Twenty Five Tufting Lab:
Studio koji taftuje tapiserije sa osećajem doma

Odakle ideja za Twenty Five Tufting Lab?

Zamisao se javila dok sam bila na osnovnim studijama, kad mi je Instagramov algoritam plasirao reklamu za punch needle. Reč je o alatki, kojom se ručno ubada u materijal, pri čemu ostaju čvorići, odnosno nastaje tapiserija.

Iako se radi o tehnici kojom se kreiraju tepisi, delovalo mi je da ljudi koji nemaju dodirnih tačaka sa tim, ipak, mogu da se zanimaju time. Kako je to bilo vreme pandemije, rešila da se oprobam u tzv. taftingu. Pošto se tada kod nas niko nije bavio time, puštala sam Youtube klipove i iz njih učila.

Da bih došla do zadovoljavajuće urađenog tepiha ili tapiserije, bilo mi je potrebno gotovo godinu dana. Svaki put bi mi se komad cepalo, ali, ruku na srce, kvalitetni materijali ovde nisu bili dostupni, pa je to bio izazov za sebe.

Kad sam savladala tehniku, poželela sam da podelim tu svoju veštinu, stoga sam mesec dana obučavala žene u jednoj socijalnoj ustanovi. Dakle, čim sam se uhvatila u koštac sa vunom i iglom, okrenula sam se društvenom angažovanju, tj. participativnoj umetnosti. Naprosto, nisam htela da se sve vrti oko mene, već da u ovaj užitak uključim društvo.

Ali, da bih sprovela ideju da organizujem radionice, pištolj za tafting je bio preko potreban.

I da li ste ga kupili?

To je bila prva pravcata odiseja. Naime, pre ovoga radila sam u industriji mode u EU, ali, kako je došlo do nesporazuma oko vize, bila sam primorana da se vratim u domovinu. S obzirom da sam navikla da sama zarađujem i izdržavam sebe, teško mi je pala činjenica da moram da živim o trošku roditelja. Setila sam se da mi u plakaru “čuči” jedan mladački hir u vidu dizajnerske torbe, koju sam nosila svega par puta.

Neutaživa želja za organizovanjem radionica i deljenjem znanja mi je pomogla da prelomim i oglasim tu tašnu na prodaju na jednom italijanskom sajtu. I vrlo brzo mi se javila jedna žena, verovali ili ne, iz Srbije. Gotovo za ne poverovati. Od te prodaje stekla sam početni kapital za moj tadašnji hobi i usmerila ga na kupovinu četiri pištolja za tafting.

Tako da, iako je u pitanju bio mladački hir, trasirao mi je karijeru.

Šta su vam bili najveći izazovi u početku?

Pored nabavke pištolja, kao što već pomenuh, veliki problem je što kod nas nema tafting platna. Indija i Kina su jedine zemlje koje ih proizvode. Pritom, primorani ste da naručite velike količine, koje potom morate da uvezete, itd. Pokušala sam i sa slanjem uzoraka u Arilje, u nada da će moći da mi izrade nešto slično, ali, nažalost, nisu uspeli. Sa druge strane, sa vunom imamo sreće, ona je domaće proizvodnje i nabavljamo je u Prnjavoru.

Manje-više, najveći izazov je bio i shvatanje zašto ovo radim i kuda sve to vodi. Hoću reći, pitala sam se da li je ovo samo moj hobi, ili će ovo biti moj biznis i na koji tačno način. Jer, sve ima svoju vrednost – radim 100% vunu, koja traje večno, zato ima i svoju ne tako malu cenu. Sa druge strane, mi smo siromašna zemlja i nije svako u finansijskoj mogućnosti da priušti sličan komad, jer ovo predstavlja više luksuz nego potrebu.

Upravo to je bio jedan od razloga da radionice ugledaju svetlost dana i preuzmu primat.

Znači, okrenuli ste u potpunosti radionicama?

Tako je. Ja i dalje radim tapiserije, za svoje dušu. Nažalost, ovde nema potražnje, za razliku od Evrope, gde tepisi i tapiserije mogu lako da pronađu mušteriju. Istini za volju, ja se tome nisam previše posvetila. Sebe pre vidim kao majstoricu ovog zanata, nego samopouzdanu preduzetnicu, koja svoje proizvode prodaje kao od šale. Mada, ko zna, možda jednog dana i to postanem.

Gde ste isprva održavali radionice?

U septembru 2023. godine sam otvorila svoj prvi studio u Čumićevom sokačetu. Tokom godinu dana, koliko smo boravili tu, ugostili smo preko 150 polaznika, organizujući radionice skoro svakog vikenda. Istovremeno, tu je Twenty Five Tufting Lab stekao malo i na vidljivosti. Ali, onda nas je zadesila nesreća, koja nas je naterala da nađemo drugi prostor. Skrasili smo ovde u Zemunu, gde se osećamo kao kod kuće.

Šta se dogodilo, pa ste morali da se preselite?

Ukratko, opljačkali su nas – svi pištolji bili su pokradeni. Lepa stvar u čitavoj priči bila je ta da su se svi iz Čumića brzo organizovai i počeli da dele storije o čitavoj situaciji. Svi su pokušali da pomognu u lociranju ukradenih predmeta.

U isti mah, moj suprug je organizovao skupljanje sredstava na GoFundMe, gde je potanko na engleskom objasnio da je doslovno poharan moj prvi biznis. Ubrzo, svaki član porodice, drugari, poznanici i njihovi prijatelji su počeli da doniraju koliko god su mogli. I za jedan dan uspeli smo da skupimo 2000€ – dovoljno da kupimo nove pištolje i krenemo sve iz početka.

I dan-danas sam neizmerno zahvalna zajednici koja je hitro reagovala i našla nam se kad nam je bilo najpotrebnije.

Da li možete da nam pobližite dočarate kako izgledaju vaše radionice?

Uglavnom, one traju tri sata, tokom kojih radimo dve tehnike: tafting i punch igla, zahvaljujući kojoj, imamo sertifikat starog zanata. Polaznici najčešće dolaze sa svojom skicom koju zajedno modifikujemo. Konac je deblji i tehnika dosta drugačija od veza, pa samim tim nije moguće kreirati radove koje sadrže previše detalja, bar ne u početku. Kada dođemo do finalnog crteža, prionemo na posao na platnu veličine 50x50cm, stvarajući kreacije. I, manje-više, svi se snađu.

Kad krenu sa radom, obično prokomentarišu da je teže nego što izgleda na Instagramu, što je živa istina – na Instagramu, nažalost, sve mora da izgleda privlačno. Upravo zato nam je naum da ovo predstavimo onako kao što jeste – kao zanat koji nije nimalo lak, ali je mnogo lep.

Ono što je zanimljivo jeste doza samokritičnosti kod učesnika. Izuzetno su strogi prema sebi, te se neretko mogu čuti prigovori upućeni sebi. Otuda mi insistiramo na tome da akcenat bude na kreativnosti i igri, odnosno da nema pogrešnog poteza, jer svaki čini da tepih ili tapiserija budu autentični.

Ko su vaši polaznici i koliko njih može da pohađa radionicu?

Pošto imamo pet pištolja i ramova za platna, isto toliko može biti i polaznika. Pretežno su to dame, ali imamo i gospodu. Na tafting dolaze žene, recimo, 25+ godina, dok na punch igli učestvuju i gospođe, koje uživaju na Knedly knedlama, koje serviramo u okviru naših tzv. punchy branch radionica. Ujedno, veoma sam zahvalna Lani i Knedly što sarađuje sa nama u tome.

Svim učesnicima je zajedničko to što sa radionice odlaze zadovoljni. Svaki rad je jedinstven, a tehnika je takva da je radimo sa naličja – dakle, sa zadnje strane platna. U tom procesu, dok radimo „naslepo”, linije podsećaju na vez. A onda, kada rad okrenemo, vide i prednju, čupavu stranu – često ostanu bez reči. Taj kontrast između onog što se dešava iza i onog što se vidi spreda, uvek ih iznenadi i oduševi.

Da li skice moraju isključivo biti autorske ili vi nudite svoje?

Ukoliko nisu u mogućnosti da nacrtaju, mi imamo spremne skice, ali najlepše je kada učesnici sami pretoče svoju zamisao na papir. Mi želimo da oni koriste svoje ruke, te da stvore svoje vizije u vidu tepiha ili tapiserije.

Kako se biraju boje i da li postoji mogućnost da se isprave greške u radu?

Kad govorimo o odabiru boja, to zna da bude malo konfuzno, prvenstveno zbog velike palete koje posedujemo. No, na osnovu iskustva, koleginica Nevena, koja sa mnom vodi radionice, i ja polaznicima damo predloge boja koje će se sjajno uklopiti, ali, pored toga, ohrabrujemo ih i da budu spontani u radu.

Što se tiče grešaka, u teoriji, one mogu da se koriguju. Šta to znači? U prevodu, kad koleginica i ja radimo, mi svesno pomeramo pištolj određenom brzinom i onda tačno znamo šta može da se ukloni, a šta ne. Kad to rade učesnici, mi nismo svaki tren pored njih, pa otuda ne znamo da li su radili brzo i sporo, ne znamo na koji način su probušili platno, pa samim tim ne možemo sa sigurnošću da procenimo da li je greška površinska i može se ispraviti, ili je trajna i ostaje deo rada. Stoga, uvek im toplo savetujemo da ne rade ništa fotorealistično, već apstraktno.

Kako dolazite do klijenata?

Ponajviše putem Instagrama. Oduvek je tako bilo, počevši od prvih radionica koje su bile u Cetinjskoj. I, kao što sam već spomenula, nastojimo da na feedu ispričamo našu priču – priču brenda Twenty Five Tufting Lab. Koleginica Nevena mi u tome neverovatno pomaže.

Da li imate saradnje sa korporacijama?

Naravno. Sa njima dogovaramo team buildinge, gde mi izlazimo na teren i donosimo velike ramove, kako bi svi zaposleni mogli da učestvuju u kreiranju, najčešće, logoa svoje kompanije, koji potom ostaje u njihovim prostorijama.

Najveći team building u kojem smo učestvovali bio je za jednu IT kompaniju koja je brojala 700 zaposlenih. Uzeli smo najveći mogući ram na kojem su zaposleni, uz prethodne instrukcije, sa četiri pištolja istovremeno radili. Kad bi osoba dala svoj doprinos, predala bi štafetu kolegi, ali i znanje kako dalje da radi. Bio je to veliki zalogaj, ali zajedničkim snagama smo ga savladali.

Iako je fokus na radionicama, da li radite tapiserije po porudžbini?

Apsolutno, ali, nažalost, kod nas retko ko je spreman da to plati kako dolikuje. Jednostavno, ljudi imaju zacrtani određeni iznos u glavi i više od toga nisu spremni da izdvoje, čemu smo posvedočili na bazarima.

Da li i dalje izlažete na bazarima?

Da, ali i dalje vagam između komercijale i umetnosti. Svoj udeo u tome ima i sredina u kojoj živim, koja neprestano odašilje predrasude. Da, tafting jeste vrsta tekstilne umetnosti, koja, nakon što je stvorim, nažalost, dugo ostaje kod mene.

A, poenta celog brenda jeste naš slogan, koji glasi: Home is not a place, it’s a feeling; odnosno, dopiranje do ljudi koji su uzdrmani nostalgijom, kroz vunu koja predstavlja simbol, makar za mene, doma. Želimo da im naše rukotvorine podare parče doma.

Na koje projekte ste posebno ponosni?

Trenutno radim na jednom od njih. Sa zajednicom umetnika koja se okupila u Valjevu, rešili smo je smo da na naš način oživimo stari smederavac, koji je bio izbačen ispred kuće. Doživeli smo ga kao medijum oko kojeg se zajednica okuplja – ruča, pije čaj, prepričava dogodovštine – kao što smo nekada činili. Tako da smo svi svojim praksama – tkanjem, vezom, flicanjem, taftingom – kreirali jednu umetničku instalaciju koja počiva na delovima našeg smederevca.

Ove godine smo bili deo projekta po imenu MadeIN Platform. Oni su mapirali nekolicinu starih zanatlija u Srbiju, među kojima smo i mi. To je bila velika čast. Takođe, ove godine smo jedini u Srbiji izabrani od strane Kreativne Evrope, koja je program finansiranja Evropske unije, da budemo domaćini umetničke rezidencije, koju sam maločas pomenula, a koja je bazirana na dijalogu vune i simbolike Srbije.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Voleli bismo da napravimo svoj tafting hub za ljude koji bi želeli da se oprobaju u ovome, bez da moraju da obezbeđuju opremu, materijal i prostor. Dakle, ovo bi bio svojevrsni vuneni hub, ali, po mogućstvu, i co-working hub, gde bi svako imao sve neophodne potrepštine na raspologanju da se kreativno izrazi u pauzi od redovnog posla.

Takođe, trenutno radimo na Community Frame projektu, kojim želimo da zađemo u prostor van studija i uključimo zajednicu. Plan nam je da postavimo ramove u urbanim delovima grada, gde se umetnost ne očekuje, i animiramo žitelje da sa nama kreiraju tapiserije inspirisane motivima iz njihove svakodnevnice.

Kako ste se snašli u preduzetništvu?

Isprva, jako teško, iako mi je oduvek bila želja da ne radim ni za koga, već da budem slobodna da kreiram ono što želim. Ipak, tokom vremena dosta toga sam naučila, ali i stekla samopouzdanje. Odustati, svakako, neću.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Prodajte svoju dizajnersku torbu! Šalu na stranu, limiti ne postoje – od svega može da se napravi biznis, verujte mi, bez obzira šta vam okruženje govori. Da, možda nema tu bogzna koliko novca, kao slučaj sa Twenty Five Tufting Labom, ali nema tog novca za koji bih menjala užitak organizovanja radionica taftinga i radosti na licima učesnika dok kreiranju svoje autentične tepihe i tapiserije.