Studio Ercegovac:
Ručno pravljeni šeširi koji već čitav vek oduzimaju dah

Kako je vaša porodica počela da se bavi izradom unikatnih šešira i aksesoara za glavu?

Jelena: Moji baka i deka su, u zakupljenom lokalu, otvorili svoju prvu modističku radnju 1. avgusta 1927. godine u beogradskoj ulici Kneza Miloša. Dok su potpisivali ugovor sa vlasnikom radnje – čija supruga je u tom istom lokalu ranije imala svoju modističku radnju – moja baka je, za nepunih sat vremena, prodala čak pet šešira. I to zimskih šešira, iako je bilo leto.

Kada je vlasnik radnje video kako je posao dobro krenuo, pokušao je da odustane od ugovora. Međutim, deda je objasnio kako je zakup plaćen godinu unapred i kako do promena ne može doći. Tako su počeli sa radom. Bili su sjajna kombinacija: deda – vrsni trgovac; baka – umetnica. Do početka Drugog svetskog rata otvorili su pet radnji u Beogradu, Nišu i Skoplju, u kojima je radilo četrdeset radnica, četiri šegrta, dva trgovačka putnika i knjigovođa. Ozbiljna manufaktura za današnje pojmove.

Jedan trgovački putnik je dva puta godišnje obilazio evropske zemlje kako bi video koji trendovi se spremaju i kupio neophodan repromaterijal od kog su se kasnije pravili nove kolekcije, rame uz rame sa svetskim tržištem. Kada bi novi modeli bili gotovi, drugi trgovački putnik bi započeo svoje putovanje širom Jugosavije. Njegov zadatak bio je da, po dolasku u grad, u najboljem hotelu zakupi dve sobe – jednu za sebe, drugu za kolekciju, gde je pozivao lokalne modiste i vlasnike radnji, prezentovao im kolekciju i od njih uzimao porudžbine.

Dalji razvoj je, nažalost, prekinuo rat, ali je ostala jedna anegdota i uspomena iz tog perioda. Te 1941. godine baka i deka su poručili slamu iz Japana. Deo robe su preuzeli u petak, dok je ostatak bio dogovoren za ponedeljak, a onda je u nedelju, 6. aprila, pala bomba i taj drugi deo nikada nije stigao, ali i dan-danas čuvamo uzorak slame iz prvog sanduka.

Kada je najgore prošlo, od pet radnji koje su imali, opstao je samo jedan lokal u Beogradu. Šeširi su postali odlika buržoazije, a čitav posao se sveo na pravljenje kačketa, beretki i manje upadljivih aksesoara za glavu.

U kom trenutku ste vi, Jelena, počeli da se zanimate za šešire?

Jelena: Premda smo u to vreme živeli sa bakom pod istim krovom, moja sećanja su za šešire vezana otkad znam za sebe. Često dobijem pitanja kako i kada sam naučila da ih pravim. Iskreno, meni je to kao da me pitate kada sam naučila da govorim ili hodam. To je nešto sa čim rastete i  živite.

Osamdesetih godina je važilo pravilo da ne možete voditi zanatsku radnju ili bilo koju drugu delatnost ukoliko nemate diplomu, pa sam uz redovnu gimnaziju završila i tekstilnu školu.

Kasnije radionicu i poslovanje baka ostavlja vama. Da li je bilo teško?

Jelena: Posao sam zvanično preuzela 1. januara 1988. godine. Usledile su devedesete o kojima ne bih puno pričala. Bilo je teško, ali odustajanje nikada nije bila opcija. Pored šešira, imala sam stabilan posao, bavila sam se arhitekturom. To mi je omogućilo da u kriznim momentima dam potporu porodičnom biznisu i istrajali smo.

Pre sedam godina, moja ćerka Isidora, isto studentkinja arhitekture, aktivno se uključila u posao, potpuno ga repozicionirala, unela mladalački duh i uvidela nove mogućnosti na tržištu.

Isidora, kako ste se vi uključili u posao?

Isidora: Kao i mama, i ja sam odrastala okružena šeširima. Vremenom sam shvatila da je potrebno formirati širu marketing strategiju, jer generacije poput moje nikada nisu čule za našu radnju na Terazijama, iako je tamo decenijama. Cilj mi je bio da mladim ljudima približim i prikažem kvalitet ručno rađene proizvodnje i unikatan dizajn koji Ercegovac poseduje.

Jelena: Tako smo zahvaljujući njoj proširili naše kanale komunikacije, pa osim radnje koju smo pomenuli, asortiman možete videti na sajtu, te na Facebooku i Instagramu.

Koliko se promenila navika nošenja šešira otkad ste vi preuzeli posao do danas?

Jelena: Danas su žene otvorene za nove stvari. Cene i teže personalizovanoj izradi. Donose nam haljine za posebne prilike, na osnovu kojih kreiramo šešire i aksesoare po njihovoj želji.

Znate, osamdesetih kad sam se ja preuzela posao, žene su bile neodlučne. Šeširi su im bili privlačni, ali su živele u ubeđenju da im ne stoje. To je isto kao da izjavite da vam ne stoje cipele. Verovatno vam neće pristajati svaki model, ali mi smo tu da vam pokažemo da postoje modeli skrojeni samo za vas.

Koliko su se od vremena vaše bake pa do danas promenili modeli, a i sam način proizvodnje?

Jelena: Što se tiče proizvodnje, i dalje koristimo tradicionalnu, staru tehniku. Na tome insistiramo, smatramo da je to naša prednost i jedinstvenost. Naravno, ne koristimo više peglu na žar, ali suština je ostala ista.

Da bi jedan šešir prošao put od ideje do realizacije, potrebno je isto vremena koliko je trebalo i mojoj baki, od jednog do dva dana zavisno od materijala.

Da li nekoga angažujete za dizajn šešira ili ih kreirate sami? I gde nalazite inspiraciju za modele?

Isidora: Svako doprinosi svojom kreativnošću. To je lepota našeg ateljea. Nemamo ustanovljena pravila kao u serijskoj proizvodnji, već mesečni sastanak gde dogovaramo okvir u kom ćemo se kretati, koje boje ćemo koristiti, šta nam je cilj, a tek nakon toga sledi proizvodnja.

Jelena: Inspiracija se dobija na najrazličitije načine. Često nema nikakve veze sa šeširom. Može vas inspirisati priroda, ptica ili osoba, zaista nema pravila.

Isidora: Najmanja je šansa da će se dogoditi kada sednete za radni sto, sa namerom da osmislite nešto novo. Ideje stižu tek kada uposlite ruke.

Pored onoga što je izloženo u vašoj radnji i na sajtu, pravite šešire i po narudžbini, kao i ukrase za glavu u svrhu korporativnih poklona.

Jelena: Imali smo nekoliko saradnji tog tipa. Vlasnici nekih kompanija su naše šešire i aksesoare prepoznali kao kvalitetan i dugotrajan poklon, pa su se pripadnice lepšeg pola koje rade kod njih obradovale povodom 8. marta ili Nove godine.

Šta biste rekli, koliko različitih modela, zapravo, neko može naći u vašoj ponudi?

Jelena: To je pitanje mašte, kombinacijom istih kalupa pravimo veliki broj modela.

Isidora: Kad je šešir u pitanju, kalup je sve. Dok kod aksesoara, fascinatora i toka poznavanje materijala i kreativnost stvaraju nebrojene različitosti.

Gde nabavljate potrebne materijale?

Jelena: Sa nekim dobavljačima sarađujemo preko 70 godina. Srbija, nažalost, nema toliko široku ponudu, ali nadamo se da će neke stvari vremenom doći i kod nas. Za sada, svake godine odlazimo na evropske sajmove, gde biramo i kupujemo nove materijale.

Zanimljivo je da, povremeno, otvarate vrata svoje radionice za sve koji bi voleli da vide kako izgleda proizvodnja šešira.

Isidora: Tako je. Rešili smo da napravimo “weekend sale”. Otvorili smo vrata naše radionice i, pored modela koje smo pripremili za tu priliku, želeli smo da prenesemo atmosferu Ercegovca, da posetiocima prikažemo kako nastaju njihovi omiljeni komadi i ko su ljudi koji prave njihove šešire. Odziv je bio veliki, a mi smo uživali.

Pravite i muške i ženske šešire. Ipak, čemu dajete primat?

Isidora: Trenutni fokus nam je na ženskoj kolekciji. Kada su muški šeširi u pitanju, izrađujemo ih u manjim količinama, ali imamo u planu da im se više posvetimo u budućnosti.

Gde se prodaju vaši proizvodi? Na kojim tržištima?

Jelena: Osim Beograda, naši proizvodi se mogu videti širom bivše Jugoslavije. Dakle, u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Hrvatskoj…

Isidora: Kupci iz celog regiona vole naše šešire. Kada smo imali otvoren vikend, namenski su dolazili u Beograd kako bi nas posetili.

Imate li nekih šešira koji su ostali iz vremena vaše bake i dede?

Jelena: Svakako i veoma ih brižljivo čuvamo. Zapravo, planiramo, za sada u tajnosti, nešto posebno za proslavu naših sto godina postojanja, tako da o tome ne pričamo puno.

Da li biste rekli da ima prilike u kojoj nije prigodno nositi šešir?

Jelena: Nema takve prilike. Doduše, tu je pitanje šta podrazumevamo pod šeširom. Modistički zanat kojim se mi bavimo ne podrazumeva samo šešir, već i aksesoare za glavu.

Isidora: Ranije su postojala neka pravila. Na primer, žena u zatvorenom prostoru nije smela da skine šešir, čak ni za vreme gledanja predstave, dok za muškarca važi suprotno. Međutim, savremeni način života i današnja dinamika uneli su brojne promene. Svako se ponaša tako da mu bude udobno, što je sasvim u redu. Ne živimo više život od pre sto godina.

Da li je istina da je Desanka Maksimović nosila vaše šešire?

Jelena: Jeste, svraćala je kod moje bake. Mnoge važne ličnosti tog doba su nosile naše šešire. Baka mi je pričala da je do rata i glumica Žanka Stokić bila njena mušterija.

Kakvi su vaši planovi za dalje? Da li planirate da se širite i ponudite svoje proizvode na nekim mejnstrim tržištima i van našeg regiona?

Isidora: Da, naravno. To nam je velika želja, ali i veliki poduhvat. Potreban je ozbiljan angažman, detaljno istraživanje tržišta, kao i biznis plan. Za početak želimo da proširimo asortiman muških šešira, a onda ćemo razmišljati o narednim koracima.