Zlatno runo:
„Slikanje“ nitima vune na jedinstvenim tapiserijama

Recite nam za početak šta ste po struci, da li to ima uticaj na ono čime se danas bavite i kako je počela priča Zlatnog runa.

Po struci sam akademski slikar i deset godina sam radila u prosveti pre nego što sam se upustila u ovo. Slikarstvo je temelj svega što danas pravim i verujem da se to vidi u tapiserijama, posebno u načinu na koji razmišljam o boji i nijansama.

Sve je počelo pomalo slučajno. Suprug i ja smo se sa prvim detetom preselili u Sloveniju i tamo sam dve godine bila bez stalnog posla. U tom periodu sam htela da se vratim umetnosti, ali ne kroz slikarstvo, jer mi je to već bilo poznato. Želela sam nešto novo. Prvo sam probala tehniku panč iglu, ali mi je taj format bio previše ograničen i shvatila sam da želim da radim u većem formatu.

Onda sam ostala u drugom stanju, trudnoća je bila malo teža i sve je moralo da stane. Nakon porođaja i odluke da se vratimo u Srbiju, suprug me je iznenadio sa obukom taftinga. Prvo sam se branila da nemam vremena i da ne znam kako ću sve stići, ali sam na kraju otišla – i tehnika me je odmah osvojila. Tada sam kupila svoju prvu tafting opremu.

Posle obuke je krenuo pravi izazov. Dete je imalo manje od godinu dana, radila sam u tuđem prostoru, u ritmu „kreni, stani“. Tek prošle godine, kada je drugo dete malo poraslo, prebacila sam radionicu kod sebe u stan i nekako pronašla vreme da se tome ozbiljno posvetim. Tu, zapravo, počinje Zlatno runo kakvo danas postoji.

Za čitaoce kojima je reč tafting potpuno nova, možete li ukratko opisati šta je, zapravo, tafting, i kako tehnički izgleda izrada jedne tapiserije?

Tafting je tehnika izrade tapiserija i tepiha pomoću električnog pištolja, koji kroz zategnuto platno ubada vunene niti. Vuna prolazi kroz pištolj, igla pulsira gore-dole i ostavlja nit u platnu. U zavisnosti od režima rada, dobijate ili odsečenu nit ili petlju (loop).

Proces počinje zatezanjem specijalnog platna na ram – mešavine jute, pamuka i akrila. To platno kod nas ne može da se kupi u radnji, već se naručuje iz inostranstva. Mora biti i dovoljno čvrsto, ali i dovoljno elastično. Na platno zatim prenosim skicu. Na obukama vas najčešće uče da koristite projektor, ali ja radije crtam direktno rukom. Omogućava mi slobodu i improvizaciju.

Sledi taftovanje. Pištolji koje koristim trenutno imaju tri dubine – 20, 25 i 30 milimetara, u zavisnosti od visine niti koju želim. Kada završim, okrećem rad, nanosim lepak i lepim pozadinu. Do tog trenutka sve može da se koriguje – svaka nit može da se izvuče ako mi se ne sviđa.

Na kraju dolazi šišanje i, po potrebi, karving – oblikovanje površine kako bi se dobio trodimenzionalni efekat. Kada se ovako opiše deluje jednostavno, ali u praksi svaka faza ima svoje zamke.

Šta vam je najveći izazov u izradi samih proizvoda?

Najzahtevnije je, paradoksalno, ono što se na kraju uopšte ne vidi – tehnički izazovi. Platno se tokom rada stalno opušta, pa je potrebno da se konstantno doteže. Vremenski okvir rada je zbog toga veoma ograničen – veliki formati moraju biti završeni u roku od tri do pet dana, inače, postoji rizik da platno počne da puca.

Drugi izazov je gustina taftovanja. Ako radite pregusto, pištolj probija platno i ono se može pocepati. Ako radite preretko, površina kasnije izgleda neujednačeno. Taj balans se ne meri – više se oseća nego što se može precizno definisati.

Takođe, na početku mi je izazov bio i sam rad sa pištoljem: koliko pritisnuti, kada uključiti, kada isključiti, kako izbeći povredu. Danas radim mnogo samopouzdanije, ali početnici često tek nakon prve tapiserije shvate koliko je ova tehnika zahtevna i najčešće odustanu.

Po čemu se vaš pristup razlikuje od drugih u ovom poslu?

Glavna razlika je u pristupu. Većina ljudi kod nas radi po direktnoj porudžbini – napravi ono što kupac traži. Klijent želi tepih Miki Mausa, oni naprave, isporuče i naplate. Ja želim da radim umetničke tapiserije, da razvijam sopstveni izraz i da me ljudi pronađu upravo zbog toga – autentičnosti.

Razlika je i tehnička – u radu sa bojom. Većina koristi jasno razdvojene boje i naglašene konture oblika. Ja površine tretiram drugačije – nijansiranjem i prelivima boja. Zanimaju me prelazi, momenti kada se boje stapaju i kada rad više liči na sliku nego na tepih. Radim sa organskim, amorfnim formama inspirisanim prirodom, koralnim grebenima i složenim strukturama zemljine površine.

Kako izgleda vaš proces stvaranja jednog rada?

Sve počinje crtežom. Ideju prvo prenesem na papir, zatim je slikam akvarelom da vidim kako funkcioniše kolorit. Kada sam zadovoljna, razrađujem skicu još nekoliko puta pre nego što pređem na platno.

Ali, ni tada proces nije završen. Oslanjam se na intuiciju i često tokom rada dolazi do promena, jer nijanse vune ne odgovaraju uvek onima iz akvarela ili mi se jednostavno ne svidi kako izgleda na platu pa improvizujem. Nekad moram da vadim i ponovo radim određene delove, što je rizično jer platno ima svoje granice. Dešavalo mi se i da ga slučajno oštetim, pa moram da improvizujem kako da završim rad. Ali, na kraju, nekako, ipak, završim i najčešće sam zadovoljna rezultatom. Nakon svake tapiserije shvatim nešto novo i to usmerava moje dalje radove.

Kakva je situacija sa snabdevanjem svime što vam je potrebno za rad u Srbiji? Nailazite li na probleme?

Iskreno, ima puno izazova. Kod nas su proizvođači tek odskora počeli da prave vunu namenski za tafting, sa debljinom koja odgovara igli, što je veliki pomak u odnosu na početak. Ipak, ono što i dalje ozbiljno nedostaje jeste različitost nijansi. Da biste dobili kvalitetan gradijent u jednoj boji, potrebno je minimum pet nijansi, a idealno i više. Pratim, recimo, jednu umetnicu iz Holandije koja u radu koristi i po deset nijansi iste boje. Kod nas takav raspon još ne postoji, pa često pokušavam da utičem na lokalne proizvođače da prošire paletu.

Drugi veliki problem je platno. Specifična mešavina jute, pamuka i akrila koja se koristi za tafting kod nas se uopšte ne proizvodi. Može da se nađe čisto laneno platno ili neka kombinacija pamuka i lana, ali to jednostavno ne daje dobre rezultate. Potreban je i akril, kako bi platno imalo i čvrstinu i elastičnost – da izdrži pritisak igle i da može dodatno da se istegne bez cepanja. Zbog toga platno naručujem iz inostranstva.

U međuvremenu, tražim kvalitetne vune gde god mogu. U suštini, to često deluje kao paralelan posao koji mi oduzima vreme koje bih, inače, posvetila samom radu. Ali, snalazim se nekako, verujem da će vremenom biti sve bolje.

Često od preduzetnika čujemo da je teško balansirati posao i porodicu. Kako se vi snalazite na tom planu?

Dobro pitanje. Nije jednostavno, da budem iskrena. Imam dvoje male dece: ćerku od šest godina i sina od dve. Zbog njih je cela priča sa taftingom, kao što sam već pomenula, krenula u ritmu „kreni, stani, kreni, stani“. Otkako sam prebacila radionicu kod sebe, to se dosta poboljšalo, ali vreme je i dalje najveći izazov. Sve ostalo nekako može da se reši – vreme ne može da se nabavi ni iz Pirota ni iz inostranstva.

Srećna okolnost je što je i moj suprug u umetničkim vodama. Isto je kreativac, bavi se keramikom, izgradio je sopstveni brend i zbog oboje znamo šta znači kada ne možeš da prekineš rad usred procesa, i to mnogo olakšava svakodnevicu sa decom. Ponekad mi i pomaže oko taftinga, konsultujemo se, razvijamo zajedno skice, analiziramo platno tokom rada. Ukoliko budem krenula da radim mnogo veće formate, s obzirom koliko vreme igra bitnu ulogu, moguće je i da ćemo možda i zajedno raditi na njima.

Trenutno najviše čekam da sin krene u vrtić. Tada ću konačno imati veće blokove vremena za ozbiljan rad i verujem da ću moći da se upustim u veće formate i promišljenije radove. Imam puno ideja, ali za sada, rad uklapam u sve one male prozore vremena koji ostanu kada se podmire sve dečije potrebe.

Vaša delatnost i stil su prilično jedinstveni. Kako vas ljudi nalaze i kakve su do sada bile reakcije na vaš rad?

Kupci me za sada najviše pronalaze preko Instagrama. Nekoliko puta sam pokretala reklame, više zbog vidljivosti brenda nego zbog prodaje. Ljudi iz Srbije koji me kontaktiraju uglavnom dolaze sa jasnom namerom – pitaju za cenu i dimenzije, ne ulaze previše u detalje oko materijala, pročitaju osnovno i to im je dovoljno. To su moji najbolji kupci, ali ih nema mnogo. Zanimljivo mi je što među pratiocima imam dosta stranaca, posebno iz Španije i Brazila, gde je tafting razvijeniji i gde publika brže prepoznaje stil i suštinu mog rada.

Kod nas su sve popularniji bazari, ali sam shvatila da moj rad ne pripada tom kontekstu. Više ga vidim na sajmovima enterijera, izložbama i kao deo saradnje sa dizajnerima enterijera. To je okruženje u kojem klijenti razumeju na kojem nivou ovakvi radovi mogu oplemeniti i unaprediti kako privatne, tako i poslovne prostore. U idealnom scenariju, radove bih prilagođavala viziji određenog prostora i svaka tapiserija bi mogla biti napravljena za tu konkretnu namenu.

Pošto dosta radite sa vunom, da li je primenjujete i na druge stvari pored tapiserija?

Svakako, i to me iskreno jako zanima. Vuna je za mene mnogo više od materijala za tapiserije – ona je na neki način i „tehnički“ saveznik u prostoru. Ima niz svojstava koja sintetika ne može da isprati: neutralizuje statički elektricitet iz uređaja, reguliše vlažnost tako što preuzima višak vlage i vraća ga kada se vazduh osuši, greje zidove i ujedno deluje kao vrlo dobra zvučna izolacija. Uz to, ne privlači prašinu kao sintetika i „diše“, pa prostor sa vunom jednostavno drugačije funkcioniše i deluje prijatnije.

U inostranstvu se dosta koristi u prostorima IT kompanija, gde su i statički elektricitet i kvalitet vazduha veliki problemi. Tu vuneni rad na zidu nije samo estetski element, već nešto što istovremeno utiče i na atmosferu i na funkcionalnost prostora.

Do sada sam se oprobala i van klasičnih tapiserija – pravim ogledala, a jedan od većih izazova bio mi je i vuneni prsluk koji sam napravila u saradnji sa prijateljicom koja se bavi šivenjem. Sve je rađeno ručno, uz korišćenje posebnih prirodnih materijala i specifičnom tehnikom izrade. Kada je bilo najhladnije ove zime, nosila sam taj prsluk preko košulje, sa kaputom u torbi za svaki slučaj – na kraju, kaput mi uopšte nije trebao. Vuna zaista greje, ali istovremeno diše i prilagođava se telu, pa je osećaj na koži potpuno drugačiji od većine drugih materijala.

Postoji još pravaca koji me zanimaju – nameštaj i tapaciranje fotelja, odevni komadi. Vuna je tu posebno zanimljiva jer je izdržljiva i dugotrajna, pa ima smisla i u funkcionalnim predmetima, ne samo dekorativnim. Sve je to izvodljivo, ali zahteva vreme, saradnike i ulaganja. Za sada imam mnogo ideja, a šta će se od toga zaista realizovati, vreme će pokazati.

Koliko pratite svetsku scenu i u kom pravcu biste voleli da odvedete svoj rad?

Pratim svakodnevno. Fiber art je u svetu već ozbiljna umetnička disciplina – postoje galerije koje izlažu isključivo tapiserije, kao i veoma uspešni umetnici koji rade trodimenzionalne forme, ogromne imitacije koralnih struktura, japanske vrtove i ostale elemente pejzaža. Sve me to inspiriše.

Što se mog smera tiče, cilj mi je jasan. Želim da radim sve veće formate i da počnem da izlažem, kako kod nas, tako i u inostranstvu. Sve ostalo, prodaja, saradnje sa dizajnerima enterijera, mislim da će doći kao posledica. Za veće dimenzije treba mi druga radionica, ali sve se to da srediti.

Dugoročno, volela bih i da krenem sa obukama. Postoji zainteresovanost, ali mi je za to potreban veći prostor i da se registrujem kao preduzetnik, jer me trenutni status umetnika u tom delu ograničava. Tempo će diktirati deca i resursi, ali imam jasnu viziju i verujem da će sve u jednom trenutku „kliknuti”.

Vi ste i strastveni zagovornik upotrebe prirodnih materijala. Recite nam više o tome i zašto su vam prirodni materijali toliko važni.

Jako su mi važni, jer mislim da smo kao društvo otišli predaleko u suprotnom pravcu. Ceo svet se zatrpava plastikom i poliesterom – praktično živimo u plastici, oblačimo plastiku i jedemo plastiku. Danas se teško nalazi čist pamuk, jer se gotovo sve pravi od poliestera. Sintetika je jeftina i pristupačna, a prirodni materijali sve nedostupniji, traženiji i skuplji.

I u sopstvenim domovima često nesvesno pogoršavamo kvalitet prostora. Svi znamo kako sintetička ćebad varniče ili kako se naelektrišemo čim dodirnemo nešto u stanu. To nije bezazleno – utiče i na naše telo i psihu.

Vuna je u svakom tom smislu suprotnost. Neutrališe statički elektricitet, reguliše vlagu, greje, diše i oplemenjuje. Kada takav materijal pretočite u rad, uz sve vreme i trud koji stoje iza njega, jasno je zašto ima svoju cenu. Ona nekad može da deluje visoko, ali u kontekstu svega što dobijate – potpuno je opravdana.

Dobra vest je da se prirodni materijali polako vraćaju u svakodnevicu. To neće biti brza promena, ali je primetna. Mislim da naš posao nije samo da pravimo predmete, već i da postepeno vraćamo svest o tome šta materijal, zapravo, jeste i zašto je važan.

Šta biste poručili nekome ko se razmišlja da uplovi u ovu delatnost?

Prva i najvažnija stvar je da ne krećete sa idejom da ćete brzo napraviti uspešan biznis. To je zamka u koju upada najviše ljudi. Mnogo njih dođe na obuku sa očekivanjem da će odmah praviti tapiserije i dobijati porudžbine, a onda, kada završe prvi rad i shvate koliko je sve zahtevno i koliko je izazovno doći do kupaca, odustanu. Prvi tepih neće biti savršen, verovatno ni drugi ni treći, i to je jednostavno deo procesa.

Druga stvar je vreme. Učenje je postepeno i dugotrajno. Ja sam mnogo puta vadila vunu i radila iznova, imala skice koje na papiru izgledaju odlično, a na vuni ispadnu potpuno drugačije. Tu nema prečica. Ko ima strpljenja da prođe kroz neuspele pokušaje i da iz njih nešto nauči, na kraju će razviti svoj izraz. Ko očekuje brze rezultate, neće se dugo zadržati na taftingu.

Treća stvar je realnost tržišta. Kod nas se svest o prirodnim materijalima i ručnom radu tek razvija, pa ne treba očekivati brzu prodaju kroz Instagram i bazare. Mnogo je važnije sa kim ćete se povezati, samostalno probijanje ide sporo i teško.

I, na kraju, ako zaista verujete u ono što radite i imate sopstveni izraz, onda jednostavno treba stoički izdržati taj početni period jer su svi počeci teški. Meni je pomoglo to što imam zaleđe slikarstva, ali čak ni to nije prepreka – ako verujete u sebe i dovoljno ste istrajni, sve će doći na svoje.