Tati Tattoo:
Ruska princeza finih linija

Kako ste prelomili da nakon decenije uspešne karijere u korporativnom svetu i digitalnom marketingu sve to napustite i započnete potpuno novu priču kao tatu majstor?

Bio je to potpuno svestan izbor koji sam napravila pre otprilike šest godina. Tada sam već imala oko deceniju iskustva u digitalnom marketingu, kao i agencijskom i korporativnom radu. Pre nego što sam se okrenula tetoviranju, moj poslednji kancelarijski posao bio je u jednoj velikoj korejskoj elektronskoj korporaciji.

Iako je to u svakom pogledu bio veoma stabilan karijerni put, u jednom trenutku sam shvatila da ulažem svu svoju energiju i vreme u posao koji, zapravo, ne znači ništa ni meni, ni bilo kojoj drugoj uključenoj osobi. Shvatila sam da je jedini put napred, zapravo, da sve dublje ulazim u sistem koji niti cenim niti verujem u njega. Onog trenutka kada mi je to postalo jasno, jednostavno sam dala otkaz.

Kada sam ušla u svet tetoviranja, pronašla sam nešto veoma drugačije od te korporativne apstrakcije. Tetoviranje je veoma fizički, realan i precizan proces koji obavljate rukama. Nosite direktnu odgovornost za rezultat, što je potpuno suprotno od rada u korporacijama, gde je uključeno mnogo ljudi, a niko nije direktno odgovoran za rezultat, koji na kraju ionako nikome nije ni bitan. Sve to mi je zvučalo kao nešto što mi je zaista potrebno u tom trenutku. Srećom, imala sam već godine iskustva u crtanju, s obzirom da mi je to bio hobi još od detinjstva.

Počela sam ozbiljno da istražujem tu oblast, učila sam osnove, upoznavala se sa alatima i tehnikama, vežbala na veštačkoj koži, a tek nakon toga počela i da tetoviram ljude.

Vaš životni put vas je vodio od rodnog Omska u Sibiru, preko decenije života u Moskvi i godinu dana na Tajlandu, sve do Beograda. Šta vas je zadržalo u Srbiji i kako iz ugla preduzetnice i strankinje doživljavate taj čuveni „duh Beograda“?

Prvo sam provela skoro godinu dana na Tajlandu. Da budem iskrena, tada nisam ni imala mnogo opcija. Razlog zašto sam došla ovde je taj što sam pratila svog tadašnjeg partnera, odnosno bivšeg muža. Bilo mi je samo važno da budem u nekom velikom gradu gde mogu da radim i da se bavim tetoviranjem, a ne u nekom malom mestu gde ne postoji ta scena. Kada sam tek stigla, nisam imala nikakve romantične iluzije o Beogradu, pa nisam ni mogla da budem razočarana. Bila sam potpuno spremna da upijam utiske i izvedem sopstveni zaključak.

Ispostavilo se da mi se odmah dopala energija ovog mesta. Beograd je veoma živ grad i nije mi dugo trebalo da se zaljubim u njega. Odlučila da ostanem i mogu da mi je vremenom Beograd postao novi dom na neočekivani, ali divan način. Odgovarao mi je i sa legalne strane jer sam tražila mesto gde mogu relativno lako da se preselim i legalizujem svoj status bez problema. U periodu od četiri godine selila sam se dva puta i ne želim da prolazim kroz sve to ponovo.

Što se tiče „duha Beograda“, ono što mi se ovde jako sviđa je otvorenost ljudi i grada. Za ove tri godine koliko živim ovde, na ulici mi je prišlo više ljudi da me pita razne stvari nego za ceo moj život u Rusiji. Ljudi vam jednostavno priđu i pitaju vas nešto bez ikakvog ustručavanja, i to stvara jedan zaista ušuškan, komšijski osećaj. Oseća se ta spremnost ljudi da pitaju, odgovore i pomognu.

Takođe, sviđa mi se što je grad dostupan, nekako je sve na pešačkoj udaljenosti i u srazmeri sa čovekom. Pre nego što sam otišla iz Rusije, živela sam u Moskvi 10 godina. Moskva je ogromna, zgrade su previsoke, putevi su preširoki, i iako je sve to prelepo i blistavo, deluje jako hladno. Tamo možete da radite svoj posao, da idete na žurke i imate prijatelje, ali nemate taj ušuškan osećaj koji vam prija kada izađete iz svog stana. A ovde, u Beogradu, taj duh grada sam zaista osetila i na svojoj koži i u svojoj duši.

Kažu da u Beogradu postoji svojevrsna „paralelna stvarnost“: kafići, događaji, pa čak i koncerti velikih zvezda za koje zna i koje posećuje isključivo ruska zajednica. Kakav je vaš odnos prema tome? Da li ste deo tog kruga ili se trudite da živite „beogradskim“ životom?

Iskreno, svesno biram da se ne izolujem unutar bilo kakve zatvorene zajednice. Došla sam ovde da bih bila deo samog grada, a ne da bih rekreirala poznato okruženje. Radije biram da gradim poznanstva organski unutar Beograda, nego da ostajem unutar paralelnog kruga.

Ovde u Beogradu, kada izađete na ulicu, ljudi vam se zaista obraćaju kao komšije i to mi se mnogo više dopada. Možda zvuči čudno, ali ja se ovde osećam kao kod kuće baš zbog te otvorenosti.

Kako je izgledao proces pokretanja posla po dolasku u Srbiju? Koliko je bilo izazovno pronaći adekvatan studio, doći do prvog klijenta i kako ste se snalazili sa oglašavanjem, s obzirom na to da su vam Instagram reklame u početku bile blokirane?

Nije mi bilo suviše teško da pronađem studio, verovatno sam imala i sreće. Pošto sam pre dolaska ovde već imala nekoliko godina iskustva u Moskvi i na Tajlandu, tačno sam znala šta mi je potrebno. Dakle, studio, nameštaj, potrošni materijal i lep prostor. Već sam imala sopstveni alat, a studio obično obezbeđuje nameštaj i osnovne potrošne materijale. Uzajamno smo se složili da se pridružim studiju na obostrano zadovoljstvo jer su nam se stavovi, stilovi i radne prakse izuzetno poklopili i odmah smo se našli.

Tada sam polako počela da se oglašavam za Beograd. U početku sam se oglašavala samo u lokalnim četovima i zajednicama, jer mi nalog za Instagram reklame nije bio dostupan. Pošto sam iz Rusije, u nekom trenutku su sve to blokirali. Tek kasnije sam dobila pristup legalnom oglašavanju na Instagramu.

Mislim da je prošlo par nedelja dok nije pristigla prva mušterija. I dalje se dobro sećam, bila je to jedna devojka iz Makedonije, zbog čega sam bila jako uzbuđena, jer sam u Moskvi i na Tajlandu imala samo ruske klijente. Ovde su moji klijenti internacionalni i zaista sam bila uzbuđena što radim na mestu sa drugačijim jezikom i drugačijim pristupom. Ipak, napredak je dolazio malo po malo i znala sam da će mi biti potrebno vreme. Na novom mestu je obično potrebno nekoliko meseci, recimo, šest do osam meseci, da se izgradi baza klijenata i da krene ona preporuka „od usta do usta“.

S obzirom na to da komunicirate i oglašavate se isključivo na engleskom jeziku, ko danas čini vašu klijentelu? Da li pretežno radite sa lokalcima, turistima ili ruskom zajednicom?

Razmišljala sam o oglašavanju na srpskom jeziku, ali pošto se pozicioniram kao internacionalni umetnik, razumnije mi je da se oglašavam na engleskom za sve. Ne prilagođavam svoje reklame na ruski ili srpski, već koristim samo engleski za sve i to mi odgovara.

Što se tiče klijentele, rekla bih da Srbi preovlađuju. Otprilike 60% mojih klijenata su Srbi. Oko 20 do 30% su ljudi sa ruskog govornog područja, a preostalih 10% su turisti sa raznih strana.

Moji klijenti obično planiraju unapred, pa ako posećuju Srbiju, često mi pošalju poruku mesecima ranije kako bi rezervisali termin. Ljudi istražuju, mnogi već vole tetovaže i znaju da žele da dođu ovde jer su, na primer, tetovaže jeftinije nego u Evropskoj uniji, pa tako tokom pretrage naiđu na moju stranicu. Naravno, neki se jednostavno lepo provode ovde i požele tetovažu kao uspomenu na Beograd i putovanje u Srbiju. Takvi zahtevi u kratkom roku se ponekad dešavaju, ali u 80% slučajeva ne mogu da ih ispunim jer sam već unapred rezervisana.

Vaš stil je veoma specifičan. Vi radite „fine line“ tetovaže inspirisane prirodom uz primese mehanike (steampunk/cyberpunk estetika). Ipak, imate i stroga pravila. Odbijate da tetovirate lice i prste. Koliko je u vašem poslu važna ta direktna odgovornost prema klijentima i njihovoj budućnosti?

Tako je, moja specijalnost su crne „fine line“ tetovaže inspirisane prirodom. Međutim, više od samog stila, fokusirana sam na iskrenost, odgovornost i preciznost, jer je tetoviranje trajno i svaka odluka je bitna. Volim sve što je povezano sa prirodom, kao što su cveće, drveće, životinje, insekte, ali važno mi je da to prikažem na svoj način tako što povezujem prirodu sa mehaničkim detaljima. To je neka vrsta sajberpank ili stimpank estetike koja postiže spoj nežnosti organske prirode i preciznosti mehanike. Rad u tom pravcu me zaista ispunjava.

Ne kopiram ni sopstveni, ni tuđi rad; svaki dizajn mora biti jedinstven i promišljeno postavljen. Ljudi koji mi dolaze obično su privučeni tom kombinacijom snažnog vizuelnog identiteta i strogih standarda. Stil ih privuče, ali namera je ono što ih zadržava.

Što se tiče mojih granica, one postoje sa razlogom. Ne tetoviram lice i, zapravo, uvek odgovaram ljude od tetoviranja prstiju. Što se tiče lica, tu se radi o mojim ličnim vrednostima. Ne želim da budem odgovorna za to da neko nosi moju tetovažu na svojoj, recimo, ličnoj karti. To je veoma, veoma trajno, a tetovaže na licu su i dalje društveno neprihvatljive na mnogim mestima, u mnogim državama i na mnogim poslovima. Ne želim da ograničim svojim klijentima prostor za rad i funkcionisanje, niti da dovedem do toga da budu osuđivani.

Kada su u pitanju prsti i šake, tu je reč o tehničkoj stvari. To jednostavno nije najpogodnije mesto za tetoviranje jer je koža tu svakodnevno mehanički opterećena, često je izložena suncu i njena struktura se razlikuje od ostatka tela. Jako je teško ubaciti pigment u tačan sloj kože i postići da savršeno zaraste. Boja će se tu razliti malo više nego na drugim delovima tela i biće potrebno više korekcija, a ljudi to obično ne rade. Takođe, postoji veliki rizik od tzv. „blowout-a“ iliti razlivanja boje jer slojevi kože na tom delu tela uopšte nisu ravnomerni.

Ako su lice i prsti na vašoj „crnoj listi“, koji deo tela je vaše omiljeno platno? Gde vaš dizajn najbolje dolazi do izražaja, a da je pritom proces prijatan i za vas kao umetnika?

Definitivno ruke. Volim da radim rukave i polurukave, i to iz dva razloga. Prvo, ruke su najvidljiviji deo tela. Volim kada mogu da gledam svoju umetnost, da imam taj vizuelni kontakt sa onim što stvaram. Drugo, tu je i praktična strana. Tetoviranje ruku je fizički mnogo udobnije za mene.

Ljudi često zaboravljaju da je tetoviranje fizički zahtevan posao. Leđa su „potrošna roba“ za tatu majstore. Kada radim veliku tetovažu na nečijim leđima, to znači da sam satima savijena u neprirodnom položaju. U šali često kažem da je bol tokom tetoviranja ravnopravno podeljen jer klijenta boli koža, a mene bole leđa. Zato su ruke idealan kompromis, uživanje i za oko i za kičmu.

Mnogi umetnici danas zaziru od veštačke inteligencije, ali vi je otvoreno koristite u pripremi dizajna. Kako mali preduzetnici i umetnici mogu „pametno“ da iskoriste moderne alate poput AI-a, a da pritom zadrže svoju autentičnost i ne pređu granicu?

Da, tako je, koristim AI najviše za reference, poput poza i različitih uglova. To zaista obogaćuje proces dizajniranja i mislim da nema razloga da ga ne koristim. Njegova svrha je da učini da moji dizajni budu precizniji, da iskoristim neki ugao ili proporciju koju vidim, ali na kraju dana, ja uvek sama nacrtam dizajn.

Upotreba AI-a je kod mene veoma ograničena. Kada bih ga koristila za svaki dizajn, za svaku tetovažu i za svaki pojedinačni korak, to bi bilo previše i to bi, rekla bih, bilo prekomerno korišćenje. Ne kreiram dizajne pomoću njega jer zaista volim autentičnost. Dakle, ne dozvoljavam veštačkoj inteligenciji da radi dizajn umesto mene, već joj dopuštam da mi pomogne u određenim koracima na putu do stvaranja dizajna.

Moj odgovor onima koji se plaše da više nisu umetnici ukoliko koriste veštačku inteligenciju je jednostavan: kao umetnik možete da koristite bilo koji alat. Živimo u modernom svetu sa modernim alatima. Ako bih sebe ograničila nekim tradicionalnim konceptom, mislim da bih bila na gubitku, jer je AI nešto što, zapravo, može da doprinese vašim veštinama, vašoj viziji i delima koja ćete tek stvoriti. Poenta je upravo u „pametnoj upotrebi“ alata, a ne u preterivanju i zloupotrebi.

Sa kojim logističkim i birokratskim izazovima se susrećete poslujući u Srbiji? U razgovoru ste spomenuli problem sa nabavkom specifičnih materijala – vidite li tu neku neiskorišćenu poslovnu priliku na našem tržištu?

Ne bih rekla da su to problemi, pre bih ih nazvala pitanjima koja treba rešiti. Postoji birokratija koja je veoma specifična kada ste imigrant i morate da se bavite odlascima u policiju i nazad, obnavljanjem dokumenata i sličnim stvarima. Ipak, ne bih to nazvala poteškoćama, posebno s obzirom na to da je naš studio veoma zvaničan. Radim ovde, imam ugovor, tako da je moja boravišna dozvola povezana sa mojim poslom, i to je sasvim u redu.

Što se tiče opreme, svoju poslednju mašinicu za tetoviranje sam kupila ovde jer je cena bila iznenađujuće slična kao u drugim zemljama, i mašinica je zaista dobra. Međutim, problem nastaje sa određenim potrošnim materijalima koje koristimo u procesu tetoviranja. Neke od njih jednostavno ne možete naći u Srbiji, nisu dostupni.

Na primer, kertridži, odnosno igle koje koristim. Ovde je dostupan veoma ograničen asortiman, pa da bih nabavila one koje mi odgovaraju, moram da ih naručujem iz drugih zemalja preko onlajn prodavnica. Isto važi i za tečnosti, odnosno kozmetiku i preparate za tetoviranje koje koristim tokom ili nakon sesije. Tu je, takođe, ponuda veoma ograničena. Probala sam neke od njih, nisu mi se svideli, pa moram da naručujem sa drugih mesta.

Čak sam i razmišljala o tome da možda tu zaista postoji poslovna prilika. Ipak, ja sam u biznisu tetoviranja, a prodaja i vođenje prodavnice je potpuno druga priča za koju ja jednostavno nemam vremena.

Da li ste prilagodili svoje preporuke za negu nakon tetoviranja lokalnom tržištu ili različitim tržištima?

Nega se ne vrti oko određenog brenda ili tržišta, već se radi o principima. Moje preporuke su zasnovane na doslednosti, higijeni, kontrolisanoj hidrataciji i podršci prirodnom procesu zaceljivanja kože. Ti principi se mogu prilagoditi bilo kom tržištu. Tokom godina razvila sam sistem u koji verujem. Za mene je održavanje dugovečnosti i kvaliteta tetovaže deo iste odgovornosti kao i samo njeno kreiranje.

Često naglašavate odgovornost i dugoročno razmišljanje u tetoviranju. Pored tehnike i trendova, koji unutrašnji standard vodi vaše odluke kao umetnice?

Tetovažu ne posmatram kao pojedinačan projekat. Vidim je kao tačku na mapi nečijeg života. Kada mi klijent dođe, ne razmišljam samo o dizajnu koji radimo tog dana. Razmišljam i o značenju i nameri koji stoje iza njega. Razmišljam o tome kako će ta tetovaža stariti, kako će komunicirati sa telom, kakav će odnos imati sa tetovažama koje ta osoba već ima, pa čak i sa onima koje bi mogla odabrati u budućnosti.

Za mene preciznost nije samo tehnička stvar. Ona je konceptualna. Radi se o sagledavanju šire slike. Moram da poštujem svoj rad i za deset, dvadeset, trideset godina. I, takođe, moram da poštujem osobu koja će ga toliko dugo nositi. Trendovi se menjaju, tela se menjaju, identiteti evoluiraju. Tetovaža treba da bude sposobna da preživi te promene, a da ne izgubi na dostojanstvu.

Moj unutrašnji standard je dugoročna koherentnost. Svaka linija koju povučem mora imati smisla ne samo danas, već kao deo šire priče na telu.

Koji su vaši planovi za dalji razvoj brenda Tati Tattoo? Da li vidite sebe kao vlasnicu sopstvenog studija u budućnosti ili vaš preduzetnički fokus ide u drugom pravcu?

Definitivno želim da nastavim sa svojom praksom tetoviranja, to mi je glavni fokus. Što se tiče otvaranja sopstvenog studija, to je za mene trenutno pitanje bez odgovora.

Mnogo toga se dešava u mom primarnom poslu, samom tetoviranju, i nisam sigurna da sam u ovom trenutku spremna da vodim još jedan, dodatni biznis uz to. Vođenje studija je potpuno poseban posao, a ja nekako želim da ostanem na ovoj umetničkoj strani, posvećena tetoviranju, a ne na strani vođenja samog studija. Za sada je tako, a videćemo kako će se stvari odvijati u budućnosti.