Zvuci srca:
Kafić gde inkluzija postaje svakodnevica

Kada i kako je nastao kafe Zvuci srca?

Zvuci srca je otvoren 2019. godine, kao deo obeležavanja punoletstva naše matične organizacije, humanitarne organizacije Dečje srce. U trenutku kada je organizacija napunila 18 godina, želeli smo da pokažemo da smo sazreli, da smo odgovorni i da posedujemo ozbiljnost koju to doba nosi. Otvaranje ovog mesta imalo je i širi cilj – da pokažemo da osobe sa smetnjama u razvoju treba da budu vidljive u društvu, da budu ravnopravni građani kao i svi mi, i da zajedno možemo da živimo bez predrasuda.

Zvuci srca je otvoren za apsolutno svakoga, to je mesto na kojem se stvara srcem, a različitosti neguju. Ovde su svi dobro došli, bez obzira na veroispovest, ekonomski status ili mogućnost da u tom trenutku plate. Princip je jednostavan – dođete, popijete ono što želite, a ukoliko želite, možete ostaviti donaciju u skladu sa sopstvenim izborom.

Ovo je postalo mesto okupljanja ljudi koji su dolazili da razgovaraju sa njima, da ih upoznaju i razbiju predrasude. Vremenom smo počeli da otvaramo nove kafiće. Danas ih u Srbiji imamo više od pet, a planiramo širenje i van zemlje. Trenutno poslujemo u Nišu, Novom Sadu, Subotici, Pančevu, na Zlatiboru i u Beogradu.

Čime se sve bavi organizacija Dečje srce?

Ukratko, bavimo se pružanjem podrške mladima sa smetnjama u razvoju, osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama. Pomažemo im u zapošljavanju i radnom osposobljavanju, ali i u savladavanju svakodnevnih životnih veština. Vodimo ih na različite kampove, edukacije i programe, ali u fokusu su, pre svega, zapošljavanje i osposobljavanje za samostalan život.

Na samom početku okupio se tim stručnjaka koji je počeo da radi stvari koje u tom trenutku niko drugi nije radio. Upravo to nas je i održalo tokom svih ovih 25 godina. Naš cilj je bio da osobama sa smetnjama u razvoju pomognemo da ostvare svoje životne želje. I sam kafić je nastao iz tih želja – oni su želeli da postanu konobari, da svakodnevno komuniciraju sa ljudima i da imaju novo društvo.

Koje vrste edukacija sprovodite? Da li se one odnose isključivo na rad u kafiću ili postoji širi spektar aktivnosti?

Fokus je, pre svega, na zapošljavanju i razvoju životnih veština. Organizujemo sedmodnevne kampove tokom kojih radimo sa mladima na vrlo konkretnim stvarima. Na primer, imamo situacije u kojima je dete sposobno da očisti celu kuću, ali ne zna samostalno da se istušira. Upravo zbog toga ih učimo veštinama koje su im neophodne da bi, u trenutku kada njihovi roditelji više ne budu mogli da se brinu o njima, znali kako da se samostalno staraju o sebi.

Pored rada sa mladima, sprovodimo i edukacije za stručnjake širom Srbije, ali i van nje, kao i za roditelje. Imamo škole roditeljstva i različite obuke koje pomažu porodicama da se lakše nose sa izazovima i kvalitetnije žive sa tim problemom. Takođe, edukujemo i ljude koji rade sa osobama sa smetnjama u razvoju: kako pristupiti agresivnom detetu, kako uspostaviti balans i koje su ključne razlike u radu sa redovnom populacijom i ovom grupom.

Istovremeno, kroz edukacije smo, zapravo, shvatili koliko svi mi živimo automatizovano. Imala sam situaciju sa koleginicama da smo, sasvim konkretno, brojali koliko je koraka potrebno samo da bi se oprale ruke. I došli smo do broja većeg od 50 koraka. To su radnje koje mi svakodnevno obavljamo nesvesno, u žurbi, ne razmišljajući o njima.

Za jedan ili dva minuta uradimo više od 50 pojedinačnih koraka, a da toga uopšte nismo svesni. Sve nam je postalo automatizovano. Za njih, međutim, svaki taj korak je zasebna radnja. Upali svetlo. Priđi lavabou. Otvori česmu. Stavi sapun. Protrljaj ruke. Prođi između prstiju. Isperi. Zatvori česmu. Obriši ruke.

Kada se vratimo unazad i sagledamo sve te korake, shvatimo koliko je i ono što smatramo jednostavnim, zapravo, složeno. A tome prethode i druge stvari – naučiti kako se kupuje sapun, kako se pakuje, kako se kupuje i kači peškir, kako se pegla odeća. Sve su to radnje koje mi podrazumevamo, a koje su njima proces, korak po korak.

Kako izgleda njihov razvojni put? Kada dođu kod vas, prođu edukacije, treninge i kampove, šta se dešava dalje?

Znate kako, osobe sa smetnjama u razvoju imaju pravo na uslugu ličnog pratioca do kraja srednje škole. Nakon završetka iste, oni i njihove porodice biraju dalji put. Od države imaju pravo na tuđu negu i pomoć, ali kada se porodica odluči za tu opciju, osoba nema pravo na zaposlenje. Zbog toga roditelji često vagaju između državne pomoći i mogućnosti da njihovo dete bude radno angažovano i da ima platu koju je samostalno zaradilo. Razlika u tim novčanim iznosima nije velika, ali je suštinska razlika u kvalitetu života.

Ukoliko se odluče za zapošljavanje, mladi prolaze treninge kod nas. Počevši od kraja srednje škole, nemamo gornju starosnu granicu – svako ko može i želi, može da se uključi. Najveći strah roditelja jeste pitanje šta će biti sa njihovim detetom kada njih više ne bude. Upravo zato radimo na otvaranju centra u Vrčinu. Tamo postoji kuća u kojoj će se sprovoditi okupaciona i radna terapija. Mladi će učiti praktične veštine, poput pripreme zimnice, ali i razvijati socijalne veštine.

Ideja je da tu mogu da borave zajedno sa roditeljima, kao i da postoji osoba koja će pomagati i mladima i roditeljima u trenutku kada roditelji više ne budu u mogućnosti da brinu o njima. Takođe, imamo školu životnih veština na Zlatiboru. Ona traje sedam dana i tokom tog perioda mlade učimo osnovnim životnim veštinama: od oblačenja i svakodnevnih aktivnosti do kuvanja. Obroci koje zaposleni ovde jedu često su pripremljeni upravo od strane njihovih drugara.

Radimo na tome da osnažimo celu porodicu i da fokus ne bude na nedostacima, već na potencijalima koje svako od njih ima.

Koliko često organizujete kampove?

Kampove organizujemo u proleće, leto i jesen, ukupno oko deset godišnje. Dan započinjemo jutarnjom gimnastikom, dok druga ekipa u isto vreme priprema doručak. Nakon toga, sledi šetnja u trajanju od oko dva i po sata, pa radionice i razgovori. Učili smo prvu pomoć, osnove preživljavanja i snalaženja u različitim situacijama. Zatim sledi priprema ostalih obroka, a na kraju dana i diskoteka, koja je njima apsolutni vrhunac kampa. Na tim diskotekama dobijaju diplome koje čuvaju godinama.

Ljudi koji nemaju ovakvo iskustvo u svom životu teško mogu to da razumeju, ali vrlo brzo postanu svesni značaja svega što radite. To su zaista osobe velikog srca. Oni žive mnogo jednostavnije nego mi. Njihova najveća čar je u tome što žive u trenutku – bez opterećenja onim što će biti sutra. Zato nemaju anksioznost, već su srećni u sadašnjem trenutku.

Kada dođete ovde, oni su uvek nasmejani, komunikacija je prijatna i iskrena. Nikada nemate osećaj osude. Mene su oni naučili koliko je važno pitanje „kako si“, ali da vas neko to zaista pita, svakog dana. Mi često nemamo vremena da stanemo, a oni nas stalno podsećaju koliko je važno živeti.

Imate li korisnika koji se posebno ističu?

Znate, mi ih ovde kontinuirano učimo i obučavamo. U trenutku kada neko dostigne svoj maksimum, trudimo se da ga uključimo u druge aktivnosti i da mu pružimo novi podsticaj. To uglavnom nisu zaposlenja u velikim kompanijama, ali kada neko dostigne vrhunac svojih mogućnosti, vremenom dolaze i godine, a samim procesom starenja i rada često se vraćaju na neku početnu poziciju.

I mi tada pokušavamo da pronađemo balans u radu sa njima. Ipak, naš osnovni cilj je da kod svake osobe probudimo njen potencijal i da kontinuirano razvijamo njene kapacitete, u skladu sa mogućnostima. Imamo i svakodnevne, male primere koji to najbolje ilustruju. Dešava se, na primer, da gost zatraži kafu sa cimetom, a mi u tom trenutku nemamo cimet. Naš zaposleni tada donese čaj sa jabukom i cimetom. Gost kaže: „Ali, ja sam tražio kafu sa cimetom.“

Kod njih je čar u tome što, kada nemaju ono što je traženo, pronađu svoje rešenje. Oni nude ono što imaju. Nekima to deluje kao greška, kao da je nešto loše urađeno, a zapravo je to samo drugačiji način razmišljanja.

Na koji način im konkretno pomažete da dođu do zaposlenja?

Trudimo se da ostvarimo saradnju sa različitim firmama, jer verujemo da je to značajno i za poslodavce. Zapošljavanjem osoba sa invaliditetom, firme ispunjavaju zakonske obaveze.

Naš model podrazumeva da osoba formalno radi preko nas, ali da svojim angažmanom pomaže određenoj firmi. Na taj način poslodavci nemaju brigu oko komunikacije: kako da objasne šta može ili ne može, kako da postave granice ili organizuju posao. Taj deo preuzimamo mi, jer imamo iskustvo u radu sa osobama sa smetnjama u razvoju. Na kraju, ta osoba obavlja konkretan posao za firmu, a sistem funkcioniše bez opterećenja za bilo koju stranu.

Koje vrste poslova se najčešće obavljaju?

Svaka firma ima svoje potrebe i na osnovu toga kreira i opis posla za njihove buduće zaposlene. Tim firmama nudimo i socijalnog mentora koji, u našim ili njihovim prostorijama, kroz konktretan zadatak, priprema osobe sa smetanjama u razvoju za buduće zadatke. U pitanju su poslovi koji zahtevaju lakše motoričke i mentalne radnje. Kod nas su mladi obučavani za pripremu kafe, obroka, rad u radionici, kao i za izradu majica, cegera i šolja.

U drugim firmama najčešće pomažu oko čišćenja ili obavljaju jednostavnije zadatke, poput pakovanja ili premeštanja stvari sa jednog mesta na drugo. Sve, naravno, zavisi od kapaciteta i mogućnosti same osobe.

Da li planirate da ovaj koncept proširite u pravcu doma ili centra za trajni boravak osoba sa smetnjama u razvoju?

Još uvek nismo u potpunosti krenuli u tom smeru. Ovaj centar smo otvorili prvenstveno zbog tog najvećeg straha roditelja. Državne institucije su preopterećene, a njihovi kapaciteti veoma ograničeni. Zbog toga smo pokušali da pomognemo onima koji su sa nama proveli veliki deo života, da im ne otežamo situaciju, već da im olakšamo svakodnevno funkcionisanje.

Činjenica je da osobe sa ovom vrstom ometenosti, nakon gubitka roditelja, često ostaju prepuštene same sebi. Mi smo tu da pomognemo, ali istovremeno procenjujemo dokle je to realno izvodljivo. Trenutno još uvek radimo na razvoju centra i videćemo kako će sve funkcionisati u praksi, šta će nam dodatno biti potrebno i koliki će biti interes za ovakav vid podrške.

Koliko je korisnika prošlo kroz vašu organizaciju tokom svih ovih godina?

Teško je dati tačan broj za ove dve i po decenije. Trenutno u okviru naših usluga imamo oko 1.100 dece. Oko 200 mladih učestvuje u kampovima i prolazi obuke za osposobljavanje.

U tih 1.100 korisnika spada i usluga ličnog pratioca deteta. Kada neko završi osnovnu ili srednju školu, ta usluga se prekida, pa se broj stalno menja. Zbog toga ne mogu da navedem ukupan broj svih koji su prošli kroz organizaciju, ali trenutno imamo oko 1.300 aktivnih korisnika.

A koliko njih radi u kafiću Zvuci srca?

U ovom kafe-radnom centru trenutno je ovde zaposleno 20 mladih sa smetnjama u razvoju. Njih 10 ima ugovore o radu na 8 sati dnevno, dok ostali dolaze u okviru adaptacionog programa. Oni su ovde na privikavanju na posao i učenju veština koje su im potrebne kako bi se kasnije zaposlili – bilo ovde, bilo na nekom drugom radnom mestu.

Isprva, to je roditeljima bilo neshvatljivo. Zato što godinama im se govori da njihovo dete nešto ne može, da mu se oduzima poslovna i radna sposobnost, čime se automatski svrstava u kategoriju „nesposobnih“. Roditelji su dolazili sa strahom i pitanjem: „Kako sad mislite da moje dete može da usluži gosta? Kako može da zapamti porudžbinu?“ Možda neko ne može da verbalizuje sve, ali u praksi su pokazali da mogu da rade, da pamte, da se snađu.

Ceo cilj ovog radnog centra bio je da pokažemo da su to, pre svega, ljudi. Da su deo zajednice i da zajednica treba da nauči da živi sa njima. Da se otvara što više ovakvih radnih centara i da i firme shvate da u njihovim sistemima postoji makar jedno radno mesto na kojem može da radi osoba sa invaliditetom.

Stoga, pozivamo firme da nam se jave, da nas kontaktiraju, da pitaju, da im budemo podrška u procesu zapošljavanja osoba sa invaliditetom. To je, po mom mišljenju, viši cilj ovakvih radnih centara – inkluzija.

Kako se finansira rad organizacije i samog kafića?

Finansiramo se isključivo putem donacija. Kafić funkcioniše kroz pojedinačne donacije, ali imamo i podršku velikih kompanija koje nas zaista pomažu. Takođe, ove prostore ne bismo mogli da otvorimo bez podrške gradske uprave i ljudi koji stoje iza nas u tom smislu.

Trudimo se da okupimo ljude dobre volje i da zajedno gradimo ovu priču – da oni mogu da kažu da su humani i da su pomogli, a mi da kažemo da bez njih ne bismo mogli. Sve radimo zajedničkim snagama.

Možete li nam reći nešto više o radionici i o tome kako su nastali vaši proizvodi?

Razne organizacije su se ranije bavile aktivnostima crtanja i dizajniranja, ali to uglavnom nije imalo dalji razvoj. Mi smo došli na ideju da njihove crteže ne bacamo i uništavamo, već da ih iskoristimo na drugačiji način i iz njih izvučemo sav potencijal.

Počeli smo da te crteže digitalizujemo, obrađujemo u različitim programima i da ih primenjujemo na raznim proizvodima. Tako su nastali naši proizvodi: majice, cegeri, šolje, lončići, krpe, kecelje i dukserice. Tokom zime smo uveli i proizvodnju džemova i sokova, koje, takođe, prave mladi sa smetnjama u razvoju.

Gde se vaši proizvodi mogu kupiti?

Prodajemo ih u svim našim radnim centrima. Radni centar u Subotici proizvodi medove i šećere koje mi ovde koristimo, tako da funkcionišemo kao povezana mreža.

U Beogradu proizvodimo majice i cegere, koje potom šaljemo u Niš, Suboticu i Pančevo. Nemamo online prodavnicu, ali smo aktivni na Instagramu, gde se ljudi javljaju, rezervišu i poručuju proizvode.

Da li pravite i korporativne poklone?

Naravno. Posebno pred novogodišnje praznike, veliki broj firmi kod nas poručuje poklone za svoje zaposlene. Takođe, često nas pozivaju da dođemo sa štandom u njihove firme i da tamo ponudimo naše proizvode.

Ove godine smo imali dosta takvih angažmana i bili smo veoma srećni zbog toga. Pozivaju nas i na različite gradske bazare, a učestvovali smo i na događajima u muzejima širom Beograda.

Da li razmišljate o pokretanju podkasta kako biste dodatno edukovali populaciju o mogućnostima koje osobe sa ovom vrstom invaliditeta imaju?

Prošle godine smo započeli različite projekte, a ove smo odlučili da se malo zaustavimo i da se okrenemo stvarima koje do sada nismo radili. Jedna od ideja je i pokretanje podkasta. Nismo naročito edukovani za društvene mreže i javne formate, ali smatramo da je izuzetno važno da ljudi budu informisani – da znaju koje su njihove mogućnosti, kako raditi sa osobama sa smetnjama u razvoju i kako sa njima komunicirati.

Planiramo da se ove godine okrenemo tom pravcu i da pokušamo da dođemo do ljudi do kojih niko ranije nije došao, posebno u manjim sredinama i selima. Želja nam je da pomognemo roditeljima, da im damo stručne savete i podršku, jer iza naše organizacije stoji ozbiljan tim stručnjaka: defektolozi, psiholozi i logopedi. A ne bi bilo zgoreg da nam u realizaciji toga pomognu firme čiji je to domen.

Mi smo se zaista okušali u različitim oblastima. Jedna od ideja bila je i razvoj igrice kroz koju bismo prikazali sa kakvim se situacijama osobe sa smetnjama u razvoju svakodnevno susreću. Da neko ko igra tu igricu može da shvati, na primer: „U kafiću ne postoji rampa, kako da izađem ako sam u kolicima?“, ili, „Kako da zatražim pomoć ako osoba ne zna znakovni jezik?“ Tako da, radimo i na tome.

Kako su vam planovi za dalje?

Planiramo širenje u zemlje u okruženju, pre svega, u Crnoj Gori i Rumuniju. U Rumuniji smo već ostvarili saradnju sa jednim udruženjem koje je želelo da otvori kafić po uzoru na naš.

Naš kafić je, zapravo, jedinstven u svetu. Postoje kafići u kojima rade mladi sa smetnjama u razvoju, ali nigde ne postoji ovaj princip usluge. Na primer, ako želite da proslavite rođendan, ovde možete besplatno da koristite prostor. Naravno, imate mogućnost da ostavite donaciju u iznosu koji sami odaberete, ali ništa nije obavezno i ništa se ne naplaćuje. Po tom principu ne funkcioniše nijedan drugi kafić ili ugostiteljski objekat u svetu.

U Crnoj Gori već imamo registrovanu organizaciju, jer smo tamo sprovodili različite edukacije i usluge. Preko nje planiramo otvaranje novih prostora, naravno, u saradnji sa lokalnim organizacijama u drugim gradovima.