Urbani farmeri:
Gradska farma superhrane

Kako ste došli na ideju da pokrenete Urbane farmere?

Inspiracija je došla od porodice. Naime, završila sam ekonomiju i bavila sam se marketingom 6-7 godina. U međuvremenu, na svet sam donela troje dece, a zahtevno radno vreme mi nije davalo lufta da se njima posvetim. Stoga, tokom poslednjeg porodiljskog odsustva počela sam da razvijam brend koji naposletku postao poznat kao Urbani farmeri.

Isprva sam htela da uzgajam samo klice pošto sam na istim odrasla. Baka mi ih je uvek ubacivala u ručak, pa sam ja isto činila i sa obrocima moje dece kako bi jeli nešto što je sveže i zdravo, te bogato vitaminima i mineralima.

Kada sam se prionula na istraživanje, uvidela sam da postoji još jedna nova sfera po imenu mikrobilje. Internet pretraga je pokazala da se time niko ne bavi kod nas. Bio je samo jedan proizvođač u Zagrebu, koji je bio voljan da me upozna sa poslom.

Odakle ste počeli?

Doslovno iz stana. Pošto mi je teresa bila vrlo sunčana, tu klice ne bi uspevale, jer njima treba tamnije mesto i sobna temperatura. Zato sam sklonila sto iz trpezarije i postavila dve metalne police i sasvim obično neonsko svetlo i bacila se na uzgajanje.

Kako ste sticali znanje o uzgajanju mikrobilja?

Ponajviše preko interneta. No, možete vi da čitate i gledate Youtube klipove do mile volje, ali činjenica je da ne postoji čarobna formula. Prvenstveno zato što ta semena i zemlja nisu ista kao naša. Na kraju se sve svodi na to da zavrnete rukave i sami pokušate.

U tome su mi i te kako pomogle gorepomenute kolege iz Hrvatske, sa kojima sam se vremenom i sprijateljila. Kao što rekoh, njih sam kontaktirala kada smo počinjala. Oni su mi poručili da, kad god zapnem, njihova vrata su otvorena. Prihvatila sam taj otvoreni poziv i provela vikend kod njih. Oni žive na 17. spratu u zagrebačkom neboderu, a na 20. spratu iste zgrade uzgajaju klice i mikrobilje. Uglavnom, kada sam videla taj neverovatan prizor i upoznala njih pozitivce, znala sam da je ovo karijera za mene, a ne 8-časovno sedenje u kancelariji.

Ko je u početku činio tim Urbanih farmera?

Ja sam sve sama radila. Kada više nisam mogla da postignem, angažovala sam pomoć. To je bila Dina, koja i dan-danas radi ovde. Vremenom smo rasli i zapošljavali nova lica, a ja sam polako iz proizvodnje prelazila na teren. Danas nas ima četiri: Dina sadi tokom nedelje, a druga koleginica preko vikenda; sa druge strane, Višnja i ja smo zadužene za razvoženje, tj. terenski rad.

Istini za volju, sada radim mnogo više od tih 8 sati dnevno. Preduzetništvo zahteva da budete dostupni uvek. No, ne žalim se. Dobila sam ono što sam tražila, da mogu da krojim svoje radno vreme prema deci.

Koji su bili prvi izazovi sa kojim ste se susreli?

Bilo je ih mali milion. Poseban problem je bio kako naći stalnog dobavljača za semena mikrobilja. Zato što, po pravilu, semena mikrobilja nisu hemijski tretirana, te imaju određene sertifikate.

U početku smo pokušavali sa običnim semenima, ali dešavalo se da nisu htela da proklijaju, pa vi onda razbijate glavu tražeći razlog. Mislili smo da je do nas i našeg neznanja, ali ispostavilo da je u velikoj većini slučajeva do semena i njegovog postotka klijavosti.

Odakle su semena?

99% njih je iz Srbije. Isprva nije bilo izvesnih semena kod nas, pa smo uvozili i davali lokalnom proizvođaču na uzgajanje. Tako smo prebrinuli problem sa deficitarnim semenima i ujedno sklopili sjajnu saradnju sa Seme Semena.

S obzirom na to da se radi o delikatnim proizvodima, kako znate koliko da proizvedete?

Sa restoranima uglavnom znate na čemu ste. Tačnije, izvučete prosek narudžbina, pa znate koliko čega treba da uzgajate. Međutim, fizička lica i prodavnice zdrave hrane nisu u toj meri predvidljivi. Zato uvek proizvodimo više nego što je potrebno. Ako se ne proda, te proizvode koristimo u promotivne svrhe, tj. zarad sticanja novih kupaca.

Koliki je rok trajanja vaših proizvoda?

Sve zavisi od proizvoda do proizvoda. Na primer, mikrobilje, koje je gusto posejano, sa tendencijom rasta, u proseku može da izdrži nedelju dana. Naravno, ako se održava kako treba, što podrazumeva redovno zalivanje. Sa druge strane, jestivo cveće mora da se skladišti u frižideru i rok trajanja mu je oko pet dana, kada počinje polako da vene. Nakon svake kupovine, mi dajemo instrukcije kako adekvatno čuvati proizvod.

Zašto bi potrošači trebali da probaju vaše proizvode?

Prvenstveno zato što nisu hemijski tretirani i izuzetno su zdravi. Uzmimo, na primer, sok od spelte, koji pravimo od mladih izdanaka biljke, sadrži esencijalne aminokiseline koje u organizmu postoje samo po rođenju. Dakle, redovnom ishranom njih nikako ne možete da nadoknadite.

Sa druge strane, taj napitak najviše koriste onkološki pacijenti zato što hlorofil u njemu obnavlja hemoglobin u krvi, koji najviše “nastrada” tokom hemioterapije. U isti mah, popravlja krvnu sliku i kod svih ostalih koji ga konzumiraju.

Kako ste dolazili do prvih klijenata?

Kada smo uspeli da dođemo do nekih pet vrsta mikrobilja i dve-tri vrste klica, gerila strategijom smo se obraćali potencijalnim klijentima, tj. donosili smo im proizvode na noge. Pokušavala sam, naravno, preko telefona, ali uvek sam naletala na menadžere restorana koji bi gledali da me što pre otkače. Stoga sam se okrenula kuvarima, jer su oni ti koji se, u krajnoj liniji, bave pripremom jela.

Prvi klijent mi je bio restoran Madera, što me je neopisivo usrećilo. To je jedan od mojih najdražih restorana, koji sam sa porodicom tradicionalno posećivala. Uglavnom, znala sam da je taj ugostiteljski objekat nadasve prijateljski nastrojen, te da me neće odmah izbaciti naglavačke. (smeh) Kada sam im donela ono što sam tada imala, oni su se oduševili što konačno mogu da koriste mikrobilje i klice koje nisu uvezene, već su domaće proizvodnje.

I nastavila sam u takvom maniru. Izguglala sam fine dining restorane u Beogradu i obilazila ih, ostavljajući im uzorke. Postupak sklapanja saradnji se nije mnogo promenio. I dan-danas spakujem gajbicu svežih proizvoda i odnesem ih novootvorenim restoranima.

Ono što je zanimljivo jeste da danas naši proizvodi ne služe samo za dekoraciju, nego se od njih prave i jela. Naime, jedan vegetarijanski restoran na svom meniju ima salatu od klica.

Kada ste počeli da sarađujete sa fizičkim licima?

Kada samo napravili sajt, što je bilo pre dve i po godine. Pre toga smo imali upite putem Instagram i Facebook stranica, gde su nam se ljudi javljali zarad zdravlja ili detoksa. Bez pogovora, njima smo isporučivali tokom dostava restoranima. Sada se porudžbine fizičkih lica obavljaju preko sajta, ali to je i dalje mali segment našeg poslovanja – svega 5%.

Da li ste sarađivali sa nekim lancima?

Jesmo, jednokratno. Bila je to jedna prolećna akcija klica, koju je Lidl sproveo. Oni su bili veoma zahtevan kupac. Doslovno svakodnevno smo rashladnim vozilom vršili isporuku u Novu Pazovu, gde bi oni tek posle temeljne inspekcije prihvatali robu. Ukoliko, recimo, temperatura nije bila odgovarajuća, vraćali bi nazad narudžbinu.

Da je bilo naporno – da, bilo je. Neću lagati, tempo je bio ubistven. Ipak, ta saradnja nam je i te kako značila. Za veoma kratko vreme povećana nam je vidljivost na tržištu. A, Lidl kao Lidl, bio je sjajan kupac i da imamo priliku ponovo bismo sarađivali sa tim lancem.

Kako ste rešili pitanje transporta?

Kada su u pitanju restorani, imamo saradnju sa distributerima. Oni trebuju nedeljnu količinu, a nama je samo da odvezemo robu u centralni magacin. Što se tiče fizičkih lica, to je vrlo komplikovano. Pokušavali smo sa kurirskim službama, ali nijedna nije poštovala natpis “Lomljivo”. Biljka je živa stvar i ne treba joj puno da uvene. Slali smo i autobusom, ali to je iziskivalo preveliku logistiku. Lično sam mišljenja da je tržištu preko potrebna kurirska služba koja je dorasla isporučivanju osetljivih paketa.

Kako ste izneli period pandemije?

Jednom rečju, nikako. Kovid nam je ukazao na najveću boljku našeg poslovanja, a to je kooperacija sa restoranima. Shvatili smo da ne treba da držimo sva jaja u jednoj košari, što bi se reklo. Jer nakon što je proglašena pandemija, sve je stalo, tj. svi restorani su bili zatvoreni. Da, imali smo neke isporuke fizičkim licima, ali one su bile neznatne. Najveća šteta je bio silan otpis robe, koja je sama po sebi veoma specifična i ne može da stoji. Ono što se dalo spasiti, podelili smo poznanicima.

Sve u svemu, koronu smo presedeli kod kuće. Gledala sam da koleginice ništa ne osete, ali bilo je veoma teško. To me je navelo da razmislim o drugim kanalima prodaje u slučaju da nas opet tako nešto zadesi. Otuda je u planu da se podigne plastenik, gde bih gajila baby spanać, baby cveklu i druge minijaturne povrćke, te manje zastupljene začinske biljke, kao što su čubar i santolina.

Imate li savet za buduće preduzetnike?

Ako osoba želi da bude “sam svoj gazda”, najpre mora da dobro razmisli čime želi da se bavi, da li vidi sebe u tome doveka i da li je u stanju da komunicira sa ljudima, što je pogotovo bitno u uslužnoj delatnosti kao što je naša. U njoj ćete naići na hiljade i hiljade pitanja i potpitanja, pohvale i poduke, ali i na nelojalnu konkurencija koja želi da prisvoji vaš trud i rad.

Istovremeno, treba da imaju na umu da u preduzetništvu nema vikenda i nema odmora. Ja, recimo, i kada sam na godišnjem odmoru, primam porudžbine, izdajem fakture i završavam druge administrativne obaveze. Znači, radi se svaki dan. U slučaju mikrobilja, to nije honorarni posao. Mnogi su se upustili u ovaj biznis sa tom idejom na pameti i neslavno su završili. Dakle, morate da budete posvećeni cilju i da budete svoji.

Kakav vam je plan za dalje?

Mislim da je sledeći korak pokretanje ozbiljnog Youtube kanala, koji bi služio u edukativne svrhe. Rado bih pokazivala kako izgleda proces naklijavanja, tj. ceo postupak uzgajanja mikrobilja. Nema ništa protiv toga da ljudi kod kuće se oprobaju u tome. Štaviše, volim da delim znanje.