Unikatni kutak:
Domaći brendovi pod jednim krovom

Kako je nastao Unikatni kutak i šta vas je motivisalo da uđete u ovaj posao?

Unikatni kutak sam otvorila 2013. godine, zajedno sa koleginicom Jasminom, koja se tada bavila slikanjem svile. Ideja nije nastala iz nekog velikog plana, već više kao splet okolnosti. Pre toga sam preuzela lokal koji je ranije prodavao kožne jakne i torbe uvezene iz Italije, što mi nije bilo ni blisko ni inspirativno. Nisam se snašla u tom poslu, ali sam znala da želim da taj prostor pretvorim u nešto što ima dušu i smisao, i što će okupljati ljude koji stvaraju rukama.

Zamišljala sam mali brend gde će žene moći da biraju materijal, kroj, natpis, i da im se odeća šije po meri. Međutim, razgovarajući sa Jasminom, shvatila sam da bi mnogo zanimljivije bilo da taj prostor postane mesto gde se okupljaju različiti domaći brendovi i autori koje ste do tada mogli da sretnete samo na marketima i sajmovima. Tako je nastala ideja o Unikatnom kutku kao mestu koje stalno radi, ima svoje zaposlene, izlog, radno vreme, i kontinuitet, a ne samo povremene događaje.

Kako se razvijala ideja o okupljanju domaćih brendova i na koji način ste birali prve saradnike?

U to vreme, 2013. godine, čitava ta scena je izgledala potpuno drugačije nego danas. Nisu to bili registrovani brendovi u pravom smislu te reči, već pre male radionice i entuzijasti koji su radili ručno, u malim količinama, i često od kuće. Sve je imalo mnogo više “handmade” duha nego biznis strukture. U Kutku su se od početka našla i imena koja su kasnije postala poznata i rasla zajedno s nama. Neki su se razvili u velike brendove, neki više ne postoje, ali svi su oni deo te prve faze kad smo tek stvarali identitet mesta.

Kako je vreme prolazilo, Kutak je počeo sam da privlači ljude. Danas nas gotovo isključivo drugi kontaktiraju. Evo već osam-devet godina funkcionišemo tako da se brendovi sami javljaju sa željom da izlažu kod nas. Prvi i jedini “talas” u kojem smo mi pozivali druge bio je taj početni, kad smo tek stvarali postavku.

Što se tiče odabira, pravila su se s vremenom menjala. U početku smo bili otvoreni i za fizička lica i hobiste, ali sada sarađujemo isključivo sa pravnim licima. To je postalo neophodno, jer je poslovanje ozbiljnije i struktura jasnija. Drugi važan kriterijum je da brend mora da donese nešto novo. Ne prihvatamo proizvode koji liče na ono što već imamo, jer je poenta da svako ko uđe u radnju oseti raznolikost. Vremenom sam naučila da je taj izbor u velikoj meri i stvar ličnog osećaja. Na kraju, ja sam ta koja “preseče” i odluči da li nešto pripada duhu Kutka ili ne.

Danas imamo vrlo prepoznatljiv koncept koji obuhvata garderobu, torbe, nakit i aksesoare. Vremenom smo prestali da primamo brendove koji prave lampe, slike ili ukrasne predmete, jednostavno zato što to kod nas ne prolazi. Ljudi nas doživljavaju kao mesto gde mogu da pronađu kvalitetan, autentičan komad garderobe ili poklon koji ima priču. Mislim da je baš ta doslednost jedan od razloga što Kutak postoji već više od decenije.

Recite nam detaljnije o saradnji sa brendovima u praktičnom smislu: kako funkcioniše dogovor i kako održavate saradnju sa dugogodišnjim partnerima?

Saradnja sa brendovima je kod nas vrlo jasno uređena, jer drugačije ne bi mogla da funkcioniše. Sve počinje potpisivanjem konsignacionog ugovora, koji precizno definiše obaveze i prava obe strane. Postoji i mesečna kotizacija, čiji iznos zavisi od nekoliko faktora: pre svega od veličine prostora koji brend zauzima u radnji, zatim od vrste proizvoda koje prodaje i načina na koji su izloženi. Uz to se obračunava i procenat od prodaje, koji, takođe, varira, i na sve to ide i PDV, jer smo u sistemu. Na kraju svakog meseca sve se transparentno obračunava: svako dobija tačan izveštaj o tome šta se prodalo, u kojim količinama i po kojim cenama, i isplate se redovno vrše.

Taj sistem smo razvili vremenom, kroz iskustvo i mnogo pokušaja. Na početku je bilo više improvizacije nego strukture, ali sada je stvar postavljena ozbiljno, kao i u svakoj pravoj prodavnici. Mislim da je upravo ta profesionalnost jedan od razloga što je toliko brendova ostalo uz nas godinama. Imamo izlagače koji su s nama gotovo od samog početka. Recimo, Škrabac, koji je danas već etabliran brend, sarađuje s nama 11 godina i Unikatni kutak je njihovo jedino prodajno mesto u Novom Sadu. Tu su i Aleksandar Topić i Albywear, koji su, takođe, deo naše priče još od prvih dana.

Uglavnom nemamo saradnje koje traju samo nekoliko meseci. Većina naših partnera ostaje dugoročno, što smatram potvrdom poverenja. Naravno, tokom godina su se mnogi brendovi smenjivali. Neki su porasli, neki promenili pravac, neki nestali s tržišta, ali svi su oni kod nas ostavili trag. To je lep deo ove priče: gledamo kako se mala, ručna proizvodnja s vremenom razvija u ozbiljan brend, i znamo da smo bili deo tog puta.

Trudim se da sve bude otvoreno i iskreno, bez skrivanja informacija i komplikovanja. Ljudi osećaju kad si fer prema njima, kad im redovno isplaćuješ prodaju, kad si dostupan, kad im kažeš iskreno ako nešto ne ide. I verujem da baš to čini da se kod nas svi zadrže dugo. Imamo međusobno poverenje, svako zna šta može da očekuje i svi radimo s istim ciljem da taj mali prostor u kojem izlažemo ima smisla i da traje.

Ko su članovi vašeg tima u Unikatnom kutku i kako izgleda vaš svakodnevni rad?

U svakodnevnom funkcionisanju Unikatnog kutka sve se zasniva na poverenju i dobroj organizaciji. U radnji trenutno rade dve žene, Nada i Nela, i one su, zapravo, lice Kutka. Nada je tu još od samog početka, još pre nego što je radnja formalno otvorena 2013. godine, dok je Nela deo tima od 2016. ili 2017. Ljudi koji dolaze u prodavnicu već su navikli na njih, prepoznaju ih i imaju poverenje u njihov ukus i savet.

Zanimljivo je što mene mnogi kupci uopšte ne poznaju, jer sam u radnji fizički samo kada su one na bolovanju, odmoru ili imaju druge obaveze. Dešava se da me ljudi ne prepoznaju i da mi kažu: „Vi ste nova, vaše koleginice bolje znaju.“ Meni je to, zapravo, simpatično i baš volim što je radnja nezavisna od mog prisustva i što su njih dve postale sinonim za Kutak.

Moja uloga je više u pozadini, ali nije ništa manje obimna. Ja sam ta koja vodi sve što se tiče administracije i operativnog dela: od komunikacije sa knjigovođom, bankama, poštom i poreskom, do papirologije, ugovora i finansija. Brinem o pazaru, nabavkama, lageru, poručivanju, obračunima i isplatama. Takođe, održavam Instagram profil, proveravam mejlove, dogovaram isporuke, koordiniram saradnju sa brendovima i brinem o opštoj komunikaciji sa autorima. Drugim rečima, sve što nije prodaja u radnji prolazi kroz mene.

U poslednjih godinu dana to je dodatno složenije jer sam zajedno sa suprugom pokrenula i Albysuperstore Concept Store u Novom Sadu, koji je spoj njegovog brenda i kafeterije. To je cela nova obaveza koja nam troši i vreme i živce, pa često balansiram između ta dva posla. Dok radim ka tome da Albireo stane na noge, Kutak se drži zahvaljujući Nadi i Neli one su stubovi i čine da sve funkcioniše bez prekida.

Koji su najveći izazovi sa kojima se susrećete kao mali preduzetnik u Srbiji?

Najveći i najuporniji izazov, od samog dana kada sam otvorila Unikatni kutak, jeste administracija. Mislim da se sa tim svaki mali preduzetnik u Srbiji svakodnevno bori sve nas na trenutke potpuno iscrpi. Od prvog dana sam imala utisak da je sistem postavljen tako da mi oteža umesto da mi pomogne da poslujem. Ne postoje jasne, objedinjene informacije o tome šta sve moramo imati ili ispoštovati da bismo radili po propisu. Nekako se sve saznaje naknadno, a neretko tek kad stigne inspekcija da napiše kaznu zato što nešto „nije u redu“, a pre toga niko nije umeo da objasni šta tačno treba da se uradi.

Imala sam situacije u kojima zovem kancelarije, tražim informacije, šalju me iz jedne institucije u drugu, niko ne zna precizno da objasni šta je obavezno, a na kraju se ispostavi da moram da imam neke stvari koje deluju banalno: čiviluk, stalak za kišobrane, otirač. Sve su to sitnice zbog kojih može da se dobije kazna, ali nigde ne postoji spisak tih „sitnica“. To stvara konstantan stres i osećaj nesigurnosti, jer uvek imate utisak da radite nešto pogrešno, čak i kad se trudite da sve bude po pravilu.

Drugi veliki izazov je to što sve funkcioniše zahvaljujući ličnom angažmanu. Kada ste mali biznis, nemate „sistem“ koji vas štiti ili preuzima deo odgovornosti. Sami ste i vlasnik, knjigovođa, prodavac, administrator, čistač, i menadžer društvenih mreža. Nema radnog vremena, radnja mora da radi svaki dan od devet do osam, vikendom, praznicima, a sve to bez garancije da će taj trud doneti finansijski rezultat.

Iako tržište nije lako, ono je, zapravo, najmanji problem u poređenju sa birokratijom. Ljudi koji nas posećuju vole domaće brendove, kupuju svesno i sa poštovanjem prema onome što radimo. Problem je što sistem ne prepoznaje male proizvođače i male biznise kao nešto što treba da se podrži. Uvek imamo osećaj da se borimo protiv nevidljivog zida.

Kako pristupate promociji Unikatnog kutka i brendova koji izlažu kod vas?

Bavim se promocijom koliko mi vreme dopušta jer sam svesna koliko je to važno, ali vreme je ono čega imam najmanje. Koristimo jedino društvene mreže, a i to neredovno. Nikada nisam imala sistematski pristup marketingu niti sam plaćala oglase, iako znam da bi to moglo da pomogne. Razlog je jednostavan – nisam želela da favorizujem pojedine brendove u odnosu na druge. U radnji se u proseku smenjuje i do pedeset izlagača, i ako bih plaćala oglase za jednog ili nekoliko njih, to bi bilo nefer prema ostalima. Zato sam odlučila da se Unikatni kutak promoviše kao celina, kao zajednica domaćih brendova, a ne kao zbir pojedinačnih autora.

Međutim, ni to nije lako osmisliti, jer je unutar naše postavke svaki proizvod unikatan. Često imamo po jedan komad nekog nakita ili prstena, i kada se on proda, nema načina da ga ponovimo. To otežava ideju o internet prodavnici ili o sajtovima s kompletnim katalogom. Ne može se napraviti realna online ponuda kad se stalno menja. Na primer, ako danas imamo 67 prstenova, svaki od njih je samo po jedan, u jednoj veličini. Da bi to bilo ažurno, svaka prodaja bi morala odmah da se unosi u sistem, što bi zahtevalo dodatnu osobu. Zato nikako da pronađem formu u kojoj bi online prodaja imala smisla, a da ne postane haotična i netačna.

U jednom trenutku sam razmišljala o tome da na sajtu postoji samo „izlog“, nešto poput virtuelnog pogleda u radnju, gde bi ljudi mogli da steknu utisak o ponudi i atmosferi, bez konkretne kupovine. Često nas pitaju na Instagramu da li negde mogu da vide sve proizvode, cene ili veličine, ali to jednostavno nije moguće održavati. Ljudi koji nas prate obično se na kraju i pojave u radnji, jer im taj kontakt s predmetima znači više od online kataloga.

Nekad mi se učini da bi trebalo da snimamo video-sadržaje ili da radimo live prodaje, ali iskreno nisam tip za to. Ima onaj momenat kada mali preduzetnici treba da se pretvore u kreatore sadržaja, da snimaju sebe, pričaju, igraju, i meni to ne ide. Više volim da ostanem u pozadini, da radnja sama govori kroz ono što nudi. Ipak, svesna sam da je vreme drugačije i da ću morati da pronađem neki balans između tog starinskog, fizičkog kontakta i modernog načina komunikacije.

Na kraju dana, verujem da je naš najveći “marketing” upravo ta autentičnost. Ljudi nas pronalaze slučajno, prolaze pored izloga, uđu iz radoznalosti i vraćaju se. Toliko puta se desilo da neko uđe i kaže: „E, ja vas prvi put vidim, kad ste se otvorili?“, a mi radimo već 10-ak godina. Zato stalno govorim da je naš izlog možda najvažniji kanal komunikacije koji imamo.

Ko su vaši kupci i šta najviše traže? Da li je reč o lokalnoj publici, poklonima, turistima…?

Naši kupci su vrlo raznoliki, ali većinom su to ljudi koji znaju da cene domaću, ručnu izradu i žele nešto drugačije od onoga što se nalazi u lancima i tržnim centrima. Većina su lokalni stanovnici, naši Novosađani koji svraćaju s vremena na vreme, ponekad da sebe obraduju, ponekad da pronađu poklon koji ima smisla i priču. I to je možda ono što me najviše raduje: što ogromna većina kupovina ovde nije impulsivna, već svesna i promišljena. Ljudi dolaze jer žele da podrže male proizvođače, jer im je stalo do kvaliteta i originalnosti.

Zanimljivo je da se u Kutku najviše kupuju pokloni. Ljudi često dolaze s idejom „treba mi nešto posebno za nekog dragog“, a onda usput pronađu i nešto za sebe. Mnogi kažu da je to mesto gde „uvek možeš da nađeš poklon koji ima dušu“. Ono što mene posebno oduševljava jeste taj raspon koji imamo: kod nas možete kupiti sitnicu poput minđuša za 350 dinara, ali i torbu koja košta 30.000. Taj dijapazon omogućava da svako pronađe nešto što mu odgovara, bilo da želi mali znak pažnje ili kvalitetan komad garderobe.

Po strukturi kupaca, ima i mlađih i starijih, ali rekla bih da su u pitanju ljudi koji već imaju svoj ukus i koji se ne vode masovnim trendovima. Ima i dosta muškaraca koji dolaze po poklone, što je uvek simpatično jer se vidi da im je iskreno stalo da izaberu nešto lepo. Turisti, takođe, svraćaju, naročito leti, jer smo u prolazu gde često zalutaju ljudi koji istražuju grad. Njima je fascinantno što mogu da ponesu kući nešto što je autentično i proizvedeno u Srbiji, a ne tipičan suvenir iz radnje s magnetima.

Često se dešava da neko vidi nešto, oduševi se, ali ne kupi odmah, i onda se vrati posle nekoliko dana da pita da li još imamo taj komad. To, naravno, nije uvek moguće, jer većina stvari kod nas postoji u samo jednom primerku. Ljudi s vremenom shvate da je to deo šarma Kutka, ništa se ne ponavlja. Ako vam se nešto svidi, morate da ga zgrabite odmah, jer sledeći put verovatno neće biti isto.

Dešava li se često da kupci traže proizvode koji više nisu dostupni? Kako reagujete u tim situacijama?

Povremeno se to dešava, prosto je neizbežno zbog prirode naše postavke. Kada kupci dođu i raspituju se za nešto što su ranije videli, a toga više nema, uvek im objasnimo da su kod nas gotovo svi proizvodi unikatni i da ih ne možemo ponoviti. Većina komada koji se prodaju u Unikatnom kutku nastaje ručno. To su oslikane čarape, ručno rađeni prstenovi, ogrlice, haljine u malim serijama. Svaki ima svoju nijansu, svoju teksturu, svoj momenat. Čak i kad autor pokuša da napravi isti predmet, nikad ne ispadne identično. Zato smo vremenom prestali da primamo narudžbine za „ponavljanje“ stvari koje su već prodate.

Kupci koji dolaze redovno to s vremenom razumeju i čak zavole tu ideju da je sve što pronađu u radnji jedinstveno. Ta neponovljivost je deo našeg identiteta. Umesto da obećavamo da će nešto biti isto, uvek ponudimo opciju da se napravi nešto slično, u duhu onoga što su videli. Ako, ipak, žele tačno određeni komad ili žele kontakt sa samim autorom, uvek ih otvoreno uputimo na tu osobu. Nikada ne krijemo ko stoji iza proizvoda. Naprotiv, to je nešto čime se ponosimo.

To je i način na koji održavamo poverenje sa kupcima. Nema lažnih obećanja, nema forsiranja prodaje. Ljudi znaju da kod nas kupuju nešto što postoji samo u jednom primerku, i da to nosi vrednost ručnog rada. Dešava se, naravno, da im bude žao što nisu ranije kupili ono što su videli, ali upravo to ih podseća da sledeći put ne čekaju. To stvara određenu dinamiku gde je svaki dolazak u Kutak pomalo avantura i nikada ne znate šta će vas dočekati.

Šta za vas znači uspeh Unikatnog kutka?

Iskreno, i posle svih ovih godina meni i dalje nije sasvim jasno gde se završava granica između uspeha i opstanka. Kad se osvrnem na sve što je Unikatni kutak prošao, shvatam da je činjenica da i dalje postojimo posle više od decenije rada, u zemlji gde se mali biznisi gase svakodnevno, sama po sebi ogroman uspeh. Toliko sličnih radnji je otvoreno i zatvoreno za to vreme, mnoge su pokušale da naprave sličan koncept, ali nijedna nije opstala ovoliko dugo. I to mi je dokaz da smo uradili nešto ispravno, čak i ako to nismo planirali strateški, nego srcem.

Za mene je uspeh to što smo izgradili prostor koji ljudi vole, u koji se vraćaju, i u kojem se domaći brendovi osećaju kao kod kuće. Što je radnja živa kao mesto koje ima svoj ritam, miris, glasove, i prepoznatljiv duh. Kad vidim da neko dođe, kupi poklon za dragu osobu, pa se posle javi da kaže kako je ta osoba bila oduševljena, to je za mene uspeh. Kad se setim koliko puta sam pomislila da odustanem, a, ipak, nastavila, taj kontinuitet postaje vredniji od bilo kakvog profita.