WeeRee:
Unikatne, ručno šivene torbe za smele individualce

Recite nam, za početak, kako je nastao WeeRee?

Sve je počelo dok sam bila na porodiljskom i nije bilo ni planirano, niti namerno. Jednostavno, u jednom trenutku mi je postalo dosadno kod kuće sa dvoje dece, a pošto je oko mene bilo mnogo devojčica, počela sam ručno da im šijem i pravim rajfove, šnalice i slične zanimacije.

Ubrzo se javila potražnja iz komšiluka i od druge dece, što me je navelo da počnem da kupujem materijale i, na kraju, kupim pravu šivaću mašinu. Tu je već, što se kaže, „đavo odneo šalu“, počelo je da me zanima samo šivenje, pa sam krenula da skraćujem pantalone, sužavam haljine i tako sam, zapravo, na taj način, naučila da šijem.

Prekretnica se desila negde u aprilu prošle godine kada sam napravila svoj prvi ceger od platna. On se isticao po tome što je imao jednu jako veliku mašnu na ručki. Da nije toga, bio bi samo jedna sasvim obična torba. Ali, tu je krenula jedna boja, pa druga, prodaja preko Instagrama je počela da raste i tako sam potpuno prešla na to da radim torbe, dok su šnalice i rajfovi ostali negde u magacinu.

Zašto baš torbe i po čemu se vaši modeli izdvajaju na tržištu?

Počela sam da pravim torbe jer nisam još uvek uspela da nađem za sebe torbu koja mi sto posto odgovara. Nije mi uopšte važno da li je brendirana, da li je u pitanju visoka moda ili nešto iz masovne proizvodnje, jednostavno nisam uspela da nađem model koji meni stopostotno odgovara kao ženi. Želela sam da mi se slaže uz sve, da može sve da mi stane u nju što želim, a da pritom bude trendi i primećena, da ne bude baš bilo kakva.

Svaka od mojih torbi se po nečemu ističe i sve su na svoj način neobične. Ja ne volim kada se devojka ili žena utopi u masu. Ne volim te kalupe, ono kada prođeš glavnom ulicom, pa vidiš da bar tri žene imaju istu ili sličnu torbu. Volim da se žene istaknu kroz neki modni detalj.

Još jedan zanimljivi detalj je da ni na jednoj svojoj torbi nemam rajsferšlus. Sve su na kopčanje, kako bi imale brz pristup, da brzo možeš da izvadiš ono što ti treba, a da se ona kasnije, pošto je magnet, sama zatvori. To je sve smišljeno s razlogom.

Kako je izgledao vaš proces učenja i stvaranja „iz glave“ bez formalnog krojačkog obrazovanja?

Još od malena sam imala dodir sa šivenjem gledajući baku kako šije, ali mislim da je to bilo dovoljno samo za inspiraciju, a ne i za učenje. Zaista sam krenula da učim tek sa 35 godina, sa nekim životnim iskustvom i zrelošću, kad već shvatam da se najbolje uči kroz greške. Zato mogu reći da sam potpuno samouka. Učila sam putem interneta, uz poneku knjigu i razne krojeve.

Tu je bilo gomilu pokušaja koji su završili u smeću. To su kilometri materijala, živaca, konca i propalih ideja. Ali, naučila sam tako da sada sigurno neću pogrešiti ono što sam pogrešila 99 puta. Stoti put ispada super.

Što se tiče samog dizajna, tu sam potpuni amater. Ne umem da crtam, ne umem da dizajniram. Ja zamislim u glavi i otprilike krenem da spajam i šijem iz glave. Tek kada sašijem iz petog pokušaja, nakon što četiri puta pogrešim, ono što mi se dopadne ja to premerim i nacrtam ono što je valjalo.

Pošto sam završila dva fakulteta i master, meni je klasičnog učenja „do ovde“. Mene ovaj ručni rad sada opušta, uživam u njemu, ne razmišljam ni o čemu, izgubim se potpuno i ne osećam kako mi vreme prolazi dok radim. Kod mene važi ono: „Tri puta seci, tri puta greši.“

Sa kakvim izazovima ste se suočavali oko nabavke materijala?

Ovde je sve pomoću štapa i kanapa, ne biste verovali. Do skoro sam materijale nabavljala isključivo po potrebi, gde kupim najmanju moguću količinu koja mi je potrebna da napravim jednu torbu, slikam je, i tek ako ima zainteresovanih kupaca, idem da nabavim još. Nikad nemam viška materijala, uvek je u manjku.

Sarađujem sa domaćim firmama, poput Jugotekstila iz Priboja, koji prodaju materijale za tapaciranje nameštaja i oblaganje kamionskih kabina. To su jako izdržljivi materijali, pa se mojim torbama ništa ne može desiti. Šalila sam se na taj račun da je to kao u onom filmu, zašto ceo avion ne naprave od materijala crne kutije?

Međutim, postoji dosta veleprodaja koje zahtevaju minimum kupovine od 10 metara. To je ogromna količina materijala, dovoljna da se pokrije cela garsonjera, a meni za torbu treba pola metra. Finansijski je neizvodljivo da kupim 10 metara jedne boje, pa da mi neko traži takvu istu ali u drugoj boji. Zato sarađujem sa firmama poput Virtexa, koji uvoze kvalitetnije štofove iz Italije i gde mogu da kupim po metar ili dva na firmu.

Kinu za sada preskačem, a situacija sa Turskom je bila teška zbog zemljotresa u regiji gde je bila pogođena tekstilna industrija, pa je nastala nestašica materijala. Ono što je apsurdno je da nekad ne mogu da nađem najjednostavnije stvari, kao, na primer, žene mi traže običnu crnu tašnu, a ja nigde ne mogu da kupim crnu prevrnutu kožu. Sve imam, ali crnu nemam.

Kako balansirate sve uloge koje obavljate i da li je možda vreme za pojačanje tima?

WeeRee je trenutno „one-woman show“ i sve radim sama. Od nabavke materijala, Instagrama, slikanja, dizajniranja, šivenja, krojenja, pakovanja, slanja. Teško je i nekada mi se u umoru stvarno dogodi da napravim grešku, pa krivo nešto ušijem ili pošaljem.

Osećam da sam sada tačno na sredini. Pomoć mi je neophodna jer ima toliko posla da se nekada tresem od umora, međutim fali mi još samo malo da tu pomoć mogu i da platim adekvatno. To ne bi bio stalno zaposleni koji bi sedeo ovde, već bih eksterno našla nekog uslužno da mi uradi po komadu ili po satu. Volela bih da mogu da nađem nekoga, ali da budu realne cifre i za mene i za tu osobu.

Šivenje je jako zahtevan i zamoran posao. To nije nešto što može da se radi osam sati, jer gubiš fokus i koncentraciju, a greške se ponavljaju. Na koži je greška neoprostiva. Kad probušiš kožu, ta rupa je tu. Tako da, volela bih da mi neko pomogne, ali trenutno se plašim da se ne rasplinem previše. Ako dođe do toga da ja ne stižem jer mi treba dvadeset torbi, onda, da, ali čini mi se da je to još uvek daleko.

Kako prevazilazite strah kupaca od „cigle u paketu“, odnosno kako gradite poverenje da ćete isporučiti ono što je naručeno kao mali biznis?

Ja i dalje mislim da mnogi ljudi negde za internet prodaju veruju da je prevara. Upravo to misle, „kupićeš torbu, poručićeš, a stići će ti cigla.“ Zato sam od prvog dana radila sve „na belo“, otvorila odmah firmu, plaćam porez i doprinose. Protiv mene postoji lek ako kupac misli da ću ga prevariti, jer Zakon o zaštiti potrošača je uvek na vašoj strani. Takođe, plaćam i Meta Verified na Instagramu, tu plavu kvačicu, da znaju da nisam prevarant. Čekala sam je 90 dana jer sam im slala dokumentaciju iz APR-a da dokažem da sam otvorila firmu.

Što se tiče samog odnosa sa kupcima, naglasim osobi da kada bude primila i videla torbu, ukoliko joj se ne sviđa, može da je vrati potpuno besplatno, ja ću platiti poštarinu. Sve moje torbe imaju garanciju i mogu da se vrate, preprave, poprave. Čak i kad ja napravim grešku, pošaljem krivo ili nešto pogrešim u krojenju, ja kažem: „Sašiću vam potpuno novu istu takvu.“

Imam i jedan način da im približim materijale, gde uz proizvod spakujem malu kutijicu gde nasečem uzorke ostalih materijala. Tu piše „tvoja sledeća torba može izgledati ovako“, pa oni mogu da vide i pipnu makar taj ćoškić nekog drugog materijala. Uz to, često se dešava da me kupci zovu na video-poziv dok sam u nabavci, pa zajedno biramo boju i materijale. Tako da, sa mnom je sve moguće, samo ako smo fini i kulturni.

Koliko je važan lični pečat i autentičnost u eri algoritama?

Eto, Instagram ispada na kraju da će biti moj treći fakultet. Što više sedim na društvenim mrežama sa profesionalne strane, shvatam da algoritmi, gledanost i pratioci zavise od mnogo faktora. Najmanje je važan sam proizvod koji se nalazi na slici. Mnogo je važniji način na koji je on predstavljen. To može biti neka gluma, neki skeč, atraktivna muzika ili neki viral sound, koji se već ponovio sedam miliona puta, pa iskoristiš i ti to.

To više utiče na vidljivost nego kada platiš „bustovanje“ reklame. Plaćeni „bust“ može biti koristan samo kad je totalno mrtvilo, ali kada ta reklama istekne, dešava se ono: „Sad ćemo da te zaključamo i sad te neće gledati čak ni tvoji pratioci.“ Kada se pare potroše, Instagram te gura u neki zapećak nepostojanja. Zato sam prestala da plaćam reklame redovno i povratila sam publiku tek kada sam objavila jedan atraktivan video koji je organski dobio više stotina hiljada pregleda. Sada „bustujem“ samo kada su u pitanju darivanja ili humanitarne akcije.

Što se tiče ličnog pečata, mislim da su profili malih biznisa uglavnom lični profili. Ja svoje klijente doživljavam kao neku ličnu ekipu koju sam okupila na tom profilu. Mi ćaskamo, razumemo se. Često kažem da je ovo „one-woman and one-dog show“, jer je tu sa mnom i moj pas Borivoje, kojeg sam namerno uzela da bude dečak jer sam okružena ženama – imam tri ćerke. Ljudi vole taj lični momenat.

Vi ste napravili par značajnih zaokreta u karijeri. Recite nam malo više o tome.

Tako je, i sve je to bilo silom prilika. Novinarstvo sam završila kao klinka, sa 23 godine, i nisam bila svesna da neću imati mogućnosti da se bavim istraživačkim novinarstvom u ovoj državi. Kada sam to shvatila, rešila sam da postanem nešto potpuno novo i prijavila se za posao stjuardese.

Tamo nisam želela da ostanem samo sa srednjom školom, pa sam upisala i završila bezbednost u vazduhoplovstvu, a kasnije i master. Imala sam plan da se, kada dobijem decu, „prizemljim“ na neku poziciju koja se tiče bezbednosti na zemlji. Međutim, industrija se promenila toliko da više ne možeš ni zlatnu ribicu da čuvaš, a kamo li decu.

Probala sam da letim sa jednim detetom. Stavila sam je u vrtić sa 11 meseci da bih se vratila na posao. To je rezultiralo time da je dete prestalo da me zove „mama“ i počelo da me zove imenom. To je i njoj i meni ostalo kao trauma. Posle povratka sa porodiljskog sa drugim detetom, podvukli smo crtu. Shvatila sam da bih radila isto ono što smo već videli da ne ide, samo duplo teže. Zato sam odlučila da ostanem na zemlji, iako trenutno nemam perspektivu u toj struci, i posvetim se ovome.

Kakvi su vam planovi za budućnost i šta biste savetovali ljudima koji se razmišljaju da uplove u iste vode?

Za sada želim da se u narednoj, tekućoj godini bavim isključivo torbama. Plašim se da se ne rasplinem previše ako bih sada širila asortiman na garderobu. Možda bude neki novi model kada dođe proleće i leto, da se malo igramo sa bojama i materijalima, ali širenje na druge proizvode je mnogo teško jer radim sve sama.

Polako razvijam fizičku prodaju i već sarađujem sa ponekim koncept radnjama, kao što je Zenit buks. Uglavnom oni mene kontaktiraju, ali za ovakav biznis je to prosto neisplativo i nemoguće. Nemam kapacitet proizvodnje da ispoštujem i njih i porudžbine koje imam, a da ne govorim o proviziji koju uzimaju. Razni me kontaktiraju, ali ja jednostavno trenutno ne mogu da proizvedem tolike količine.

Moja poruka onima koji počinju je da je teško započeti biznis, posebno kad ga, kao ja, počnete iz dosade i ne planirate da to jednog dana bude prava firma. Jer, kad se igrate, to je jedno, ali kad to preraste u biznis, onda već malo morate i da računate i da razmišljate šta i kako. Ja sam na početku šaljivo rekla da se kajem i da niko ne treba da počinje privatan biznis, ali istina je da to zahteva potpunu posvećenost.

Moj biznis je sada samoodrživ – firma sama plaća doprinose i sama se vrti. Nisam još uvek podigla dinar za sebe. Kada nešto pretekne, ja taj novac uzmem, pa kupim novu mašinu ili još materijala. Tako da se sve vrti samo od sebe. Ali, to je u redu, jer je jako brzo sve počelo da se vrti zahvaljujući društvenim mrežama i trudu i odgovara mi ovaj polagani, ali siguran rast.