Svetlana Vukov:
Glamurozni, rukotvoreni nakit za sofisticirane dame

Kad i kako ste počeli da se bavite ručnom izradom nakita i aksesoara?

To je bilo krajem 2013. godine, kad je prestao da me ispunjava rad u modnim kućama. Jednostavno, tamo nisam mogla da budem samostalno kreativna, već sam radila u zadatim okvirima, a u meni, kao kostimografu savremenog odevanja, sve vreme je rasla neutaživa potreba za modnim izrazom.

Nakita sam se latila zato što se radilo o nečemu što sam mogla sama od nule da napravim, odnosno ni od koga nisam zavisila, što se isto ne bi moglo reći da sam se, recimo, uhvatila ukoštac sa garderobom. Isprva sam radila sa kožom zato što može da se kroji, šije, a pritom je mekana. Docnije sam uvrstila i druge elemente u rad, te proširila polje delovanja.

Gde ste sticali znanje za izradu nakita?

Verovali ili ne, kucala bih u Youtube pretrazi „how to“, te bih gledala videe do besvesti. Naprosto, smatram da, ako vas nešto zanima, vi ćete to usavršiti. Uostalom, tako sam savladala, recimo, šivenje kože. Doduše, inicijalna kapisla je bio majstor koji me je ostavio na cedilu, kad se zaljubio u curu iz Hrvatske i otperjao njoj, dok sam drugog čekala po dva meseca da završi posao.

To je bilo neprihvatljivo, pa sam onako iznervirana pozvala prodavnicu mašina za šivenje i poručila jednu. Prilikom isporuke sve što su mi pokazali jeste kako se uvlači konac u iglu, a onda sam ja natenane, gledajući videe, učila kako da rukujem mašinom. Danas 90% kožnih stvari sama šijem.

Isto tako sam krenula da se rvam sa mesingom, bakrom i čelikom. Naprosto, osećala sam da mom nakitu od kože i drveta nedostaje taj završni sjaj. Eksperimentisala sam kako se ti materijali greju, tope, seku, obrađuju, itd. S obzirom da ja rado prčkam sa rukama, nije mi padalo teško da sve to isprobam u praksi. Ubrzo sam uvidela da mi to ide od ruke, dok je sam nakit dobijao novu dimenziju.

Kako se pročulo za nakit i aksesoare Svetlane Vukov?

Kako se probiti – to su bile neistražene vode za mene. Počela sam da se raspitujem u vezi sa izlaganjima, pa sam se tako prvo pojavila na Modi za poneti i Mikser Festivalu, a potom sam sa svojim prstenčićima kuckala na vrata raznih lokala, nudeći saradnju.

Isprva je sve to bilo sitno, gotovo na nivou hobija, koji je donosio džeparac od kojeg, razume se, nije moglo živeti. I sve što bih zaradila trošila sam na materijal, ali, hvala Bogu, pa sam imala podršku roditelja i supruga, jer, u protivnom, ne bih mogla sve to sama da iznesem. Danas, ovaj biznis izdržava sebe, moju porodicu i moje roditelje.

Ko su bili prvi klijenti?

Klijentela je manje-više ostala ista – to su uglavnom ženice koje vole da se doteraju autentičnim nakitom i aksesoarom. I moje rukotvorine su odmah naišle da dobar odziv upravo zato što su bile drugačije u odnosu na sve što je tada bilo plasirano na tržištu.

Tačnije, od samog starta ja sam idejna rešenja pravila od nule, što je dovelo do toga da se ti predmeti izdvajaju i vizuelno i kvalitativno od svega drugog što se nudilo. To mi je dalo podstrek da nastavim u istom maniru – spontano, bez preteranog ulaganja i reklamiranja.

Koliko su se prvobitni komadi razlikovali od današnjih?

Rekla bih da su se zadržali geometrijski oblici. Krenula sam bojažljivo sa prstenčićima, koje sam izrađivala isključivo po lepom vremenu pošto mi je radionica bila ravan krov zgrade gde su moji roditelji živeli. Uz sitna ulaganja, opipavala sam teren, pa, kako je posao dobio na zamahu, sa prstenja sam prešla na narukvice, te ogrlice, izrađujući komad po komad.

Tako da, ostala je ta čista i jednostavna forma, koja se u međuvremenu počela dopunjavati bojama i drugima materijalima.

Kako dolazite do nadahnuća?

Inspiraciju crpim iz prethodnih komada, kao što je izbor boja i materijala. Recimo, kad nabavim novu kožu ili alatku, oni me potpuno očaraju i ja, naprosto, moram da ih upotrebim i tako nastaje nova kolekcija. Jer, u protivnom, ako radite jedno te isto i to u velikim količinama, neizbežno će doći do zasićenja.

Sasvim drugo pitanje je koliko su ti predmeti u trendu. Mislim, po pitanju boja, svakako jesu, a i ja se potajno trudim da budem u modnim tokovima, pa tako neke pojedinosti zapnu u malom mozgu, koje potom nesvesno primenim u izradi.

Odakle nabavljate materijal?

Kožu, drvo, mesign, bakar – sve to uzimam od domaćih dobavljača, koji izvesne stvari, naravno, uvoze iz Italije, Španije, itd. Jedino titanijumske iglice dolaze van granica naše zemlje, odnosno čak iz SAD, pošto nigde u Evropi ne mogu da se nađu.

Šta sve pravite od nakita i aksesoara?

Od nakita se mogu naći ogrlice, narukvice, minđuše i prstenje. Što se aksesoara tiče, pravim kaiševe i novčanike, koji su, zapravo, produkt kožnih restlova, pošto sve volim da iskoristim u proizvodnji.

U planu je bilo da se do sada krene sa izradom torbi, ali krojačica me je ostavila na cedilu. Tako da, mašina koju sam njoj namenila samo tu stoji i skuplja prašinu. Sada mi ništa drugo ne preostaje nego da se sama latim šivenja torbi. Takvi krupni predmeti, kao što su torbe, svakako me privlače, ali biće potrebno uložiti dosta vremena da bi se one ni od čega napravile. No, idemo korak po korak.

Šta vam je najteže za izradu?

Ja, lično, volela bih da se bavim juvelirstvom, ali ono je previše pipavo za mene. Otuda ni ne treba da čudi da mi najteže pada izrada sitnih minđušica. U isti mah, jako sam svesna da moram da ih imam u ponudi, ali, slobodno mogu reći, to mi je mučenje.

Istovremeno, svaki put kad sednem za mašinu za šivenje, spopadne me teskoba. Iako toliko godina samostalno šijem, svaki put pomislim: „Gle, sad će da mi pukne igla“, ili, „Jao, samo da se ne pokvari papučica.“ Neretko mi više vremena oduzme uvlačenje konca na kalem nego sam čin šivenja. Tako da, mašina i ja smo i dalje na „vi“.

Takođe sam sklona da sebi zabiberim život. Tačnije, dešava se započnem rad na jednom predmetu, a onda mi sine neka druga ideja, pa okrenem realizaciji nje, i tako u nedogled. Nedavno sam zgotovila jednu ogrlicu nakon što sam je započela pre godinu dana. Naprosto, to je breme kreativnih ljudi.

Da li imate pomoć u radionici?

Da, brat i suprugov zet rade za mene i sasvim spontano su se obreli u tome – tačnije, kad sam zatrudnela. Otac, kao profesor u penziji koji se ceo život baktao oko mašinerija, mnogo mi znači u svakodnevnom poslu. Sestra fotografiše proizvode i vodi Instagram nalog.

Dakle, kao što vidite, gledala sam da uposlim krug poznatih ljudi, kojima mogu slobodno da se obratim. Naravno, koliko je to dobro, toliko i nije, ali ja sam se opredila da uključim praktično čitavu porodicu u Svetlana Vukov kreacije.

To se ispostavilo kao pun pogodak – oni vrše osnovne pripreme, a ja imam više vremena za kreativni deo posla. Takva odluka je dobila i svoju potporu kad sam načula od kolega da su imali nezgode sa radnicima, gde bi dugodišnji zaposleni iznebuha napustili firmu, uzevši krojeve i započevši sopstvene biznise na istim.

Da li radite po porudžbini?

Ako dobijem upit da li, na primer, neka narukvica može da bude druge boje, veličine ili od drugog materijala, naravno da izlazim u susret. Da, možda će klijent morati malo da sačeka na izradu, ali ukoliko je tehnički izvodljivo, nikad neće dobiti odbijenicu zato što to meni predstavlja novi izazov u radu.

Da li šaljete nakit i aksesoare u inostranstvo?

Apsolutno. Upravo je to jedan od glavnih razloga zašto imam sajt. On je inicijalno bio namenjen stranim kupcima, ali kada je buknula pandemija, počeli su i naši ljudi da sve više i više naručuju, pa smo izvršili određene prilagodbe na veb-stranici.

Istovremeno, sarađujem sa galerijama u Kotoru, Podgorici i Šibeniku, tako da se i u tim gradovima mogu uživo videti Svetlana Vukov rukotvorine. Volela bih da proširim tu mrežu, ali, kako sam stalno u velikom poslu, to nikako da dođe na red.

Kako je došlo do toga da otvorite svoj lokal?

Kao i sve drugo u mom poslu, sasvim spontano i neplanirano. Konkretno, u ovom slučaju, pre 4-5 godina koleginica Svetlana Jaćović je merkala jedan prostor u Design Districtu, pa je predložila da udružimo snage i otvorimo lokal, jer je, ipak, lakše to učiniti u paru. Ja sam ubrzo počela da se širim, dok je ona zaplovila u neke druge vode, tako da sam ja preuzela čitav lokal za sebe.

Koliko vam znače društvene mreže u poslovanju?

Sa njima smo krenuli od samog starta i pokazalo se da i te kako znače. Najbolji primer toga bio je novi model kaiša, koji sam postavila na sajt, ali niko ga nije naručivao. Kad smo napravili objavu i pustili na društvene mreže, narudžbine su počele mahnito da pristižu. A, kao što već spomenuh, moja sestra obavlja lavovski deo posla u vezi sa tim, pa tako sve zasluge treba uputiti na njen račun.

Da li ste imali neke saradnje do sada?

Naravno. One su se ostvarile tek kad sam se samostalno upustila u ovaj preduzetnički poduhvat, stupivši ponovo u kontakt sa nekadašnjim kolegama sa klase. Prva kolaboracija je bila sa Vladom Savićem, a potom je usledila i sa Svetlanom Jaćović, kao i sa mnogim drugim: da li za potrebe modnih revija, časopisa, pozorišnih predstava ili snimanja filmova. Ono što je svima tim saradnjama zajedničko jeste da me neopisivo usrećuju.

Da li izlažete na nekim od domaći bazara ili marketa?

Iskreno, otkako sam se ostvarila kao majka, ne postižem da se pojavljujem na ovdašnjim bazarima, koji su isprva bili mesto proboja Svetlana Vukov brenda. Čak i kad se nađem među izlagačima u Beogradu, posetioci mi poruče da se vidimo u mojoj radnji u Čumićevom sokačetu, što mi je signal da više nema potrebe da učestvujem na lokalnim marketima i bazarima.

Sa druge strane, rado izlažem u inostranstvu. Naime, nekoliko puta sam prezentovala svoje rukotvorine u Zagrebu, pa u Beču, a nedavno sam bila i u Sarajevu. Sva ta nova tržišta su za mene svojevrsni izazov, u smislu nove publike, ali i kolega. Prija da čujete povratne informacije od stranaca, te da, za promenu, komunicirate sa kolegama u četiri oka umesto putem društvenih mreža.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Ukratko, da imaju uporište. Šta hoću time da kažem? Za preduzetništvo je krucijalna neizmerna podrška voljenih. U mom slučaju je to bio suprug, koji se, zapravo, bavi preduzetničkom stranom Svetlana Vukov brenda. Dok ja kreiram komade nakita i aksesoara, on je taj koji sređuje papirologiju, vodi knjige, prilaže poreske prijave, itd. Dakle, neophodno je imati nekoga s kim možete da radite u tandemu, jer, u suprotnom, život će vam biti nesnosno težak.