Zrno Ra:
Prva zdravija pekara u Srbiji

Kako je sve počelo? Koja je bila ideja iza Zrno Ra pekare?

Moj suprug Aleksandar je završio Šumarski fakultet, ali je poželeo da nauči zanat od svog oca – kako da pravi kore. U međuvremenu je otkrio da mu belo brašno jako smeta, jer ima alergije i teško diše. Tako je došao na ideju da napravi prve kore od spelte. Pre toga je pravio i beskvasne hlebove, od celih žitarica, bez belog brašna, kvasca i aditiva.

Kad smo počeli da se zabavljamo, odlučili smo da otvorimo prvu zdraviju pekaru i napravimo proizvode koje inače nalazite u pekarama, samo na mnogo zdraviji način. To je bilo pre otprilike šest godina.

Dakle, cela ideja i koncept su Aleksandrovi. Ja sam u početku bila samo podrška, ali sam zahvaljujući znanju iz marketinga i radu s ljudima uspela da izgradim odnose sa mušterijama i razvijem brend.

Kako ste vi stekli marketinško znanje?

Ja sam defektolog po struci – dakle, nema nikakve direktne veze s marketingom. Ali, kako sam radila u edukaciji, te volim da pričam i volim ljude – to mi je pomoglo da razvijem prirodnu sklonost ka komunikaciji. Pre nego što je sadržaj na mrežama postao „in“, već smo delili naš život na društvenim mrežama. Aleksandru u početku nije bilo pravo zbog toga, ali se pokazalo kao sjajan potez – zamislite, 70.000 ljudi prati jednu pekaru!

Dali smo veliku vrednost – ne samo kroz proizvode, već i kroz teme kao što su dojenje, roditeljstvo i životni stil. Time smo izgradili bliskost s ljudima. Nije dovoljno imati dobar proizvod ako ne znaš da pokažeš njegovu vrednost.

Takođe, rasli smo organski – bez velikih skokova. Delili smo i sopstvene izazove i ranjivosti, što je ljudima bilo blisko. Naravno, biti ranjiv i iskren pred drugima nosi rizik, jer ljudi to mogu iskoristiti negativno. Ali, zahvaljujući radu na sebi, naučili smo kako to da iskoristimo na pravi način – da to bude za dobro, a ne da nas neko povredi.

Kako je izgledao vaš početak i kako je došlo do otvaranja prve radnje?

Aleksandar je imao proizvodnju u donjem delu kuće i prvo je prodavao na organskoj pijaci na Novom Beogradu, a uz to je radio i dostave. U tom periodu sam se priključila i ja. Krajem decembra se otvorila mogućnost da se na Palilulskoj pijaci dobije lokal. Tada smo se dogovorili da ja napustim posao u školi i uđem u celu ovu priču s njim. Nije bilo lako – prelazila sam iz svoje struke u njegov posao, a tada smo bili tek u vezi. Imala sam razne strahove: „Šta ako ne uspe, šta ako propadne…“ Ali, nekako, i kada je sve delovalo kao da neće ići, imali smo osećaj da nas nešto „odozgo“ vodi i da treba da idemo tim putem.

Godine 2025, na moj rođendan, 21. januara, otvorili smo i drugi lokal u Belvilu. To nam je bio još jedan važan korak. Sada, šest godina kasnije, imamo dva lokala, s tim što smo tada svesno čekali da porastemo – Aleksandar je želeo ranije da se širimo, ali ja sam osećala da još nismo zreli, ni spremni. Pokazalo se da je to bila dobra odluka.

Kako je širenje uticalo na proizvodnju i snabdevanje sirovinama?

Bilo je izazovno. Na tržištu nije postojalo dovoljno znanja o tim proizvodima – morali smo da objašnjavamo ljudima šta je spelta, zašto su naše kore drugačije, zašto su cene više. Naša marža je niska jer su sirovine jako skupe.

Imali smo i izazove sa klimom – leti, ili kad se menja vlažnost vazduha, kore pucaju i propadaju, što stvara ogromne gubitke. Plus, svake godine je spelta drugačija – ne znaš da li će imati glutena dovoljno ili ne, ne možeš da utičeš na to. To su prirodni procesi, i sve mora da bude iskreno i bez veštačkih dodataka.

Širili smo proizvodnju polako, ali kvalitetno. Od starta smo želeli vrhunski kvalitet. Uveli smo HACCP sistem, koji je bio skup – 150 evra samo program, a sve ostalo dodatno. Celu radionicu smo prepravili – aluminijumski bubanj smo zamenili prohromskim, nismo koristili suncokretovo ulje već samo hladno ceđeno, ni aditive, ni štetne sirovine. Sve smo radili na najzdraviji mogući način.

Radili smo analize proizvoda da bismo bili sigurni da su bezbedni za trudnice, porodilje, osobe s insulinskom rezistencijom, dijabetesom, i sve druge koji imaju zdravstvene tegobe. I sve to, naravno, nosi visoke troškove. Plehovi, kuhinjski elementi od inoxa, analize, oprema – sve je jako skupo. Ali, znali smo da tako gradimo ozbiljan brend.

Ako znaš šta radiš i ako imaš cilj, sve to dođe s vremenom. Ako praviš stvarno nešto kvalitetno i pošteno, mora da uspe – samo ne odmah.

Ko su bili prvi kupci?

Aleksandar je već godinama pre otvaranja imao svoje stalne mušterije – radio je dve-tri godine ranije na pijaci i sa dostavama. Ti ljudi su ostali verni, i dan-danas dolaze kod nas. Prvi kupci u lokalu su bili upravo ti – oni koji su nas već poznavali, ali brzo su počeli da dolaze i novi ljudi. Čak i poznate ličnosti i studenti koji kupuju kod nas.

Novak Đoković je dolazio u lokal – mama se slikala s njim na Bogojavljenje. Sarađivali smo i s njegovim restoranom dok je bio otvoren na 25. maju. Dolazili su nam i sportisti, košarkaši, odbojkaši… Svi oni koji se bave zdravljem prepoznaju značaj onoga što radimo. Nažalost, kod nas se ljudi često osveste tek kad se razbole – što je, nažalost, postalo pravilo u Srbiji. Zato verujemo da će potreba za ovakvom hranom samo rasti – ali da biste opstali, moraš vredno da radiš i gradiš kredibilitet.

Koliko ste proizvoda imali u početku, i kako je danas razvijen vaš asortiman?

Pre otvaranja pekare, Aleksandar je radio hlebove, kore, tortilje, lazanje, suve rezance, mlince… Kad smo otvorili lokal, imali smo oko 30 proizvoda. Danas ih ima preko 40. Znamo da u biznisu ne treba preterivati s brojem artikala, ali kako ne postoji ni jedna druga pekara koja nudi zdraviji izbor u potpunosti, osetili smo odgovornost da ljudima pružimo raznovrsnost – i slano i slatko, i osnovne namirnice za pripremu kod kuće.

Koji su to proizvodi u pitanju?

Imamo širok asortiman: gotove kore, tortilje, lazanje, više vrsta besklasnih hlebića, slatke pite (višnja, suva šljiva, lenja pita, makovnjača, vanilice sa sirovim džemom), slane pite i bureke, zdravu „nutelicu“, suve testenine: rezance, taljatele, mlince.

Znači, pokrivamo kompletno jedno zdravije pekarstvo.

Koje su glavne zdravstvene prednosti vaših proizvoda?

Na prvom mestu, koristimo stare sorte žitarica koje nisu genetski modifikovane – naše telo ih prepoznaje kao hranu. Drugo, ne tretiraju se hemijski. Treće, one sporo podižu šećer u krvi i bogate su proteinima. Imaju visok nutritivni kvalitet i fenomenalan ukus, a sitost traje duže. Prilagođeni su svima: od trudnica i dojilja, do ljudi sa dijabetesom ili insulinskom rezistencijom.

Na primer, i Maja Volk koristi naše proizvode i pominje nas i u svojoj knjizi, kao i Cancer Influencer. Ljudi koji se stvarno bave zdravljem koriste naše stvari. To nama mnogo znači. Ja uvek kažem: Ako nešto nije preporučljivo za trudnice i dojilje, a preporučuje se drugima, treba da se zapitamo: „Zašto onda to mi jedemo?“ Uvek se vodimo time: Šta je preporučljivo kad se neko razboli? Prvo se izbace meso i mlečni proizvodi, alkohol i cigarete.

Znači, biljna ishrana ima blagodetno dejstvo na organizam. Ne kažem da ne treba jesti meso, ali danas je njegov kvalitet jako upitan. Kod vegetarijanskih proizvoda u Srbiji često se koristi najjeftinija sirovina. Ako bismo mi ubacili životinjske proizvode u naše recepte, cela priča više ne bi bila čista. Otuda je kod nas je sve posno, odnosno vegansko. Nema životinjskih proizvoda u ponudi.

Kako je izgledao proces učenja i razvijanja proizvoda? Dolazite iz različitih struka – kako ste se snašli?

Aleksandar se još od detinjstva bavio kuvanjem – od svoje 12. godine i ima veliki talenat i ljubav prema spremanju hrane. Dugo je bio na sirovoj ishrani, bavio se sportom, držao kulinarske radionice, pa zna sjajno da kombinuje ukuse i osmisli jela koja su i zdrava i tradicionalna. On smisli šta bi moglo ljudima biti zanimljivo – kao što su burek, pita, lazanja, ali u zdravoj verziji.

Recepture je razvijao uz pomoć tehnologa, koji su bili tu da kažu šta bi bilo dobro sa aspekta nutritivne vrednosti, stabilnosti recepta i standarda. Tehnološki fakultet nismo završili, pa poštujemo njihovo stručno znanje. Sve se testira, pravi analiza, i samo ono što zadovolji sve kriterijume ulazi u pekaru.

Kako je izgledao rast tima? Koliko vas danas ima i kako ste se nosili s preduzetničkim izazovima?

Počeli smo bukvalno sami – Aleksandar i ja. Moja mama je radila prodaju, dok je Aleksandrova u početku pomagala oko izrade kora. Imali smo jednu ženu iz druge pekare koja je dolazila da radi pite. Mama nam je bukvalno postavila prodaju na noge jer se time bavila ceo život.
U međuvremenu, ja sam se u trudnoći razbolela. Život mi je visio o koncu, a Aleksandar je tada sve radio sam, po 12-13 sati dnevno. Ja sam iz kreveta vodila porudžbine i marketing, i tako se kod mene i razvio ceo sadržaj za mreže.

Kasnije smo našli koradžiju, tim je rastao polako. Kada je naš sin napunio godinu dana, počeli smo da širimo tim – do petoro-šestoro ljudi. A od prošle godine to se ozbiljno povećalo. Marina, žena koja je dugo s nama u proizvodnji, postala je poslovođa, a njen muž je prešao iz bele pekare kod nas.

Danas imamo 15 radnika – proširili smo prodaju, otvorili novi lokal, imamo i svog vozača. Edukacija i rad na sebi su nam mnogo pomogli. Tu je i naš mentor, Dragan Vlah, kome smo neizmerno zahvalni jer nam je umnogome olakšalo poslovanje i pomogao da prebrodimo brojne izazove. Prtisak je ogroman. Ko god kaže da je preduzetništvo lako – nije. Mi smo više puta bili na ivici pucanja, čak i braka, i o tome smo javno pričali. Bilo je preteško.

Šta vam je bilo najteže u svemu ovome: u poslu, partnerstvu, razvoju brenda?

Meni lično, najteže je bilo prihvatiti da stvari neće uvek biti onako „PS“. Ja sam po prirodi organizovana, a Aleksandar je opušteniji. On je bio često preumoran i nisam tada razumela njegov deo. On je, zapravo, vizionar, kreator cele ideje, ali kad je morao da pravi kore, to ga je ubijalo – jer to nije njegov prirodni prostor. On je hteo da stvara nove stvari, da razvija dalje, a bio je zarobljen u rutini proizvodnje.

To je možda i najvažniji deo ove priče – shvatili smo da u biznisu u početku ne radiš ono što voliš, već ono što biznis od tebe traži. Moraš da sazriš i da kažeš: „Radim ovo danas da bih sutra radio ono što volim.“ I tu smo se baš razlikovali – ja sam bila „zemlja“, neko ko sprovodi ideje i očekivala sam da će on bolje od mene to da razume. Ali, onda sam shvatila žene često drugačije gledaju na stvari, i da to nije nedostatak – samo razlika.

Vremenom smo izgradili balans, naučili jedno drugo. Danas se bodrimo i to je jako uticalo i na naš brak, i na to kako prihvatamo različitosti. Naučila sam i da ne mogu svi radnici gledati na moj posao kao na svoj sopstveni. Isto tako, srećni smo da danas 95% tima radi baš tako, kao da je njihovo, ali znam da to ne može večno tako. Zato i učimo da razvijemo sistem koji može da funkcioniše bez obzira na to ko je u njemu.

Posao je posebno napredovao i zahvaljujući mojoj mami. Ona je bila prva osoba koja je imala direktan kontakt sa mušterijama i prenela sve to što mi jesmo. Ljudi su je obožavali – i dan-danas me pitaju „A gde je Maja?“ kad dođem u lokal. Na bazarima, na događajima, u direktnoj prodaji – sve to je doprinelo toj bliskosti sa ljudima. Ljudi vole da vide da smo mi obični, iskreni ljudi koji imaju cilj i misiju – naša je da nacija bude zdravija – a ne ambiciju da postanu multimilioneri.

Pomenuli ste rast tima i različitost među ljudima. Kako izgleda vaš rad s različitim tipovima ljudi i šta ste naučili kroz to?

Kako rasteš ti, tako ti dolaze i ljudi kroz koje moraš da prođeš lekcije. To su, u stvari, vrlo slični tipovi ljudi – kaže se da ima četiri-pet tipova ličnosti, samo se vrte u različitim telima. I ako nešto ne naučiš iz prve ili druge, stiže ti isti obrazac u nekom novom čoveku, dok ne naučiš. Tako smo i mi dobijali ljude u firmu onako kako smo mi sazrevali – sve u skladu s našom spremnošću.

Dugo smo verovali u mantru „nema radnika“, ali na jednoj edukaciji smo shvatili da to nije tačno. Kad postaviš zdrave granice, jasno znaš ko si i šta nudiš, radnici dođu. Odjednom – imaš i koga da biraš. Sve je u glavi. Najviše toga leži u komunikaciji. I u radu na sebi. A kod nas, nažalost, psihoterapija se još često gleda kao nešto „za lude“. A zapravo je ogromna pomoć – i u poslu, i privatno.

I, naravno, ono što je za nas osnova svega – vera. Ako služiš Gospodu i ne varaš, ne lažeš, ne muljaš, ako si čistog srca – verujem da će ti Bog pomoći da uspeš. Naši proizvodi su posni, veganski – i samim tim je sve povezano sa duhovnošću, sa tradicijom. Ali, ne onom koja sputava.

Ipak, vi zapošljavate specifične profile, kojih nema na pretek.

Upravo to. Zanat koradžija je skoro izumro. Bele kore još neko i zna da pravi, ali raditi sa speltnim testom je jako teško. Mi bukvalno radimo nešto što niko nikada ranije nije radio. Naći osobu koja to može da nauči, koja hoće da nauči, bilo je toliko teško da nam je došlo da plačemo.

Probali smo da obučavamo, i neke stvari smo uspeli da prenesemo – na primer, imamo jednog koradžiju kojeg smo uspeli da obučimo, ali on je zasad jedini. Ako bi se on razboleo, ne znamo šta bismo radili. Rad sa speltnim testom je posebno težak – to niko ranije nije radio na ovaj način. I zato nam je jako teško da nađemo nove ljude. Ljudi danas generalno izbegavaju zanate – žele da rade nešto bez odgovornosti, bez emotivne ili mentalne uključenosti.

Koliko je Happy Cow platforma popularna kod nas i kako ste ušli u tu priču?

Ljudi su nam sami došli i predložili da se prijavimo – tada je moja mama radila u lokalu i bili smo oduševljeni. Kažu da ne postoji nešto slično u regionu, a kamoli u Srbiji. Sad dobijam mesečne izveštaje i stvarno – ljudi ostavljaju recenzije, imamo odličnu ocenu, nešto oko 4.9. To je ogroman kompliment.

Da li vaš sin pokazuje interesovanje za to što radite i kako je uključen u vašu svakodnevicu?

Da, Vukan to baš voli. On je s nama u proizvodnji bukvalno od kad je bio beba. Sećam se kako sam ga znala smestiti u jedan ćošak na stolu dok radimo. Bio je deo svega od samog početka, od sastanka do snimanja priloga o pekari Zrno Ra. Sada, kada je stariji, on je postao naš glavni degustator.

Gde ljudi mogu da pronađu vaše proizvode i u kom pravcu se razvijate?

Imamo dva lokala: jedan je na Palilulskoj pijaci, u Ilije Garašanina BB, a drugi u Belvilu, u Jurija Gagarina 14j. Novi Beograd smo dugo čekali jer je tamo naša publika, ali moram reći da je Palilula i dalje najposećenija – možda zato što je to bio prvi lokal i ljudi su tamo vezani za nas. U Belvilu još radimo na marketingu – mnogi i dalje ne znaju da tamo postoji zdrava pekara. To nam je sledeći zadatak.

Vizija nam nije franšiza – ne bismo mogli da kontrolišemo kvalitet, a to je za nas suština. Radije bismo išli na izvoz, jer je potražnja za ovim proizvodima ogromna. Planiramo pasterizaciju inertnim gasom, jedinom zdravom i bezbednom metodom za očuvanje kvaliteta, te da se prionemo na izvoz.

Takođe, deo profita ulažemo u podršku roditeljstvu, dojenju i trudnicama, što mi je kao defektologu posebno značajno. Nismo želeli da taj novac završi samo u našem džepu, već da se uloži tamo gde može da donese dobrobit drugima.

Da li se izlažete na bazarima i marketima?

Ranije smo bili redovni na bazarima i festivalima – kontakt s ljudima nam je jako važan. Posebno smo voleli Vege festival, gde uvek privučemo veliku pažnju posetilaca. Međutim, poslednjih godina smo se manje pojavljivali zbog obima posla i manjka radne snage. Ali se nadamo da ćemo se vratiti tome – ljudi vole da pričaju s nama, da znaju ko stoji iza proizvoda.

Koji su vam najdraži komentari koje dobijate?

Kada nam ljudi kažu: „Hvala vam što postojite“. Kada čujemo da je neko preživeo kancer i da su naši proizvodi jedino što može da jede – to je ogromno. Ili kada roditelji dece sa dijabetesom kažu da njihova deca više ne moraju da se razlikuju po užini. To je sjajno. Tada znaš da ne praviš „samo hranu“, već služiš ljudima. I to je suština.

Zašto ste sve ovo pokrenuli?

Zato što smo želeli da kao porodica budemo zajedno. Danas svi rade od 9 do 17 i često ne viđaju svoju decu. Mi smo želeli drugačije – da kreiramo posao koji ne postaje izgovor, već prostor koji nas povezuje. To učenje, naravno, nije bilo lako – nismo znali da razdvojimo posao od privatnog. Ali, sada znamo. I zato danas Zrno Ra nije samo biznis. To je naš poziv, naš život i naše zajedništvo.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Svakome ko ulazi u preduzetništvo bih rekla – prvo edukacija, rad na sebi i vera u sebe, pa tek onda posao. Nije dovoljno imati ideju, novac i želju – to je samo početak. U Srbiji 97% biznisa propadne u prvih 10 godina. Ako hoćeš da opstaneš, moraš da naučiš kako da se razvijaš bez da izgubiš sebe.

Mi smo zato odbili brzu ekspanziju. Videli smo i na primerima drugih jakih brendova da su propali jer nisu ispratili rast. I zato mi idemo polako, ali stabilno.