Vez majke Hrabrost:
Nit koja vezuje prošlost i budućnost

Kako je nastao brend „Vez majke Hrabrost“ i šta on danas predstavlja?

Brend je nastao spontano. Naime, pre nekih sedam-osam godina trebalo mi je platno za krštenje kumčeta, ali nisam mogla da pronađem nešto što je savršeno odgovaralo mojoj zamisli. Na kraju, da bi bilo onako lepo i smisleno kako sam ga zamislila, rešila sam da ga izradim sama i ispalo je mnogo bolje nego što sam očekivala. Nisam tada gajila nikakve ideje da će se od toga razviti nešto ozbiljnije.

Prvo sam izvezla to platno za krštenje, pa zatim deci mojih prijatelja, a onda su oni to počeli da pokazuju i poklanjaju dalje. Kada sam malo izgradila samopouzdanje, počela sam da učestvujem u Facebook grupi „Poklon za poklon“, gde sam razmenjivala svoje vezove za razne stvarčice. Tako se glas proširio i, malo po malo, porudžbine su krenule da stižu. Ti prvi radovi su bili na iglu i konac, sve ručno i polako, bez ijedne mašine.

Tako je počeo, najviše preporukama, da se širi glas na tome sam izgradila ime i brend kakav postoji danas. Suština brenda Vez majke Hrabrost su ručno rađeni komadi koji su lepi i dragoceni i koji će se prenositi dalje mlađim generacijama i imati trajnu vrednost. I dan-danas stojimo iza toga. Vez majke Hrabrost predstavlja zanatstvo, tradiciju i umetnost u svakom komadu koji izađe iz moje radionice. Svaki ručni rad ima svoju priču i deo je nečijeg važnog životnog događaja. To je nešto što me ispunjava i zbog čega sam istrajala u ovom poslu.

Koliko vam je prethodno iskustvo iz tekstilne industrije pomoglo kada ste odlučili da započnete sopstveni posao?

Prethodno iskustvo iz tekstilne industrije dosta mi je značilo. Po struci sam tekstilni tehničar i deset godina sam radila u tekstilnoj fabrici u Čačku. Tamo sam stekla veliko iskustvo i znanje, osobito o samom materijalu, krojenju, modelovanju, i to mi je olakšalo tehnički deo posla kada sam krenula sama. Osobito mi je pomogla činjenica da sam radila baš na nemačkim narodnim nošnjama i mnogo toga što sam naučila odatle bila sam u stanju da primenim i na sopstveni rad.

Ali, iako sam umela da napravim kroj i da pripremim materijal, moram da priznam da sam mnogo toga i naknadno učila. Jer jedno je raditi u fabrici gde imate zadatak da uradite samo jedan deo procesa, a sasvim drugo kada ste prepušteni sami sebi i morate da uradite apsolutno sve, od početka do kraja. Bila sam upoznata sa mehaničkim procesom izrade jednog komada, ali sam morala dosta sama da naučim o umetničkom procesu, a da ne pominjemo tehnike ručnog rada i slično. Tako da mi je to iskustvo svakako značilo kao osnova, ali je ipak bilo potrebno dodatno usavršavanje da bih stigla tu gde sam danas.

Gde ste učili zlatovez, rad sa srmom i druge tradicionalne tehnike koje danas primenjujete?

Zlatovez i rad sa srmom nisam učila na nekoj formalnoj obuci niti u školi, nego na najživopisniji mogući način, a to je kroz ljude, pokušaje, greške i jaku želju da naučim. U početku nisam bila potpuno ubeđena u svoju veštinu, ali nikad nisam odbijala posao nego sam govorila: „Dajte mi priliku. Ako ne valja, ne morate da uzmete.“ Tako sam učila u hodu, od ljudi i kroz rad.

Neke stvari su mi pokazale žene koje su već radile slične stvari, neke sam sama istraživala i tražila uputstva, snimke, šeme, čak i preko YouTube-a. Sećam se kad sam trebala da radim ruže na sakoima za jednog nemačkog dizajnera nisam znala kako ide ta tehnika koja je bila potrebna za tu specifičnu vrstu rada, ali sam pronašla drugaricu na internetu koja mi je poslala snimak. Onda sam celu noć vežbala da bih ujutru mogla da kažem „može“.

Srma je bila još veći izazov, jer u pitanju je staro zanatsko znanje koje se nažalost polako gubi kod nas. Prvo sam učila gledajući fotografije da bih nekako oponašala stil, ali, naravno, to je ograničen način. Srećom dok sam pokušavala da nabavim prave materijale iz Makedonije i Kosova, stupila sam u kontakt sa ženom iz Jagodine koja je bila ljubazna da mi pokaže osnove preko video-poziva. Toliko se potrudila da mi je bukvalno objašnjavala gde i kako da ubodem iglom.

Kasnije sam došla do Vere Stevanović iz Kragujevca, koja je bila spremna da mi pokaže još više. Imajte na umu da se sve ovo dešava tokom kovida i putem telefona. Ona je meni objašnjavala usmeno, a ja sam je slušala, crtala, vezla i pokušavala. Kada je na kraju uzela u ruke moj jelek i rekla da je sve na mestu, bila sam presrećna i preponosna.

Takođe, dosta sam učila i analizirajući stare jeleke. Gledala sam šare, proporcije, premeravala i razrađivala šablone, sve sama. Jedna stvar mi je ostala u glavi, a to je da svaki pravi majstor mora da ostavi svoj trag. Zbog toga se danas trudim da svaki rad koji završim ima lični pečat, da ne imitira nešto što sam videla ranije već da bude svoje i jedinstveno, da bih na taj način i ja doprinela zanatu.

Kako izgleda proces izrade jednog komada – na primer, jeleka – od početnog kroja do završnih ručnih detalja?

Proces izrade jednog jeleka je jako složen i dugotrajan, ali meni je svaki korak u njemu drag zato što znam da pravim nešto što će trajati decenijama, možda i vekovima.

Prvo se ide krojenje. Tu uzimam odgovarajući materijal i pravim kroj prema meri. Zatim sledi lepljenje, gde na iskrojene delove dodajem lepljivo platno da bih ih ojačala, a preko toga se stavlja dvoslojna hartija koja je slična onoj za džakove. Na taj sloj se zatim prenosi šema. Tu crtam motiv sapunom, obično prvo levu stranu, pa je preklapam da bih dobila simetriju sa desne.

Kada je sve iscrtano, onda uzimam srmu. Za one koji ne znaju, srma je zlatna nit koja se ne provlači kroz materijal, već se polaže po površini u tačno određenoj putanji, a odozdo se iglom prošiva kroz slojeve. Taj deo mora da bude perfektno i precizno odrađen. Tamo gde počne, tu mora i da se završi. Nakon toga se ukrašava dodatno, ručno se opšiva gajtanima, dodaju se perlice, i onda na kraju ide postava. Čitav proces radi se ručno, bez ikakvog dodira mašine.

Na kraju se prednjice, leđa i bočni delovi sastavljaju u celinu. Ako je komad potpuno ručno rađen, sve to traje od 10 do 14 dana. Zavisi koliko je šara složena. Ima i jednostavnijih varijanti, zbog kupovne moći ljudi gde se deo motiva ručno izveze, a ostatak se mašinski dovrši. Međutim, kod pravih jeleka zlatovez se nikad ne prepušta mašini. Sve se radi rukom, od početka do kraja.

Može biti teško da se na tradicionalan ručni rad primene moderne cene. Kako ste vi formirali cene za svoje proizvode?

Iskreno, u početku ni sama nisam znala kako da formiram cene. Ljudi bi me pitali koliko nešto košta, a ja im kažem „Koliko daš“. I to je u početku nekako bilo lepo. Osetite se bliski sa ljudima kroz takve razmene. Pravila sam platna i košuljice za dečje stvari, obuću, poklone. Sećam se, jednom sam za jedan rad dobila punu kutiju dečie obuće. Bilo mi je puno srce da znam da su ljudi zadovoljni i da se posao širi.

Ali, dođe dan kad te to udari po džepu i po duši. Uradila sam jednom deverski peškir, nešto stvarno bogato izvezeno, i žena mi je rekla da će platiti posle svadbe. Na kraju mi je, posle svega, poslala 2.000 dinara za rad koji je vredeo bar sedam puta više. Ubrzo nakon toga, desilo mi se još jedno gorko iskustvo sa čovekom koji je naručio veliku količinu bluza za Švajcarsku, a na kraju me nikada nije isplatio. Ostavio me je bez novca i bez robe.

Ta dva iskustva su me naučila da moram biti čvrsta. Shvatila sam da moram da prestanem da se ustručavam i snebivam i da svaki komad mora da ima svoju cenu, a svaka porudžbina jasno definisane uslove i mere bezbednosti, ne samo zbog mene već i zbog onoga što taj rad predstavlja. Od tada svaka stvar ima jasno definisanu cenu. Prošli su dani „koliko daš“ i sada ne radim ništa bez avansa.

Prosto ne mogu da priuštim na prvom mestu da potrošim potrebno vreme, a o novcu za materijale i da ne govorimo. Ako neko zaista zna šta kupuje, on će da plati. Ima ljudi koji su presrećni da kupe patike za 20.000 dinara koje će se možda i raspasti za par godina, ali ne žele da ulože u komad koji traje vekovima. Moj rad ima generacijsku vrednost, ne samo u materijalu, već u vremenu, znanju i ljubavi koje u njega uložim.

Gde nabavljate materijale poput srme, gajtana i specifičnih tkanina, i koliko je teško pronaći kvalitetnu sirovinu danas?

Materijale kao što su srma, gajtan i specifične tkanine nabavljam iz različitih izvora, ali ni jedna nabavka nije bila jednostavna. Mislim da je to univerzalno i zajedničko za sve koji se bave proizvodnjom, ali osobito za nas koji koristimo tradicionalne i specifične materijale. U početku sam snalazila kako sam znala. Na primer, jednu od prvih rolni materijala sam uspela da nabavim iz Turske potpuno slučajno, tako što sam poslala poruku na latinici sa znakom pitanja na neku deklaraciju. Javila mi se devojka koja govori srpski, ćerka ambasadora, i pomogla mi da preko vozača kamiona koji ide na toj ruti naručim i dobijem šta mi treba.

Srmu i gajtan sam u nekim slučajevima nabavljala sa Kosova i iz Makedonije, ali i to je bilo komplikovano jer ne znate ni šta tačno stiže ni kako će se koristiti dok ga ne probate. Dešava se da zlatne niti deluju sasvim dobro na prvi pogled, ali kad ih provučete iglom kroz tkaninu, vidite da se otire sjaj.

U jednom trenutku, žena koja je radila zlatovez i koja mi je mnogo pomogla poslala mi je poštom pravi pliš, gajtan i srmu, sve ono što mi je zaista trebalo. Neizmerno mi je pomogla da napravim prvi pravi jelek. Danas imam svoje kontakte i snalazim se lakše nego ranije, ali naći kvalitetne sirovine i dalje nije jednostavno. Retki su autentični materijali, a još ređi su oni koji su i pristupačni. Pogotovo kad tražite autentične boje, starinske motive ili ono što se teško može naći u redovnim prodavnicama. Snalazim se, kombinujem, ali svaki dobar komad materijala je rezultat mnogo traganja, improvizacije i sreće.

Na koji način vas kupci pronalaze, posebno ako su iz dijaspore?

Kupci me najčešće pronalaze preko Instagrama, koji mi je postao glavna platforma. Imam stranicu Vez majke Hrabrost, i tamo objavljujem radove, procese izrade, slike gotovih komada i priče koje stoje iza njih. Aktivna sam i na Facebooku, a od skora i na TikToku, mada je tamo interesovanje manje. Ipak, i preko TikToka se desi da mi se neko javi, ali se većina kasnije prebaci na Instagram jer tu vodim sve porudžbine i komunikaciju.

Ljudi me pronalaze i tako što čuju od drugih za moj rad. To se i dalje nije promenilo od mojih početaka, živa reč je najjača reklama i ljudi najviše vole da naruče ručne radove od nekog preporučenog. Neki vide slike na mrežama, neki su čuli od prijatelja, a ima i onih koji su me kontaktirali nakon što su videli moje radove na izložbama ili u medijima.

Kad sam izlagala u rezidenciji američkog ambasadora ili na Oplencu kod Ljubice Karađorđević, mnogi su me zapamtili i javili se kasnije. Posebno me obraduje kad mi se jave ljudi iz dijaspore koji žele da njihova deca nose nošnju za krštenje, slavu ili neko posebno porodično okupljanje. Kažu mi često: „Igrala sam nekad u KUD-u, a sad želim da i moja beba ima nešto slično.“ To mi je najdraže. Oni su ti koji razumeju šta znači sačuvati nit sa precima.

Kako izgleda saradnja sa klijentima? Šta najčešće naručuju, koliko vam daju slobode u dizajnu i za koje prilike se nošnje najčešće izrađuju?

Saradnja sa klijentima mi je jedno od najlepših iskustava u ovom poslu. Najčešće mi dolaze žene, mame, tetke, bake, i one uvek imaju poverenja. Najčešći zahtevi su nošnje za malu decu, pogotovo za krštenja. Stilizovanje kompleta za celu porodicu, od mame i tate, do bebe i starije braće i sestara mi je postao glavni pravac. Iako ne potenciram da je isključivo za krštenja, najviše narudžbina bude upravo za te važne porodične momente, kao što su slave, Božić, Vaskrs, ili kad neko iz dijaspore dolazi u Srbiju, pa želi da ostavi trag kroz tradiciju.

Što se tiče slobode u dizajnu, ljudi me u velikoj meri puštaju da radim kako osećam da je najbolje. Naravno, postoje ustaljene šeme koje se traže, ali većina kupaca kaže: „Radi kako ti misliš da treba.“ I to je meni najveći kompliment. Drago mi je da znam da pored ručnog rada oni, takođe, žele i taj moj lični pečat koji su videli na mojim prethodnim radovima. Volim da uvek personalizujem svaki rad prema kupcu, pa gledam fizički izgled, boje koje bi osobi stajale, raskoš koji joj priliči i slično. Dogovorimo se oko osnovnog pravca, ali mi daju prostor da se izrazim. Često mi kažu unapred: „E, nosiću crvenu suknju, pa imaj to na umu.“

Ima, naravno, i onih koji pošalju sliku, pa kažu: „Hoću ovako“, ali većina se ipak odluči da mi da slobodne ruke. Na taj način to postane zajednički rad, nešto što nosi i moj i njihov pečat. I ono što je najlepše i veoma me raduje je što mi se mnogo njih vraća. To znači da sam ih pogodila tamo gde treba.

Jeste li učestvovali na manifestacijama, izložbama ili drugim događajima? Kako je to prošlo i kako se odrazilo na vaš rad?

Jesam, i to više puta. Svaki od tih događaja mi je ostao duboko urezan u sećanje. Prva ozbiljna izložba bila je u muzeju grada Čačka. To je za mene bilo kao da sam zakoračila u potpuno novi svet. Došla sam potpuno sama, nosila torbe, nameštala postavku, nisam imala nikakvu podršku ni logistiku, ali kada su ljudi počeli da dolaze i da gledaju moje radove, srce mi je bilo puno. Pristupali su mi, pitali, divili se. Tada sam prvi put videla koliko, zapravo, to što radim ima smisla. Bluze koje sam tada ponela bile su predstavljene u okviru postavke o 125 godina srpske vezene košulje.

Posle toga su počele da stižu i nove prilike jedna za drugom. Izlagala sam na Oplencu, u okviru dečijeg festivala kod Ljubice Karađorđević, i to više puta.

Te manifestacije su mi otvorile brojna vrata. Ljudi su počeli da me prepoznaju, da mi prilaze, da me zovu da radim za njihove posebne prilike, kao što su krštenja, slave ili jubileji. Srce mi je bilo puno ponosa znajući da smo od radionice u Ivanjici stigli do ambasade, muzeja i kraljevskih dvora. To mi je dalo ogromnu snagu da nastavim. Nije bilo glamurozno iza kulisa. Tu sam i dalje samo ja, koja sama šijem, peglam, nosim, raspakujem, sve svojim rukama. Ali, sve to ima smisla kada vidite kako vaš rad dotiče ljude.

Organizujete i radionice – kako one izgledaju, koliko traju i šta učesnici iz njih mogu da ponesu?

Radionice su mi posebno drage jer kroz njih uspevam da prenesem deo znanja ženama iz mog kraja. Do sada sam dva puta organizovala cikluse radionica zahvaljujući podršci Ministarstva kulture, kroz projekte za očuvanje starih zanata koje sam sama pisala i vodila. U svakom krugu je učestvovalo između deset i petnaest žena, gde su neke već imale iskustva, a neke su učile od sve „od nule“. Posebno mi je bilo zadovoljstvo da uključim žene iz lokalnog kulturno-umetničkog društva, jer im to znanje može biti od koristi i u daljoj primeni.

Radionice traju od tri do četiri meseca, a sam početni deo gde se uče osnovni bodovi i tehnike, traje oko 10 do 15 dana. To je kao da učite nekog pisanju. Morate prvo da savladate slova da biste mogli nešto da napišete. Kasnije prelazimo na krojenje, crtanje šema, biranje boja i samu primenu. Cilj je da svaka učesnica na kraju izradi svoj komad, najčešće haljinu, od početka do kraja.

Radimo u krugu, tako da svaka žena može da vidi kako druge rade, i ta međusobna podrška i energija su neprocenjive. Uvek se grupe zbliže i sama radionica izraste u svojevrstan krug podrške gde delimo i znanje, ali i osećaj zajedništva. Često čujem da se prijateljstva sklopljena tokom radionica nastavljaju i posle što mi je osobito drago.

Kakve su vam vizije za dalje? Planirate li proširenje tima, više edukacija ili možda nove proizvode?

Na duge staze, moja najveća želja je da uspem da prenesem deo znanja koje sam stekla, posebno kad je u pitanju zlatovez, jer to je tehnika koja traži vreme, strpljenje i posvećenost, a sve manje ima onih koji bi je od nule učili. Često se prisećam koliko mi je bilo teško kada sam počinjala sa radom da pronađem nekog od koga bih naučila te tradicionalne zanatske tehnike i bojim se da će u budućnosti biti samo teže. Zato bih volela da se ovaj naš lep i istorijski zanat očuva i da se što više raširi svest i znanje o njemu.

Radim i dalje sama, još uvek imam posla taman za sebe, ali kroz radionice sam već počela da stvaram mali krug žena koje mogu da uskoče kad zatreba. Tu je Milica, koja je sad već sjajna u tkanju, pa druge žene koje sam učila osnovnim bodovima. Tako da sada već postoji neka baza, a ako se ikada odlučim da proširim tim, to će svakako biti ljudi koji već imaju osećaj za ovo.

Volela bih da bude i još više edukacija, jer kroz njih i uči, ali i vraća poštovanje prema narodnoj nošnji i ručnom radu. Meni je u srcu posebno to prenošenje znanja na mlađe, da razumeju zašto se neki deo vezivao baš tu, koja simbolika stoji iza svake šare, i da osete to što i ja osećam kad primim u ruke komad platna. Što se proizvoda tiče, i dalje mi je najlepše kad mogu da stilizujem celu porodicu za posebne prilike i volela bih da taj pravac još više razvijem. Narodna nošnja je važan most između onoga što smo bili i onoga što biramo da sačuvamo.

Koji savet biste dali nekome ko želi da se upusti u sličan posao koji kombinuje zanat, umetnost i preduzetništvo?

Pre svega, morate voleti ono što radite, jer bez toga nema ni strpljenja, ni istrajnosti. Kad radite rukama to ide pravo iz srca, odmah se vidi na proizvodu. Drugo, morate biti spremni da stalno učite i grabite znanje sa svih strana, odakle god možete. Zanat nije nešto što naučite jednom i gotovi ste. Ja sam često imala trenutke gde sam bila ubeđena da nešto znam, samo da bih samu sebe iznenadila kad bih nastavila da istražujem i učim – nekada po celu noć – i uvidela da je sve mnogo dublje nego što sam ranije mislila i da ima još mnogo toga što još treba da savladam. Ta posvećenost da prodrete u dubinu i suštinu zanata je ono što izdvaja proizvod koji zaista ima dubinu i istorijski značaj i koji možete da ostavljate u nasleđe svojoj deci i unučićima, od nečeg što je samo kostim.

Ono što je, takođe, bila važna lekcija koju sam naučila na teži način je da se ne ustručavate da cenite svoj rad. Govorila sam o tome da sam dugo lutala sa cenama, bilo me sramota da naplatim koliko zaista vredi, dok me život nije naučio da stavim tačku i kažem: „E, od danas svaki komad ima cenu, pa kakva je da je.“ Umetnički i zanatski rad podrazumeva mnogo više od materijala i utrošenog vremena, već iza njega stoje godine iskustva, neprospavanih noći, energije i ljubavi. Kad naučite da poštujete sebe i svoje ruke, onda će vas i drugi poštovati. Uvek će biti onih koji misle da je suviše skupo, ali njih će biti pa makar dali rad i za jedan dinar. Oni koji su voljni da plate ispravnu i korektnu cenu za vaš umetnički rad su oni koji će ga najviše ceniti.