UltraPlanet:
Specijalisti za brendiranje objekata, vozila i prodajnih mesta

Posao ste pokrenuli još na trećoj godini fakulteta. Kako ste došli na ideju da gradite prve bilborde u Zrenjaninu?

Potpuno slučajno. Studirao sam inženjering medicinske tehnike, a na kraju nikad nisam radio u struci. Od prvog dana vodim svoj privatni posao, mada sam prvi posao u životu počeo da radim još u drugom razredu srednje škole. Doduše, to je bilo drugo vreme i bile su druge okolnosti.

Došao sam na ideju da pokrenem ovaj posao na iskustvima evropskih gradova. Video sam da je oglašavanje na otvorenom tamo, u to vreme, eksplodiralo kao trend, a da ovde to niko ne radi. UltraPlanet je počeo sa radom 2002. kao preduzetnički poduhvat. U početku smo bili agencija za outdoor medije. Krenuo sam potpuno sam, sa devet samostojećih city light panoa, a sve ostalo, uključujući i bilborde, došlo je kasnije.

Ne mogu da kažem da je put bio lak. To je još bilo postsocijalističko vreme, pa zamislite da tada odete i počnete da objašnjavate službi za urbanizam da hoćete da napravite nešto, a oni vas pitaju čemu to služi i zašto vam treba. Da zaradite? Naravno da hoćemo da zaradimo, zato i radimo posao. Sad zamislite nekoga ko je potpuno apolitičan, a bio sam to tada i ostao sam do danas, ko dolazi bez ikakve zaleđine i pokušava da izmisli i uvede inovaciju.

Veliki vetar u leđa dobili smo kad je u Zrenjaninu i Kikindi raspisan tender za autobuska stajališta. Firma koja je pobedila na tenderu da gradi stajališta dobila je u paketu i reklame na njima, a time se nije bavila, pa joj je trebao partner. Za nas je to bilo odlično, jer smo dobili mrežu na vrlo atraktivnim lokacijama koju nismo morali sami da gradimo i taj posao smo zajedno odlično izneli.

Kako je firma koja se bavila oglašavanjem završila sa sopstvenom štamparijom?

I do toga je došlo sasvim slučajno. Štampari su, po prirodi stvari, vrlo komotni sa rokovima i stalno su nam kasnili, a mi u to vreme prodajemo vreme. Kad prodajete vreme, kašnjenja ne dolaze u obzir. Uz to, jedna od mojih ličnih osobina je da nikad ne kasnim, pa mi je to jako smetalo. U jednom trenutku mi je prekipelo i 2004. sam kupio prvu mašinu. Ispostavilo se da je to bila prva mašina za štampu velikog formata u ovom delu zemlje, bukvalno u celom Banatu.

Onda se spontano desilo da za tu štampu imamo mnogo posla, i to ne samo za sebe, jer su počeli da nam se javljaju i drugi ljudi. Taj posao sam učio u hodu, počeo sam da zapošljavam ljude, pa sam kupio drugu, treću, petu mašinu i tako smo ušli u to, na neki način neplanirano.

Kad je došla svetska ekonomska kriza, potpuno ste izašli iz oglašavanja. Kako ste preživeli taj udarac i zašto ste se okrenuli trgovačkim lancima?

Kada je krenula ekonomska kriza, ulaganja u outdoor oglašavanje su drastično opala. Tražnja je bila desetkovana, niko se više nije oglašavao, a mi smo imali pad prodaje od 55%, što je bilo stvarno katastrofalno. U tom trenutku imali smo oko 220 reklamnih površina po Banatu, na relaciji Zrenjanin-Kikinda. Morali smo da se prilagodimo i brzo smo izašli iz oglašavanja i nastavili da se bavimo samo grafikom velikih formata. Bila je to prisilna promena delatnosti i praktično sanacija štete, adaptacija na nove uslove.

Vremenom se UltraPlanet fokusirala na FMCG industriju (Fast-Moving Consumer Goods), a mi smo dobro naučili taj posao, delom i zato što sam od 2011. do 2016, paralelno sa svojom firmom, radio menadžerske poslove za trgovački lanac Gomex. Tu sam naučio jako mnogo o maloprodaji i o FMCG industriji uopšte, a video sam i kako naš kupac doživljava ono što mi radimo. Trgovački lanci su postali okosnica našeg rada i ostali su to i kad sam izašao iz Gomexa.

Danas grafikom servisiramo pet ili šest trgovačkih lanaca, lance benzinskih pumpi i druge, tako da nam je vrlo dobro poznato kako funkcionišu trgovina i industrija njihovih dobavljača.

Od 2017. pravite i reklamne police i displeje, a danas trgovačkim lancima radite i kompletan dizajn enterijera. Kako je štamparija prerasla u firmu koja sama osmišljava, projektuje, proizvodi i ugrađuje?

U POSM, odnosno reklamne police i displeje, ušli smo stidljivo 2017. godine. To se pokazalo kao dobra odluka, jer nam je otvorilo nove horizonte. Mnogo smo investirali u tom pravcu kako bismo iz forme štamparije prešli u firmu koja je spoj kreativnog studija, inženjeringa, produkcije i instalacije. Imamo zaokružen proces. Ne proizvodimo i ne prodajemo ono što je neko drugi nacrtao i osmislio, nego nam dolaze ljudi koji imaju problem. Mi im napravimo kreativno rešenje, smislimo od kojih materijala i na koji način ćemo to da izvedemo, napravimo prototip, oni ga testiraju, a onda to sprovedemo u delo na većoj ili manjoj seriji.

Tako smo stigli do toga da trgovačkim lancima radimo kompletna rešenja za brendiranje. Krećemo od dizajna enterijera kao kreativnog rešenja, sprovedemo ga u delo, a posle ga serijski multiplikujemo u svim njihovim objektima. Prilično smo se udaljili od prvobitne zamisli o outdoor oglašavanju, a zatim i od štamparije, ali za 25 godina promenilo se i vreme, promenile su se životne okolnosti i okolnosti na tržištu i to nas je nateralo da se prilagodimo.

Menjali ste delatnost nekoliko puta. Da li ste svaki put morali da tražite nove klijente od nule?

Zapravo, ne. Sa marketinškim agencijama počeli smo da radimo još dok smo se bavili oglašavanjem, a kasnije smo za njih radili i brendiranja. Većina agencija nema svoju operativu, pa smo im mi podizvođač za realizaciju projekata. Sa gomilom agencija iz tog perioda sarađujemo i dan-danas.

Slično je i sa trgovačkim lancima. Nekada su oni najsmeliji imali samo folije na izlozima i spoljašnjosti objekata. Danas, kad uđete u neki njihov flagship objekat, vidite gomilu pleksiglasa, svetlećih elemenata i elemenata koji izgledaju kao da su od drveta, stakla ili zelenila. Sve te elemente sada radimo mi. Mnogi kupci iz tog vremena su se menjali, a mi smo se menjali s njima da bismo mogli da ih pratimo.

Dobar primer je pomenuti Gomex, sa kojim smo počeli da sarađujemo oko 2007. Njima i danas radimo objekte i jedini smo izvođač za njihove operacije brendiranja. Kad smo počeli, imali su četrdesetak maloprodajnih objekata, a sada ih imaju 300-350. Kako su oni rasli, morali smo i mi da rastemo da bismo pratili taj tempo. Sličnu priču imamo sa više kupaca i generalno imamo stvarno dugoročna partnerstva, decenijski merena.

Kad već sarađujete sa toliko marketinških agencija, da li ste razmišljali da i sami pokrenete agenciju?

Ne, nikad nismo hteli da ulazimo u taj segment. Imam stav da morate da budete fokusirani ako hoćete da budete jako dobri u nečemu. Marketinške agencije se pored onoga što mi radimo bave i onlajn kanalima, video-produkcijom, radijskim reklamama, događajima. Naš fokus je na grafici i na brendiranju prodajnog mesta, i to je ono čime se bavimo.

Kakve su prednosti, a kakve mane toga što firmu vodite iz Zrenjanina?

Naša pozicija ima i prednosti i mane. Dobro je to što smo daleko od gužve velikog grada. Komunikacija i saobraćaj su mnogo brži, Novi Sad i Beograd su nam blizu, imamo vezu sa auto-putem, a snabdevanje sirovinama funkcioniše dobro. Troškovi prostora i infrastrukture su, takođe, mnogo niži nego u Beogradu.

Sa druge strane, imamo realan problem male sredine, a to su ljudski resursi. Ovde kadrove moramo sami da stvaramo, dok u Beogradu to verovatno ne bi bio problem.

Da li je i porodica uz vas u ovom poslu?

Kad sam započinjao, otac mi je bio strašno velika podrška i na tome sam mu jako zahvalan. Na svaku moju ideju reagovao je bez ikakve zadrške, a u to vreme to mi je bilo izuzetno važno. Sve te ideje koje sam imao bile su za ono vreme prilično napredne, a u nekim situacijama bih čak rekao i sulude. Ali, otac me je pratio i pomogao mi kod mnogih odluka.

Supruga se priključila firmi 2014. i ona danas vodi proizvodnju. Napustila je svoju osnovnu profesiju laboranta i svesrdno podržala sada već porodičan posao. Tako da smo nas dvoje zajedno u ovom poslu i podelili smo nadležnosti. Ja se bavim razvojem posla, a ona operativno vodi proizvodnju.

Ćerka je još mlada, ali pokazuje znake da želi da da svoj doprinos i to zaista poštujem. Ona svakako treba sama da bira svoj put, tako da će vreme pokazati da li će nastaviti ovaj posao ili ne.

Sa kakvim ste se sve problemima suočavali tokom godina i šta ste iz njih naučili?

U preduzetničkim pričama svi uvek pričaju o uspesima, rastu i napretku, kao da je sve ružičasto. Ali, nije uvek tako. Desi se korona, stane cela zemlja, dođe lockdown, a vi se bavite reklamnom industrijom. Sedeli smo tri meseca i razmišljali šta da radimo. Počeli smo da pravimo dezo barijere za apoteke i izmišljali smo proizvode samo da bismo nekako uposlili ljude. No, za vreme korone nikoga nismo otpustili. Stegli smo kaiš i izdržali taj teret dok se sve nije završilo, da bismo posle mogli da nastavimo sa rastom. Ispostavilo se da je to bila dobra odluka.

Onda je došao rat u Ukrajini, kad su podivljale cene energenata i repromaterijala, a mi dosta zavisimo od uvoza. U 2024. imali smo najveći broj zaposlenih do sada – 25. Onda je 2025. trgovačka branša, a i FMCG industrija uopšte, imala ozbiljan pad zbog uredbe o ograničenim maržama. Šest meseci su razvoj maloprodaje i ulaganja u prodaju bili prilično usporeni, da ne kažem zaustavljeni, a kao posledica je opala i tražnja za onim što mi radimo. Uradili smo konsolidaciju, uveli nove proizvode, pokrenuli nove prodajne kanale, reorganizovali se i optimizovali procese, tako da danas isti posao možemo da radimo sa nešto manje ljudi.

Za 25 godina naučili smo da nije pitanje da li će doći neki pad, nego kako će doći i kako ćemo mu se mi prilagoditi. Nijedan pad nije kraj sveta, samo vas natera da dobro razmislite šta ćete i kako dalje. Mislim da je upravo u tome glavna snaga preduzetništva, u brzom donošenju odluka i prilagođavanju izazovima, bili oni dobri ili loši. Točak se okreće, nekad ste gore, nekad dole, to je sigurno, i nemam dilemu da ćemo za dve-tri godine opet imati neku novu situaciju. Moraš da se prilagodiš, ali, ljudi, to je sve deo sporta i deo takmičenja.

Kažete da se ne takmičite cenom. Ko su onda vaši kupci i zašto biraju vas?

Nikad nismo hteli da se takmičimo kao najjeftiniji proizvođač i nismo ni gađali tržišni segment u kom se pobeđuje samo cenom. Trudimo se da pobedimo znanjem i kvalitetnom uslugom. Ovo tržište je specifično, jer, da malo karikiram, 90 do 95% ljudi na ovim prostorima odlučuje na osnovu cene. Ostaje pet do deset odsto onih koji odluku donose na osnovu toga šta im zapravo treba i kada im treba.

Oni kojima je uvek bila važna samo apsolutno najniža cena, kojima nije bitno ni kako će to izgledati, ni kako će biti isporučeno, ni da li će stići na vreme, nisu našli vrednost u saradnji sa nama. Oni kojima su važni i drugi parametri rade sa nama, jer znaju da pre svega ne kasnimo, da imamo dobru kreativu, da smo vrlo efikasni u komunikaciji i da kod nas ništa ne traje večnost, jer sve ide vrlo tečno i organizovano.

Kako birate ljude i kako od inženjera i prodavaca pravite tim koji govori istim jezikom?

Naši ljudi dele naše vrednosti. Biramo ih isključivo na osnovu karaktera. Veštine i znanje se uče, to nije problem ako imate vremena i strpljenja, ali karakter je nemoguće naučiti. Ili ga imate ili nemate.

Dobrog čoveka je teško naći, baš teško, da se razumemo. I ja ponekad pravim greške u proceni, naravno, živ sam čovek i niko se nije rodio pametan. Nekada nađemo čoveka za jednu poziciju, a onda se ispostavi da ima veštine i afinitete koji se mnogo bolje mogu iskoristiti na sasvim drugom mestu. Tada preuredimo internu organizaciju tako da iz tog čoveka izvučemo maksimum.

Pravilo je da onaj ko zna da prodaje uglavnom ne razume kako se stvari prave, a onaj ko zna kako se prave uglavnom ne zna da ih proda. Inženjersko iskustvo i prodajno, menadžersko iskustvo nisu isto. Kod nas je situacija specifična, jer moramo da pravimo multidisciplinarni tim u kom ljudi koji prodaju moraju da znaju kako se proizvod pravi. Onda morate da postignete neku harmoniju da svi rade timski, da onaj koji pravi dobro sarađuje sa onim koji prodaje, da ga razume i da pričaju istim jezikom. Za izgradnju tih odnosa treba strašno mnogo vremena. Neko se uklopi, neko ne, a mnogo zavisi od toga da li ste pogodili ljude koji su otvoreni za učenje. Nisu svi takvi, šta da radimo.

Trenutno sam zaista prezadovoljan ekipom koju imamo i na to sam baš ponosan.

Neki od vaših ljudi su s vama skoro od početka. Kako izgleda firma u kojoj ljudi zajedno rade više decenija?

Bliski smo i oslanjamo se jedni na druge. Imam bezbroj priča koje svedoče o tome. Na primer, bila je jedna situacija na koju sam zaista ponosan, a kod nas je već postala vic. Imamo dvojicu kolega koji kod nas rade od 2008. Jedan ima sina rođenog 2003. Sin se, takođe, zaposlio kod nas 2023, tako da ovde sada rade i otac i sin. Pre nekoliko meseci i sinu se rodilo dete, pa je krenula pošalica da deda mora da ode u penziju dok mali ne stasa, da mu oslobodi mesto, kao nekad u državnim firmama.

Šalu na stranu, ako je neko ostao u firmi dvadeset godina, znači da mu ovde stvarno nije loše. Imamo ljude koji rade petnaest godina, imamo one koji rade skoro dvadeset, a većina je ovde po sedam-osam godina. Fluktuacija nam je zaista minimalna.

UltraPlanet traje četvrt veka, a mnoge firme se ugase posle godinu dana. Koju grešku biste rekli da preduzetnici najčešće prave?

Jeste, dešava se suviše često da danas otvore firmu, a za godinu dana više ih nema i niko nije ni čuo za njih. Iako je to već postala floskula, stvarna greška koju pravi gomila preduzetnika jeste to što ne rade na internoj organizaciji i na ljudima. Uvek kažem da neki ljudi radije prave kraljevinu, a ne preduzeće. Hoće da imaju svoje kraljevstvo gde se jedan čovek pita za sve. Ja radim suprotno – trudim se da se pitam što manje! Ako ste zaposlili pametnog čoveka, on onda mora da donosi odluke, a ne da mu vi govorite šta da radi. Ta suvišna kontrola svih procesa mora da popusti da biste mogli da izgradite sistem.

Druga stvar su ljudi. Uslovi na tržištu su danas takvi da relativno lako dolazite do vozila, mašina i zgrada, sve to možete i da iznajmite. Ali, ljude ne možete tek tako da nađete. Morate da ih organizujete i da napravite sistem u kom će im biti komforno. Znam da su ljudi danas toga svesniji, da ne treba da se obožavamo, nego da se poštujemo. Da napravimo organizaciju koja je dugoročno održiva, u kojoj svi imaju neki interes i u kojoj se poštuje ono što se dogovorimo.

Koliko radite za inostranstvo i kako strani klijenti uopšte dolaze do firme iz Zrenjanina?

UltraPlanet dosta po Balkanu, u zemljama bivše Jugoslavije, a sporadično i za Belgiju i Holandiju. Prošlogodišnji izazov naterao nas je da o inostranstvu razmišljamo mnogo više nego ranije. Domaće tržište se delom oporavilo od usporavanja, ali likvidnost je uvek B2B biznisima izazov. Rokovi plaćanja su dugački, takva je industrija i to razumemo, ali moramo da se prilagodimo.

Put do stranih klijenata obično ide ovako: uradimo posao za neku izvozno orijentisanu proizvodnu kompaniju iz Srbije, napravimo im police, displeje, svetleće reklame, šta god im treba. Oni to izvezu zajedno sa svojim proizvodima i postave na police na tim tržištima. Onda neki njihov tamošnji distributer vidi kako to izgleda, raspita se ko to pravi, koliko je plaćeno i koliko se čekalo, pa uporedi sa uslovima koje ima kod kuće. Vidi da mu se isplati da kupuje kod nas, da robu može da dobije brzo i da ona tehnološki nije lošija od onoga što bi dobio tamo. Tako preko tog kupca uspostavimo komunikaciju i počnemo da radimo.

Put preko interneta, sajtova i digitalnog marketinga za strana tržišta je užasno težak, jer traži ogromna sredstva i visoku reputaciju na tom tržištu, koju niko odavde nema i koja se stiče tek vremenom. U B2B segmentu to se najlakše postiže preporukom. To je teži put, ali mnogo pouzdaniji. Ako vas preporuči neko ko na svom tržištu važi za ozbiljnog, vrata su vam otvorena, jer je on stavio ruku u vatru za vas i garantovao da ćete posao uraditi kako treba. Zato se uvek trudite da uradite bolje nego što se od vas očekuje. Taj put se gradi sporo i traži strpljenje, ali je mnogo stabilniji od bilo kakvog oglašavanja.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

Trenutno sa jednim partnerom radimo projekat u okviru kog se temeljno pripremamo za izvoz širih razmera, kako bismo dosta odlučnije zakoračili u taj posao. Nadam se da ćemo to lansirati u poslednjem kvartalu ove godine.

Nikad nisam imao ambiciju da ovo bude firma sa 200 zaposlenih. Više bih voleo sistem sa najviše 30 do 35 ljudi koji su visoko efikasni i visoko plaćeni, uz što veći stepen automatizacije. Kad to postignemo, uspeli smo. Druga stvar, kad budemo polovinu proizvodnje plasirali na zapadna tržišta, u Evropsku uniju, moći ću da kažem da smo ispunili misiju. Desiće se, samo ne znam kada. Nadam se da će to biti još dok sam ja u mandatu, da to tako nazovem.

Tehnološki smo na nivou na kom možemo da odgovorimo na trendove, a znanjem se uvek trudimo da savladamo i ponudimo nešto novo. Koristimo i rešenja koja kod nas nisu ni blizu obavezna, a u zapadnim zemljama i te kako jesu. Radimo na tome da možemo da se nosimo, i tehnološki i tržišno, sa konkurencijom koja je trenutno u mnogo boljoj poziciji od nas, jer mi ovde praktično nemamo nikakve subvencije.