prekorače prag iz svakodnevice i uđu u naš mali svet, u našu magiju – tri sata prođe u trenu. A kada izađu, oni se vraćaju svom stvarnom životu, ali nose deo tog našeg „vajba“ sa sobom. Što duže taj osećaj traje, to je za mene uspeh i zadovoljstvo.

Najlepše je kada neko ko je potpuno van ovog sveta uđe, zadrži se i odluči da se time bavi. To je najveća nagrada za moj trud i uživanje. Ne može sve da se meri novcem. Radili smo pro bono mnogo puta – za ljude bez posla, za one koji ne primaju platu, za one koji ne mogu da priušte.

Imate li dečju grupu?

Naravno, ona se okuplja svake nedelje. To je termin koji je stalno popunjen, i dolaze ista deca godinama. Oni već tradicionalno učestvuju na Dečjem oktobarskom salonu, što im je dodatna motivacija. S njima radi moja koleginica. Ona je fenomenalna umetnički slobodnija i uživa u radu sa decom.

Imate li radionice za one koji nemaju vremena da redovno dolaze na časove?

Svakako. Upravo zato sam osmislio dnevne radionice. To su programi gde svako može da dođe, proba, napravi nešto od keramike i ponese svoj rad kući. Tu imamo i tematske radionice. Na primer, svi prave čašu, činiju ili neku određenu formu. Sve je unapred pripremljeno, zna se tačno sled, i apsolutno svako može da napravi gotov proizvod.

To može da bude individualna radionica, ali i team bilding. Organizujemo u ateljeu, ali i van njega. Jedan od većih događaja bio je za IT firmu, sa sto učesnika. Podelili smo ih u dve grupe po pedeset, koleginica i ja smo obilazili sve, pomagali, objašnjavali… To je bilo pravo vatreno krštenje.

Takođe, pripređujemo radionice za dečje rođendane. To je krenulo od naše dece, iz želje da umesto igraonica i standardnih animacija napravimo nešto drugačije. Deca dobiju priliku da sami naprave svoju keramičku igračku, činijicu ili figuru. To je uvek super iskustvo i njima i roditeljima.

Koliko unapred ljudi treba da se jave za radionicu ili rođendan da biste se vi organizovali?

Generalno, najbolje je 7 do 10, eventualno 15 dana. U tome pomaže dosta mojih kolega sa fakulteta. Inače, ovde rade samo ljudi koji su završili fakultet i imaju neko znanje na višem nivou, da mogu da reše sve zadatke. Sve mora da bude precizno, od materijala do praćenja rada učesnika, ali smo vrlo fleksibilni.

Kakvo je radno vreme škole keramike?

Škola keramike funkcioniše tako da ljudi dolaze jednom nedeljno, ali mi imamo termine svaki dan. Raspoređeni su u zavisnosti od vremena: preko dana za one koji mogu tada, a najveća gužva je uveče, od šest do devet, kada ljudi završe posao. Vikendom, subotom i nedeljom, pored redovnih termina, često pravimo radionice ili rođendane.

Što se tiče materijala i opreme koje koristite, možete li sve naći u Srbiji ili je uvoz neophodan?

Trudim se da radimo s materijalima dostupnim u Srbiji. Poenta je da sve bude „na dohvat ruke“ i da nemamo komplikacije u snabdevanju. Ipak, glinu smo posle brojnih pokušaja morali da uzmemo iz uvoza. Nažalost, domaće gline nisu dovoljno konzistentne u kvalitetu – pucaju tokom pečenja ili zahtevaju specifične uslove koje je teško kontrolisati. Uvozne gline dolaze iz velikih fabrika, pokrivaju ceo svet i znam tačno šta ću dobiti, što je ključno za predvidivost rezultata.

Kad govorimo o pećima, moja tehnička strana, od elektrotehničke škole, omogućila mi je da sam popravljam keramičke peći, grejače, itd, i da razumem tehnički deo procesa. Na primer, kada sam dobio prvu peć, video sam šta ne funkcioniše i sam preradio sistem paljenja, grejače, napravio optimizaciju.

Da li ste imali neke saradnje ili učešća na većim događajima?

I te kako. Jedna od koja se izdvaja jeste ona sa Fondacijom Novak Đoković. Oni su u sklopu „Drugarijade“, koja okuplja decu iz ruralnih sredina i vodi ih na sedam dana na Kopaoniku, pozvali nas da priredimo školu keramike za 150 dece. Bez pogovora, spakovali smo glinu, točkove, sve što treba, i otišli.

Organizovali smo tako da svako dete ima svojih šest minuta za rad. Nismo hteli da neko dobije više, a neko manje vremena. I svi su zaista napravili nešto svoje. Ta deca su bila neverovatna – lepo vaspitana, pažljiva, zahvalna. Iskreno, mnogo drugačija od gradske dece, koja su često navikla da imaju sve. Ovo je za njih bio pravi doživljaj. I meni je to jedna od najlepših i najvrednijih radionica koje sam ikad radio.
Naposletku, na moj poziv, priključio nam se i sam Novak. Seo je s nama, radio isto što i deca. I tu je krenula prava borba. On je sportski tip, snažan, uporan, sve radi sa žarom. Na kraju je ispao baš lep rad. Ispekli smo ga i dali Fondaciji.

Učestvovala je i njegova porodica, i Jelena, i deca, i prijatelji – svi su prošli kroz radionicu. To je bilo sjajno jer se tu vidi da keramika zaista može da privuče svakoga, bez obzira na godine ili iskustvo. Naravno, nisu sve tehnike iste – nešto je zahtevnije, kao rad na grnčarskom točku ili porcelan, a nešto je lakše i dostupnije. Neko se pronađe u jednom, neko u drugom, i sve je u redu. Bitno je da postoji radost i mogućnost da se čovek izrazi.

Da li i dalje pravite radove za sebe ili po porudžbini?

Radim ih iz zabave, iz svoje potrebe, ne iz moranja. Nije kao kada neko mora da radi da bi preživeo – ovde istražujem, igram se, probam, vidim šta će ispasti. Kada napravim nešto za sebe ili za nekog drugog, imam taj trenutak zadovoljstva. No, manjak vremena je najveći problem.

Kako ste odlučili da škola nosi vaše ime?

Kada sam pokretao priču, razmišljao sam o tome kako da je nazovem. Hteo sam da ime nosi simboliku, možda i malu zagonetku, nešto što će, kad se „odgonetne“, otkriti čime se bavimo. Na kraju, kako to obično biva, prelazno rešenje je ostalo tu do dana današnjeg. Nisam se mnogo bavio brendingom, više sam se posvetio onome što se ovde dešava.

Šta vam je najteže palo u višedecenijskoj karijeri?

Kad osvrnem na ovih skoro 25 godina, kroz sve ove radionice i edukacije, trudim se da pamtim samo najlepše trenutke, kao kad preneseš znanje i vidiš da ono „seme“ nikne kod drugih. Kada neko razvije svoje veštine, izrazi emocije kroz rad – to nema cenu.

Fizički deo je, naravno, zahtevan. Doneti materijal, raditi na točku, peći, itd, zna i te kako da umori. Za razliku od slikara, ovde dugo traje dok dobiješ finalni proizvod i uvek postoji opcija da nešto ne uspe ili pukne. Ali, na svu sreću u školi keramike uz mene su i moje kolege Giovanni, Jelena, Danijela, Ana, Nevena i Jovana na koje uvek mogu da se oslonim i zbog toga sam im veoma zahvalan.

Trudim se da se stalno razvijam i istražujem. Kada polaznik pokaže nešto novo, kažem: „Ovo je zanimljivo, moramo da probamo.“ Tada se bacim na izradu i učenje, a onda pozovem i ostale da vide i nauče novi način rada. Učim da slušam druge, konsultujem se, i otvoren sam za različita mišljenja – nisam onaj koji nameće svoje viđenje. Napredak je u tome da prihvatiš drugačije perspektive i stalno se učiš.

Cenim ljude koji dolaze sa iskustvom i pokazuju stvari bolje od mene. Iako su neke keramičarke i keramičari završili školu, a neki nisu, gledam rezultate: profesionalno rade i to je najvažnije. Bitno je pustiti ljude da uživaju i da razvijaju svoj stil, jer to donosi istinsku kreativnost.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Odvažite se, krenite odmah. Slušajte druge od kojih imate šta da naučite. Biće neuspeha, ali kao i u sportu – devet puta promašiš, deseti put pogodiš. Treba imati ideju, želju i volju. Biti svoj gazda, preuzeti odgovornost – to je fenomenalno iskustvo. I to je ono što preporučujem: hrabro i odlučno.