Danijela Mladenović:
Kada spoljašnji svet postane haos, unutrašnji mora da bude oslonac

Ko je Danijela Mladenović i čime se bavi?

Danijela danas živi ono što jeste i radi ono što joj je smisao.

Po ulozi sam mama, supruga, ćerka, sestra, tetka, prijatelj. Po obrazovanju sam okupacioni terapeut, koji pomaže ljudima da ponovo izgrade odnos sa sobom i žive kvalitetan život.

Po pozivu pišem kako bih prevela nevidljivo u reči u kojima se ljudi prepoznaju uz osećaj olakšanja.

Autor sam stranice Anksiozni optimista, mesta gde ljudi počinju da razumeju sebe.

Kada kažete „anksiozni optimista“, šta tačno pod tim podrazumevate? I zašto baš ta kombinacija?

Podseća me na mene. Dugogodišnja anksioznost i najcrnji scenariji u glavi su me mučili, a ja sam nekad više, nekad manje uspešno, nekad brže, nekad sporije, uspevala da napravim korak napred.

Kada kažem „anksiozni optimista“, ne mislim na kontradikciju. Mislim na istinu koju većina ljudi pokušava da razdvoji. Može se u isto vreme biti anksiozan i verovati i raditi na tome da sve bude u redu. Anksioznost vidi sve što može da krene po zlu, a optimizam ne poriče to, nego bira da, uprkos tome, ne odustane od života.

Zato baš ta kombinacija.

Kako ste od osobe koja nije mogla da ode do prodavnice došli do toga da danas pomažete drugima?

Dugo nisam mogla ni do prodavnice koja je bila u zgradi, zato što sam život prilagodila onome što „mogu da izdržim“. Kako je vreme odmicalo, sve sam manje toga mogla, a sve više se zatvarala u stan – moju jedinu preostalu sigurnu zonu.

Preokret je došao kada sam shvatila da problem nije u spoljašnjem svetu, nego u mojoj nesigurnosti da ću se snaći van zone komfora. Sa jedne strane postoji strah da se prepustim životu i kontrolišem sve kako bih bila mirnija. Sa druge strane postoji prevelika želja da normalno živim. Osećala sam da ne treba da pristanem da do kraja života budem zarobljena.

Krenula sam malim koracima. Na tom putu nisam samo izlazila iz kuće postepeno, nego sam se vraćala sebi. I, negde usput, ono što me je nekada zaustavljalo postalo je ono što me je najviše naučilo. Kako mi je bilo bolje, počela sam da pišem o tome kroz šta sam prolazila, delila sadržaj na društvenim mrežama i osetila sreću kada mi kažu da im pomaže što čitaju moje tekstove. Tu se rodila želja da pomažem ljudima koji imaju mentalnih poteškoća, jer je to davalo smisao mojoj boli kroz koju sam prošla.

U kom trenutku ste shvatili da vaše iskustvo može da bude korisno drugima, a ne samo lična borba?

Shvatila sam onog trenutka kada sam prvi put izgovorila svoju priču bez ulepšavanja i videla da neko preko puta mene prestaje da se brani. Kao da se u toj iskrenosti nešto prelomilo. Više nisam bila „slučaj koji treba rešiti“, nego ogledalo u kom se neko prepoznao.

Tada sam razumela da moje iskustvo nije samo nešto što sam preživela, nego nešto kroz šta mogu da pružim ruku, jer ono što je meni nedostajalo nisu bile informacije, nego osećaj da me neko stvarno razume. I, ako jedna istina iz mog života može nekome da vrati dah, onda to više nije samo lična borba, to postaje poziv.

Šta mislite da vas razlikuje od klasičnih terapeuta? Šta ljudi kod vas dobiju drugačije?

Većina ljudi već zna šta im je – samo sebi više ne veruje. Ono što radimo je da polako vratimo odnos sa sobom. Da osoba prestane da živi u strahu, po tuđim očekivanjima, po „treba“. I da počne da prepoznaje šta je stvarno njeno.

Možda je razlika u tome što ne pokušavam da nekoga dovedem do „bolje verzije sebe“, nego do stvarnije. Jer, kada se to desi, mnogo toga se prirodno smiri, bez forsiranja. I tada terapija više ne izgleda kao rad na problemu, nego kao povratak sebi.

Koliko je važno to što ste sami prošli kroz sve to o čemu danas govorite?

To je presudno. Zato što znam kako to zaista izgleda iznutra. Postoji razlika između toga da razumeš anksioznost i da znaš kako izgleda kada te sopstvene misli ubede da nema izlaza. To iskustvo mi ne daje samo znanje, nego i meru – znam koliko je nekome teško i koliko „logično“ ne pomaže. Možda najvažnije, ljudi ne dobiju nekoga ko ih vodi sa distance, nego nekoga ko prepoznaje put jer hodao istim.

Gde je granica između „normalne brige“ i problema koji zahteva ozbiljniji rad?

Granica je u tome koliko nam briga menja život. „Normalna briga“ dolazi i prolazi, ali nas ne zaustavlja. Problem počinje onog trenutka kada počnemo da se prilagođavamo strahu, kada izbegavamo, odlažemo, preispitujemo do iscrpljenosti, kada sužavamo naš svet da bismo se osetili „sigurno“.

Tada više ne živimo svoj život, nego život koji je skrojen po meri anksioznosti. I to je tačka kada nije potrebno još razmišljanja i analiziranja nego dublji rad na odnosu sa sobom.

Koliko je problem u nama, a koliko u svetu u kome živimo?

Nije ili-ili, nego susret. Svet u kome živimo jeste brz, neizvestan i preopterećujući i to bi svakoga uzdrmalo, ali ono što odlučuje kako ćemo to doživeti dešava se u nama.

Problem ne nastaje samo zbog sveta, niti samo zbog nas, nego tamo gde se spoljašnja neizvesnost sudari sa našom unutrašnjom potrebom za kontrolom. Zato ne tražimo krivca, nego mesto gde imamo uticaj, a to je uvek u nama. Svet možda ne možemo da umirimo, ali možemo da naučimo da ne vodimo rat sa sobom dok u njemu živimo.

Iako je kod nas teška situacija decenijama unazad, poslednjih godinu i po dana živimo u intenzivnoj lokalnoj krizi. Kako to utiče na mentalno zdravlje ljudi?

Ovakve krize ne deluju samo kroz ono što se dešava spolja, nego kroz ono što pokreću u nama. Kada nestane osećaj predvidivosti, ljudi ulaze u stanje stalne pripravnosti. Kao da se nešto sprema, čak i kada se ništa konkretno ne dešava. To iscrpljuje. Um traži odgovore koje ne može da dobije, telo ostaje u napetosti, a svakodnevne stvari počinju da deluju teže nego što jesu.

Ono što najviše vidim kod ljudi nije samo strah, nego umor od neizvesnosti, od toga što ne znaju do kada će ovako biti. I baš zato je važno da u takvim okolnostima ne pokušavamo da umirimo ceo svet, nego da naučimo kako da u sebi napravimo makar mali osećaj stabilnosti, da ne izgubimo kontakt sa sobom dok se spolja sve menja.

Takođe, globalno, prethodnih nekoliko godina svako malo stvaraju se nova žarišta i potresi, koji se nekad odmah, a nekad malo odloženo odraze i na nas. Šta je opasnije: jednokratan veliki stres ili dugotrajna neizvesnost?

Opasnija je dugotrajna neizvesnost. Veliki stres nas preseče, ali ima oblik – znamo šta se desilo, imamo početak i kraj, i telo vremenom može da se vrati. Neizvesnost nema granice. Ona drži um stalno uključenim, kao da treba da reši nešto što ne može da reši. I tu se ne troši samo energija, već se troši poverenje u život.

Kako inflacija, gubitak posla i finansijska nesigurnost utiču na psihu ljudi koje vi vidite u radu?

Finansijska nesigurnost, pored novčanika, pogađa osećaj lične vrednosti. Kada inflacija raste ili se izgubi posao, ljudi ne gube samo stabilnost, nego i osećaj sigurnosti. Anksioznost više nije samo „u glavi“, nego ima realno uporište, pa je i teže osporiti je.

Ono što najčešće vidim nije samo strah od sutra, nego unutrašnje urušavanje – preispitivanje sebe, osećaj da „nismo dovoljno“, da smo zakazali. I zato rad u takvim situacijama nije samo kako smiriti misli, nego kako sačuvati odnos sa sobom dok spoljašnje okolnosti nisu stabilne, odnosno kako da čovek ne izgubi sebe zajedno sa sigurnošću koju je imao.

Da li ljudi danas više „pucaju“ zbog realnih problema ili zbog osećaja gubitka kontrole?

Ljudi danas ređe „pucaju“ zbog samih problema, a mnogo češće zbog osećaja da nemaju nikakav uticaj na ono što im se dešava. Realni problemi mogu da budu teški, ali imaju oblik, možemo da ih sagledamo, da reagujemo, da nešto uradimo.

Gubitak kontrole je drugačiji: tu nemamo gde da se oslonimo. Um pokušava da pronađe sigurnost, ali je nema, i tada počinje iscrpljivanje. Ono što možemo da naučimo da pomognemo sebi jeste da nije presudno ono šta se dešava, nego kako to doživljavamo.

Kako se nositi sa situacijom u kojoj nemaš nikakav uticaj na stvari koje ti menjaju život?

Učimo da se nosimo sa situacijom tako što ne pokušavamo da povratimo kontrolu nad onim gde je nemamo, nego da stvaramo poverenje u sebe da ćemo se snaći svakako.

Postoje situacije koje zaista ne možemo da promenimo, ali način na koji ćemo kroz njih proći je mesto gde imamo uticaj, i tu počinje razlika. Kada prestanemo da trošimo energiju na „šta ako“ i „kako da sprečim“, i vratimo se u „šta sada mogu“, čak i ako su to male stvari (struktura u danu, jedan konkretan korak, ostajanje uz sebe umesto bežanja), tada se menja osećaj iznutra.

Neizvesnost možda ostaje, ali mi više ne pokušavamo da je ukinemo, nego učimo da je izdržimo bez gubljenja sebe, i u tom trenutku čovek shvati da možda nema kontrolu nad svime što mu se dešava, ali više nije bespomoćan u tome.

Koliko je posao danas vezan za identitet? Šta se dešava kada ga izgubiš?

Danas je posao često više od posla – postao je odgovor na pitanje „ko sam ja“. I zato kada ga izgubimo, ne gubimo samo prihode, nego i osećaj vrednosti, pravca i pripadanja.

Ljudi ne pate samo zbog promene okolnosti, nego zbog unutrašnjeg pitanja koje se tada otvara: „Ako nisam ovo što sam radio/la, šta sam onda?“ I tu dolazi do pucanja, jer smo identitet vezali za ulogu, a ne za sebe.

Zato je taj period težak, ali i važan jer nas vraća na suštinu. Ne da pronađemo novi posao kao zamenu za stari identitet, nego da izgradimo osećaj sebe koji neće zavisiti od toga šta radimo, nego od toga ko jesmo.

Ljudi koji su „radili sve kako treba“ danas ostaju bez posla. Kako to utiče na njihovu sliku o sebi?

Kada ljudi koji su „radili sve kako treba“ ostanu bez posla, ruši se unutrašnja logika po kojoj su živeli. Godinama su verovali da trud, odgovornost i „igranje po pravilima“ garantuju sigurnost. Kada se to ne desi, ne gube samo posao, nego i poverenje u sopstveni način razmišljanja.

Tada se javlja duboko pitanje: „Ako sam uradio/la sve kako treba i opet nije bilo dovoljno, šta to govori o meni?“ Dolazi do preispitivanja vrednosti, osećaja nepravde, ali i lične krivice. Kada ponovo izgradimo sliku o sebi koja ne zavisi od posla, tada prestaje osećaj da smo „zakazali“.

Kako da neko ostane stabilan kada vidi da sistem više ne nagrađuje trud na koji je navikao?

Stabilnost u takvim okolnostima ne dolazi iz toga da verujemo da je sistem pravedan, nego da prestanemo da svoju vrednost merimo po njegovim pravilima. Kada se oslonimo na spoljašnji sistem da potvrdi da vredimo, postajemo zavisni od nečega na šta nemamo uticaj.

Ono što pomaže nije da prestanemo da se trudimo, nego da promenimo razlog zbog kog se trudimo – ne da bismo dobili potvrdu, nego zato što znamo ko smo i šta želimo da damo. To znači da se fokus pomera sa „da li će biti nagrađeno“ na „da li je ovo u skladu sa mnom“.

Jer, kada čovek uspe da izgradi osećaj vrednosti koji ne zavisi od spoljašnjih pravila, tada sistem može da se menja, ali on ostaje dobro sa sobom.

Da li AI zaista ugrožava ljude ili samo razotkriva koliko smo se oslanjali na pogrešne stvari?

Ne mislim da AI primarno ugrožava ljude, više razotkriva gde smo gradili sigurnost na pogrešnim mestima. Dugo smo verovali da će nas ono što znamo, radimo ili proizvodimo štititi. Sada, kada tehnologija može da preuzme deo toga, dolazi do potresa identiteta.

Nije problem samo u tome što se svet menja, nego u tome što smo sebe vezali za ono što može da se zameni. I tu dolazi važan uvid: ono što je zaista naše – način na koji mislimo, osećamo, povezujemo se, dajemo smisao – to ne može da se automatizuje.

Zato ovo nije samo tehnološko pitanje, nego lično: da li smo gradili sebe kao funkciju ili kao biće. Jer, ako smo samo funkcija, lako smo zamenljivi. Ako smo biće, onda imamo nešto što nijedna mašina ne može da oduzme.

Kako da se pojedinac postavi u svetu u kome više ništa nije „sigurno“?

Istina je da svet nikada nije bio potpuno siguran, samo smo mi imali osećaj da jeste.
Kada to shvatimo, fokus se pomera: sa „kako da obezbedimo da se ništa loše ne desi“ na „kako da budemo dobro i kada se desi“.

To znači da gradimo unutrašnji oslonac, odnos sa sobom u kome verujemo da možemo da izdržimo, da se prilagodimo, da krenemo ispočetka ako treba.

Sve više ljudi koristi AI umesto terapeuta. Kako vi gledate na to?

Nemam ništa protiv toga da ljudi koriste AI kao pomoć: da dobiju neku vežbu, da razumeju nešto što im je nejasno, da naprave prvi korak kada ne znaju odakle da krenu. To može da bude korisno. Ali, važno je znati da AI nije nepogrešiv i ne treba mu potpuno verovati.

I još važnije: sa dušom može da radi samo živa duša. Jer nije sve u rečima i objašnjenjima. Postoji nešto što se dešava u odnosu, u prisustvu, u pogledu, u tišini između rečenica, u tome da te neko zaista vidi, ne samo razume ono što govoriš. To je mesto gde počinje isceljenje.

AI može da pomogne da razumemo. No, čovek je potreban da bi osetio. I zato ovo ne vidim kao zamenu, nego kao alat. A odnos, onaj pravi, ljudski, ostaje nezamenljiv.

Da li je problem u tome što ljudi nemaju pristup pomoći ili što nemaju poverenja u ljude?

Verovatno je kombinacija, ali ono što češće vidim jeste gubitak poverenja. Ljudi danas imaju više informacija nego ikada, ali to ne znači da imaju osećaj da ih neko zaista razume. I tu nastaje problem: možemo imati pristup pomoći, a da joj ne verujemo, jer smo možda već pokušali i nismo se osetili viđeno.

Zato se ljudi često povlače. Ne veruju da će ih neko stvarno razumeti bez osude ili brzih rešenja. Nije dovoljno da pomoć postoji, ona mora da se oseti kao sigurno mesto. Jer, kada poverenje postoji, ljudi traže pomoć. Kada ga nema, ostaju sami sa sobom, čak i kada nisu.

Šta AI može dati, a šta nikada ne može da zameni u radu sa ljudima?

AI može da objasni, da strukturiše, da ponudi vežbu kada ne znamo odakle da krenemo. Može da bude prvi korak, mesto gde će neko konačno početi da izgovara ono što ga muči.

Ali, ono što nikada ne može da zameni je odnos. U tome da nas neko oseti iza reči, da prepozna ono što ni sami ne umemo da kažemo, da ostane tu sa nama i kada postane neprijatno, tiho, teško.

AI može da pomogne da razumemo sebe donekle. No, čovek je potreban da bismo prestali da budemo sami sa sobom.

Da li je opasno to što ljudi svoje najintimnije teme dele sa mašinom?

Mislim da može da bude opasno, ali ne zbog samog razgovora, nego zbog mogućnosti zloupotrebe i pogrešnog osećaja sigurnosti.

Kada delimo najintimnije stvari, često zaboravimo da to nije odnos sa čovekom koji ima etičku odgovornost, nego sa sistemom koji beleži, obrađuje i potencijalno koristi podatke na načine koje mi ne vidimo do kraja.

Ljudi se opuste jer nema osude, ali baš tada daju najviše – bez jasne svesti gde to ide i kako može biti upotrebljeno. Zato problem nije u tome što neko traži pomoć gde može, nego u tome što veruje da je to potpuno bezbedan prostor. AI može da bude koristan alat, ali ne treba zaboraviti da nije odnos, nema odgovornost i nema granice koje ima čovek.

Zato sa njim treba deliti promišljeno, a ne potpuno ogoljeno.

Kako da neko prepozna kada mu treba stvarna pomoć, a ne samo „razgovor“?

Prepozna se po tome što razgovor više ne donosi pomeranje, nego samo kratko olakšanje koje brzo nestane. Kada se iste misli vrte u krug, kada razumemo šta nam se dešava, ali ne uspevamo da promenimo način na koji reagujemo, kada počnemo da prilagođavamo život onome što osećamo – tada to više nije nešto što možemo samo da „ispričamo i prođe“.

Još jedan važan znak je kada se povlačimo, izbegavamo, gubimo energiju za stvari koje su nam ranije bile normalne ili kada osećamo da smo sve više sami u sebi, bez jasnog izlaza. Tada nije poenta u još jednom razgovoru, nego u odnosu i vođenju koje može da nas izvede iz tog kruga, jer postoje trenuci kada razumevanje nije dovoljno i potrebna je stvarna podrška da bi se nešto promenilo.

Ako biste morali dati tri saveta ljudima koji se danas osećaju izgubljeno, koji bi to saveti bili?

Prvo: Ne pokušavajte da pobegnete od sebe, jer gde god da odete, idete sa sobom i ono od čega bežite neće nestati, samo će vas čekati. Sedite sa tim što vas boli, bez potrebe da ga odmah razumete. Neke istine se ne rešavaju, nego prežive.

Drugo: Ne tražite smisao u tome da sve ima smisla. Život nije uređena priča. Nekad je haos, nekad je praznina, nekad je previše. Ali, smisao se ne nalazi kada se sve složi, nego kada odlučite da ostanete, čak i kada vam ništa nije jasno.

Treće: Ne merite sebe po tome koliko ste „dobro“, jer najdublje promene ne izgledaju lepo. Izgledaju kao raspad, kao sumnja, kao gubitak pravca. I verovatno je to jedini način da skinete sa sebe sve što niste, da bi ostalo ono što jeste.

Nije poenta da se ne izgubite. Poenta je da, kada se izgubite – ne izgubite sebe.

Kako izgleda jedan „dobar dan“ za anksioznog optimistu?

Za anksioznog optimistu dobar dan danas izgleda kao dan u kome sam tu, pristutna u svom životu.

Jutra počinju sa decom, u pokretu, često bez plana, ali i bez potrebe da sve držim pod kontrolom. Prepuštam se. Nekad je dan brz, nekad haotičan, nekad tih, ali ja više nisam u borbi sa tim. Tu sam za sve ljude moje, ali nađem i vreme samo za sebe. Osećam mir. Zato što sam dobro u sebi, u skladu je ono što mislim, kako se osećam i šta radim.

Danas je dobar dan onaj u kome ne proveravam da li sam „dobro“, nego jednostavno živim.

Za kraj, da li optimizam danas zahteva hrabrost?

Da, optimizam nije karakter, nego hrabrost da ostanemo otvoreni u svetu koji nas stalno uči da se zatvorimo.

Nije teško verovati kada nam dobro ide. Teško je biti optimističan kada vidimo koliko toga može da se raspadne i ipak ne odustanemo od života.

Optimista danas nije onaj koji ne vidi tamu, nego onaj koji je video dovoljno da bi imao razlog da se povuče i ipak je ostao. Da voli, iako zna kako boli. Da pokušava, iako nema garancije. Da živi, iako razume koliko je sve krhko.

Optimizam je odluka da nećemo prestati da tražimo dobro čak i kada ga nema na prvi pogled.