SnowyS Art:
Pitoreskni ručni radovi od naplavnog morskog drveta

Kako ste došli na ideju da se bavite ovim rukotvorinama?

Prvi put sam se sa tim susrela dok sam bila u Grčkoj i šunjala se po galerijama. Iskreno govoreći, uopšte mi nije palo na pamet da od naplavnog drveta, tj. drveta koje je izbacilo more, može da se napravi takvo jedno delo.

To se savršeno poklapalo sa mojim sistemom razmišljenja, gde sam ja čitav život gledala da nešto recikliram: od garderobe, preko nakita, do nameštaja. I kad se uzme u obzir da imam nemiran mozak, koji radi kao navijen i koji jedino mogu da umirim manuelnim radom, ovo se ukazalo kao sjajan način za predah od svega.

Povrh svega, počela sam da se lomim u vezi sa poslom, radivši 20 godina kao menadžer i komunikolog. Naprosto, bilo mi je mrsko da uopšte idem na radno mesto, gde treba da, ironije li, motivišem ljude da bolje rade. I onda sam odlučila da prekinem tu agoniju i dam otkaz, iako su mi svi sa strane govorili da se ne napušta siguran posao, sa dobrom platom. Ipak, to se pokazalo kao najbolja odluka koju sam mogla da donesem za sebe, svoju porodicu i svoje zdravlje.

Kad i kako ste krenuli sa radom?

Nakon što sam odradila otkazni rok, spakovala sam se i otišla na more po materijal. Na Adi Bojani sam naišla na mnoštvo tog drveća, jer se tamo sudaraju reka i more, i zaista ga ima na pretek. Prvi put posle dugo godina sam udahnula punim plućima. U isto vreme sam bila ponosna na sebe, jer sam dala svoj doprinos čistijoj planeti, ali sam bila i tužna zato što je more, pored drveta, izbacilo i gomilu smeća koje pravimo mi ljudi.

Po povratku u Beograd, krenula sam polako da radim u svom stanu i to je bilo, najblaže rečeno, haotično. Sa svega 100€ na raspolaganju, kupila sam jedan multifunkcionalni alat, čiji nastavci za sečenje i brušenje su mi dobro došli, kao i neke jeftine boje. U arsenal oruđa uvrstila sam i tatinu malu stegu, koju bih montirala na kuhinjski sto i onda krenula u proces izrade.

Ubrzo sam uvidela sve „mane“ rada od kuće. Naime, kad bih završila sa poslom, sređivanje kuće mi nije ginulo. I to mi je ubijalo svu kreativnost. Povrh svega, novobeogradski stan mi je bio i svojevrsna galerija, pa kad god bi zainteresovani dolazili da vide SnowyS Art radove, ukućani i kućni ljubimci bi morali da se sklone, a da ne pričam da je mnogima bilo mrsko da se probijaju preko mosta da bi došli do mene.

Sve to me je navelo da stavim prst na čelo i razmislim. Shvatila sam da takvom postavkom stvari em maltretiram porodicu, em gubim mušterije, em se komšije žale na buku, te da moram nešto iz korena da menjam. Stoga sam prelomila i rešila da pronađem novi prostor za rad.

Kako ste našli novi prostor za rad?

Verovali ili ne, požalila sam se roditeljima, koji imaju kuću u Borči. Mama, koja je oduvek bila preduzimljiva, predložila je da za tu namenu koristim njihovu šupicu. Zapravo, to je bila prostorija koju je tata stolar sklepao od raznih dasaka dok su on i mama podizali kuću. I tako sam, prebacivši sav materijal i alate, od tog prostora napravila svoju radionicu.

I onda sam postepeno, kako se posao zahuktavao, kupovala alate da olakšam sebi rad, ali i život. Naime, od rada sa tim prvobitnim alatom ruke su znale da mi se tresu po čitav dan zato što je bila potrebna velika snaga da biste obradili to drvo kako treba. Reč je o drvetu koje je more izbacilo na obalu, a onda sunce isušilo, što u konačnici znači da se radi o izuzetno čvrstom materijalu.

Štaviše, i dan-danas ne mogu da isti isečem ni sa cirkularom, pa onda tata priskoči u pomoć i ručno to obavi. Inače, iako je penzioner, otac mi je velika pomoć u ovom poslu. Recimo, on mi kupuje eksere, koje potom nakvasi i ostavi u dvorištu da zarđaju, koje potom seče, a onda ih ja koristim kao odžake u svojim SnowyS Art rukotvorinama.

A kako ste se skrasili u studiju u Knez Miletinoj?

To je jedna krajnje zanimljiva priča. Naime, kad sam krenula da listam oglase, ovaj stan je bio prvi koji sam videla. I odmah mi se dopao. Bio je prazan, što je značilo da mogu da ga uredim po sopstvenom senzibilitetu. Odgovaralo mi je i što je imao dve sobe, pa samim tim sam jednu mogla da ostavim za rad, a drugu za skladištenje. Nikako nisam htela lokal, jer ne bih mogla da podnesem da mi neko nenajavljen dolazi i prekida kreativni proces. Tako da sam brže-bolje kontaktirala vlasnicu i ugovorila razgledanje koliko sutradan.

Kad sam bila nadomak stana, stanodavka mi je javila da je stan izdat. Malo je reći da su mi sve lađe potonule u tom trenutku, jer mi je sve odgovaralo u vezi sa njim. Bila sam tužna, priznajem, ali ja imam jednu krilaticu koja me vodi kroz život, a glasi:
„Nikad ne znaš od čega te je spasila loša sreća.“ Jednostavno, mišljenja sam da stvari u životu idu svojim tokom i da sve ima svoje pravo vreme.

Elem, narednih šest meseci sam provela tražeći prostor, ali nikako nisam mogla da nađem nešto po svom ukusu. Kad god bih otišla u razgledanje, samo bih se razočarala. Bila sam ivici da dignem ruke, ali poručila sam sebi da nema odustajanja. I tako, jedno veče, dok sam se vraćala iz radionice, pogledam oglase i vidim onaj željeni stan. Nisam mogla da verujem da je ponovo dostupan, pa sam dvaput proverila da li je to ta adresa.

Iako sam ga žarko želela, bilo mi je neprimerno da zovem u tako sitne sate, pa sam vlasnici Tanji – čak sam joj zapamtila i ime – pustila poruku da sam nesumnjivo zainteresovana da uzmem stan, toliko da bih ga zakupila i na neviđeno. Uglavnom, dogovorile smo da se nađemo ranom zorom da mi pokaže prostor. Kad sam došla, iskreno, nisam ni gledala stan, jer sam znala da je to to – to je moj budući studio. Na licu mesta smo potpisale ugovor. To je bilo 1. aprila 2019. godine, i otada sam ovde.

Kako je tekao proces učenja?

Ukratko, nisam imala od koga da pečem zanat. I, kad ste samouki, vi ponajviše učite kroz greške. Primera radi, isprva sam stalno muku mučila sa pravljenjem morskih talasa na predmetu. Svašta sam pokušavala – od nanošenja bele boje špahlom, do izrade valova od gipsa – ali ništa od toga nije davalo željenu teksturu.

Naposletku sam otišla u izvesnu novobeogradsku farbaru i požalila se devojci koja je tamo radila. Ona mi je predložila da probam lepak za stiropor, koji nema miris, što mi je bilo važno, jer niti u jednom trenutku nisam želela da trujem lepo morsko drvo. Odmah sam ga kupila i smesta otrčala u radionicu da probam. Ispostavilo da je to rešilo problem koji mi zadavao glavobolju godinama unazad.

Takođe, na početku sam bila umnogome nestrpljiva. Recimo, gledala sam da što pre isečem drvo i napravim nešto, a sada ga sagledam sa svih strana i uglova, onda razmisljam da li da ga ubacim u ram, ili da, pak, stoji na polici, a potom ga ostavim sa strane dok se ideja rađa u meni. Sad nigde ne žurim, jer su godine rada, ipak, donele mudrost u odlučivanju.

Kako su izgledali prvi proizvodi?

Presmešno, ako ćemo iskreno. Danas kad ih vidim kod drugarice, koja mi bila podrška na početku i koja je pokupovala sve po punoj ceni, oni se i te kako razlikuju od ovih sadašnjih, što je i razumljivo. Ipak sam, u međuvremenu, razvila tehniku, počela da koristim kvalitetnije boje i alate. Iako bih štošta rado promenila kod tih prvih proizvoda, svakako mi je toplo oko srca kad ih vidim, jer oni su dokaz koliko sam napredovala kroz vreme.

Koliko vremena je potrebno za izradu jednog predmeta?

Ja uvek radim više predmeta istovremeno, ali u konačnici sve zavisi od veličine. Ako je reč o radu srednje veličine, onda dva dana, gde prvi dan sve sečem, a drugi dan spajam, bojim i dodajem detalje. Veći radovi znaju da se oduže, pa finalizacija bude tek za mesec i po dana. Kao što rekoh, više ne brzam, već puštam da proces sazri sam od sebe.

Da li skicirate predmete pre izrade ili radite iz glave?

Ja sam neko ko voli da pravi plan u hodu. Možda to zvuči čudno, ali meni tako odgovara. Mislim da, kad bih imala skicu pred sobom, onda bih sebe ograničavala u izradi, jer bih neprestano nastojala da to ispadne identično.

Ovako, kad uzmem drvo, puštam ga da me odvede u svom smeru. Istinski verujem da je priroda najbolji vajar na svetu. I zašto bih onda ja tu „ispravljala krive Drine“, kad nema preke potrebe za tim? Naravno, dam sebi za pravo da ostavim svoj lični pečat, ali svejedno pustim drvo da me vodi i diktira kuda ćemo ići.

Vaši motivi su morski.

Tako je. Razlog je krajnje jednostavan – more je moja najveća inspiracija. Stoga, i ne treba da čudi što mi je najveća želja da imam kuću na moru… Ma, zadovoljila bih se i sa ribarskim kućerkom.

Elem, motivi su morski, ali dešava se da napravim iskorak u drugom smeru. Na primer, jedna stalna mušterija je želela uspomenu za rođenje ćerke Drine i dala mi je odrešene ruke. Smislila sam da napravim čuvenu kućicu na steni koja se nalazi u Bajinoj Bašti. Pronašla sam savršen komad masline, koji je izgledom skroz podsećao na tu stenu, i na kraju smo finalnim proizvodom svi bili zadovoljni.

Napravila sam ćupriju u Višegradu i stari most u Mostaru. Potonji sam izradila tako što je ćerka roneći našla drvo koje je imalo identičan oblik tog starog mosta.

Dakle, radite rukotvorine po porudžbini.

Znate kako, kad sam počinjala, odnosno bila mlada i neiskusna, smatrala sam da bi trebalo da radim po porudžbini kako bih otelotvorila ideje klijenata. Međutim, u praksi shvatite da to nije tako bajno. Dešavalo da ne budemo na istoj talasnoj dužini, pa to delo ne ispadne onako kako su oni zamislili, a ja realizovala.

Kako meni novac nikad nije bio motiv da se bavim ovim poslom, uvek sam mušterijama govorila da, ako im se ne dopadne, ne moraju da pazare taj predmet. Jednostavno, nisam želela da kupac bude duboko nesrećan time što nisam uspela da prenesem njegovu ili njenu viziju. Sa druge strane, kad god bi se to dogodilo, ja bih se sita isplakala, pošto sam emotivac po prirodi.

Nakon nekoliko „neuspelih“ radova, poručila sam sebi da ja više ne moram da radim po porudžbini. Jer, zašto bih sebe bespotrebno stresirala? Ja ovo radim zato što uživam u samom procesu. Tako da, prestala sam da radim po porudžbini. Jedino ako mi klijent, kao gorepomenuti, da potpuno odrešene ruke. Tada smo svi zadovoljni. Umetnik samo tako može da se izrazi kako dolikuje. Bez presije.

Da li i dalje isključivo radite sa morskim drvetom i odakle, generalno, nabavljate drvo?

Da, samo morsko drvo dolazi u obzir. U nekoliko navrata sam probala da radim sa rečnim, ali, kad ga sečete, oseća se onaj intezivni miris reke, koji nikada ne može da posve iščili. Istovremeno, protivim se tretiranju drveta. Konkretno kod morskog, cilj mi je da sačuvam svu onu nežnu energiju valova. Morsko drvo miriše na smolu, so, letnje ljubavi i ja želim da se sve to sačuva u procesu izrade.

Što se tiče nabavke drveta, istu obavljam više puta u toku godine. Tri godine uzastopno to je bilo ostrvo Evija, nedaleko od Atine, koje neodoljivo podseća na onu staru Grčku, gde su plaže pune drveća i divlje, bez ležaljki i plažnih barova. Uglavnom je to drvo od čamaca, sa skorelim, ali predivnim nijansama plave, zelene i crvene boje. Gledam da odem pre sezone zbog gužve i visokih temperatura.

Jednom kad nađem štek, latim se alata, poput pajsera i testere, koji uvek imam kod sebe kad putujem. Nekad se desi da toliko napunim auto da više ništa ne može da stane unutra, a onda naletim na neki ogroman komad masline i teška srca moram da se pozdravim sa njim i da se molim Bogu da me sačeka sledeći put kad se vratim na tu obalu.

A šta je sa ostalim materijalom?

Ranije sam sve uzimala od tate, koji isto skuplja sve i svašta, ali vremenom je i taj izvor presušio. Tako da sam morala da se okrenem lokalnim gvožđarama, gde umem da zaglavim po nekoliko sati, smišljajući šta sve mogu da kupim i iskoristim u svom radu. Recimo, podloške sjajno imitiraju pojas za spasavanje, kao i novogodišnje venčiće na kućicama.

Dosta trošim boje, pa su mi one stalno na spisku potrepština, kao i ramovi, koje katkad i sama pravim. Rado obilazim buvljake, gde pronalazim zanimljive stvari, poput kutija za nakit, koje kasnije recikliram i kreativno upotrebljavam u radu.

Da li ste do sada pojavljivali na marketima?

I te kako. Prvi market je bio na Senjaku u restoranu Dvorište, gde sam sasvim slučajno izlagala. Naime, izletela mi je reklama za isti na Facebooku, a kako verujem da se ništa slučajno ne dešava, kontaktirala sam organizatorku, upitavši da li se moji ekološki i reciklirani radovi uklapaju u njihov koncept.

Dobila sam zeleno svetlo i tamo sam se pojavila samo sa svojim radovima. Dakle, nisam imala vizit-karte, niti brendirane kese. Zapravo, pakovala sam u papirne kese velikih brendova i rođendanske kese, ali to nije omelo posetioce, koji su pretežno bili stranci i ljudi iz obližnjih ambasada, da se oduševe mojim rukotvorinama i da sve rasprodam u ta dva dana.

Na kraju mi je organizatorka poručila da sam bila hit marketa, a meni je to bila potvrda da posao u koji sam se upustila, pre svega nekoliko meseci, ima svoje mesto pod suncem, odnosno na ovdašnjem tržištu.

Nakon toga usledio je Mixer festival, koji je bio sjajan za nas sa handmade proizvodima, a i davao je „prođu“. Poslala sam upit, prošla selekciju i našla se među odabranim izlagačima.

U međuvremenu, pojavljivala sam se na svim mogućim marketima – tako vam je to kad ste mali i ne znate još uvek gde bi trebalo biti, a gde ne. Čak sam u jednom trenutku završila na bazaru mama preduzetnica, koji se održavao u Delta Cityju. Tu sam naučila važnu lekciju – da tržni centri i ja nismo kompatibilni. Tačnije, tamo se ne nalazi moja publika, ali to nikad ne bih saznala da se tamo nisam pojavila. Tako da, iz grešaka se sjajno uči.

Ono što je zajedničko svim marketima jeste da sam na njima upoznala uistinu divne ljude, ali i sticala stalne klijente, koji i dan-danas pazare SnowyS Art rukotvorine. I oni su ubedljivo moje najveće bogatstvo. Sa mnogima se redovno nalazim i družim, što je prelep benefit ovog posla.

Danas se isključivo pojavljujem na Beogradskom noćnom marketu, koji se, po mom skromnom mišljenju, pokazao kao najprofesionalniji od svih. Oni vrše selekciju izlagača, a onda ih lepo raspodele po zonama onako kako dolikuje. Ne mešaju hranu sa dizajnom, na primer, nego je svako tamo gde pripada. Zbog manjka takve organizacije morala sam da odustanem od Novosadskog noćnog marketa, iako tamo imam mnoštvo klijenata.

Ko su vaši klijenti?

Doslovno svi: od dece, preko odraslih, do firmi. Deca znaju da se uhvate za tezgu i ne mrdaju dok im roditelji ne kupe kućiću koja im je zapalo za oko. Sa druge strane, odrasli sve više i više kupuju za sebe, pa čak od tzv. čuvarkućica prave kolekcije, odnosno čitave gradove. Kupuju čak i kao svadbene poklone.

Takođe, tu su i velike firme, koje naručuju korporativne poklone za Novu godinu. U taj segment poslovanja sam ušla putem moje klijentkinje, koja pravi te poklon-kutije. Primera radi, prošle godine sam za nju uradila preko 1000 kućica. Iskreno, nisam bila sigurna da li ću postići sve u zadatom roku od mesec i po dana.

Naposletku, posao sam završila za daleko kraće vreme, jer štreber u meni me je neprekidno gonio, pa sam tako u studiju ostajala do 23 časova, a nije bilo ni čudno da ovde zanoćim, kad bi mi „pobegao“ poslednji autobus. No, ne žalim se – štaviše, uživam u svakom trenutku ovog procesa.

Za ovu Novu godinu radimo nešto manju količinu korporativnih poklona, ali uveliko smo u poslu. Te novogodišnje kućiće su vrlo tražene zato što su manjih dimenzija, te imaju žičice gore, tako da mogu da se okače na jelke kao ukras.

Da li se vaši radovi mogu naći negde u inostranstvu?

Od prošle godine SnowyS Art predmeta ima u sedam hrvatskih galerija, a do toga je došlo kad me je jedan pratilac iz Kejp Tauna kontaktirao na Instagramu, sa upitom za saradnju. Uslovi saradnje su glasili isplata u celosti nakon isporuke radova, što sam oberučke prihvatila, ali tek nakon što sam se najpre uverila da su to te galerije kao na poslatim slikama, pošto ništa ne volim da prepuštam slučaju.

I za sada imam samo reči hvale za našu saradnju. Gospodin sa druge strane apsolutno razume umetnike, te je i te kako svestan da se umetnost ne može požurivati. Neretko ja znam da manijakalno radim po ceo dan, pa on mora da mi govori da usporim i opustim se.

Da li organizujete radionice i edukacije?

Non-stop pristižu upiti za radionice, ali trenutno nemam vremena za to. Takođe, ne bi bilo na odmet imati nekog asistenta, koji se razume u ceo proces izrade i mogao bi da pomogne polaznicima tokom radionice, što za sada nije slučaj kod SnowyS Art. No, nikad se ne zna. Možda i toga bude jednog dana.

Što se edukacije tiče, dolazila je sestra jedne moje mušterije. Uputila sam je u čitav posao, otkrivši joj sve trikove zanata. I ona je krenula, ali, nažalost, nije bila istrajna u tom pohodu. A ovaj posao upravo to zahteva – upornost i istrajnost. Jer, morate da radite i kad vam nije do toga, pogotovo kad uđete u preduzetničke vode. U redu je dati sebi slobodan dan, ali vi već sutradan to morate da nadoknadite.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Primetila sam da sve velike iskorake pravim na pet godina. Isprva sam krenula da radim iz dnevne sobe, a nakon pet godina preselila sam se u studio, a pet godina nakon toga počela sam izvozim svoje predmete u inostranstvo.

Za pet godina sanjam da ću otvoriti studio-galeriju-kafe, gde će gosti moći da pazare moje radove, ali i mojih prijatelja, te gde će moći da se zavale u udobne sofe, pijuckaju kafu i čaj i goste se domaćim kolačićima. Ubeđena sam da bi ta ušuškana priča bila pun pogodak, jer je ljudima danas potreban predah od svakodnevnog stresa, što bi taj studio-kafe svakako bio. O tom potom, odnosno za pet godina.

Još jedna lepa vest je da sam dobila sertifikat Starih zanata Otvorena šaka, pa planiram sledeće godine da konkurišem za novčana sredstva koje raspisuje Ministarstvo privrede i kupim sebi kvalitetnije mašine za rad.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Danas ljudi, generalno, previše razmišljaju, da ne kažem komplikuju. Nemate vizit-kartu, ne znate kako da plasirate proizvod, nemate logo, sajt… Nema veze, otkrićete sve u hodu. Mislim da to razbijanje glave sitnicama topi maštu, koja vam je neophodna u kreativnom poslu. Dakle, fokusirajte se na proizvod, jer se na dobar proizvod sve ostalo nadovezuje. Uostalom, mi kreativci smo svi startovali sa jako malim kapitalom, tako da nema velike štete i ako sve propadne. Doći će nešto drugo, treće…

Ja sam počela tako što sam se jednostavno usudila. Nisam imala šta da izgubim, a dobila sam mnogo. Isto poručujem mladim ljudima, koji me neretko pitaju za savet kako da počnu. Dovoljno je da se odvažite i načinite taj prvi korak, a potom će se sve usput razvijati. Kad napravite proizvod, gledate kome će se to svideti, pa kad nađete željenu publiku, okrenete se stvaranju lagera, itd.