Moja baba preduzetnica

Znate one hipnotišuće prizore novogodišnjeg vatromena na Burdž Kalifi? Nisam tome svedočila u Dubaiju, ali sam gledala snimak. I doživela sam jedno takvu šljašteću eksploziju u svojoj glavi čuvši objašnjenje žene, čiji stav o liderkama vrlo cenim.

Ženama veštački uskraćeno pravo da kreiraju i doprinesu unazad skoro 5000 godina i da je biznis izbrisan iz ženskog DNK, ali su one pronalazile čudne načine da to iskažu.

Zvuči dosta depresivno. Očas posla sklizne u opravdanje. Mada je u nastavku rekla da joj je poenta da žene poslednjih 100 godina osvajanjem različitih prava, zapravo, menjaju DNK.

Istina je da naši mozgovi, u biološkom smislu nisu mnogo odmakli od vremena kada su naši ljudski preci špartali svetom kao lovci-sakupljači. Malo optimističnije će zvučati ako ne posmatramo to isključivo kao biološku revoluciju, koja funkcioniše preko diferencijalnog prenošenja gena na potomstvo (što znači da neće svi geni opstati tokom dužeg vremena), već i kao kulturnu, koja se kroz generacije akumulira, nadovezuje i stvara nova rešenja i objašnjenja.

Ako se iz prošlosti „preselimo“ u budućnost, ni tamo nije mnogo vedrije. Predviđanja su da će biti potrebno još 300 godina da se postigne puna rodna ravnopravnost. I slovima: trista. Još trista. Da li i vi, kao ja, sada računate koliko je to još generacija?

Sklona da stvari preispitujem i svodim na meta nivo, rekoh: Čekaj, čekaj, a da vidim kakvu ja to DNK nosim. Mani me se proseka. Ne jedem ja tu sarmu.

Lako mi je među zvezdicama na nebu namignula ona uz koju sam odrastala. Ona koja je, iako sa svega četiri razreda osnovne škole, ipak sama odabrala za koga će da se uda i kada će da rodi decu. Ona koja je iz sela na jugu Srbije, do koga se i danas putuje skoro četiri sata, sa voljenim čovekom odmetnula u Beograd i na mestu nekadašnjih vinograda, dok tu još nije prolazio ni asfalt tu sagradila sebi dom u kome su svi dobro došli. Ona za koju verujem da je najzaslužnija što smo iole pristojno preživeli grozne devedesete godine u Beogradu.

Ona koja je ni iz čega pravila magiju.

Ona koja nije prihvatila „sudbinu“ i našla je način da uradi nešto više i drugačije, nego što joj je ponuđeno i dato. Na svoj način. Do poslednjeg daha verna svojim principima.

Izvršna direktorka naše porodice i kuće, bez prava na bolovanje i godišnji odmor, baba je tih nesrećnih devedesetih imala tezgu na pijaci. Prodavala rezano i saksijsko cveće. Gajila ga je u svojoj bašti, a ne preprodavala. Ono što se u 21. veku poetično opisuje kao – svoj hobi je pretvorila u posao.

Baba nije imala Excel tabelu da bi mogla da beleži i prati kako biljke rastu ili neki baštovanski forum da razmene iskustvo. Znanje se prenosilo od usta do usta. Mogla je tu i tamo od svojih prijateljica da tokom kafenisanja sazna kako je njima neka biljka uspela, ali mahom su to bili pokušaji i popravke uz imperativ da uspe, da bi imala šta da ponudi. Jedina u svom društvu je namenski gajila cveće za prodaju. Razumete šta to znači. Morala je samouko da formira cenu, prati tržište i na njega odgovori, istraži gde da ide u nabavku materijala i kako da sama pravi dobar rasad.

Dugo mi nije bilo jasno otkud ljudima devedesetih uopšte novac za cveće, koje se čak ni u salatu ne stavlja. Onda sam s godinama i iskustvom shvatila da im je to predstavljalo ono što se danas zove vreme za sebe izduvni ventil od (pre)teških priča kojima svedoče na sve strane. Baba je to intuitivno osećala. Niko tako suvereno nije vladao tezgom kao ona, mada je bilo pokušaja od ostalih članova porodice da je zamene u prodaji.

Olga je bila boginja umrežavanja, istinskog povezivanja. Brzo se na pijaci „skontala“ sa drugim prodavcima – donosila im od kuće toplu kafu, jer su ustajali pre petlova, čuvala tezgu da idu da se plaknu, jer su obično ceo vikend spavali ili u tezgi ili u kamionu kojim su došli iz svog mesta, najčešće nekoliko sati udaljeno vožnjom od Beograda. U znak zahvalnosti dobijala je najbolje voće i povrće koje su tog petka doneli sa svog zemljišta. Dobijala je i domaći sir po nižoj ceni. Ko je devedesetih živeo u radničkoj porodici na beogradskom asfaltu, taj zna o kojoj vrednosti govorim.

Kao manjinski vlasnik pridružio joj se deda, onaj tip starog kova što gustim brkovima sakriva usta da malo pričaju. Kao metalostrugar radio je u fabrici, gde nije cvetalo cveće, pa je bio dovoljno mudar da podrži babu. Investirao je u biznis svoju crvenu škodu. Zašto vam nju, uopšte, spominjem? Nisam stigla da ih pitam ko je idejni tvorac, ali imali su dobru šemu za prevoz robe do pijace i nazad. Spuste se na ler, tamo gde je veća nizbrdica, a vraćaju se drugim manje strmim putem – racionalno raspoređujući svaki dragoceni decilitar benzina, koji se tih godina kupovao u plastičnim flašama i malim kanisterima. Mislim da je deda u tom periodu vozio škodu jedino do pijace. Nigde više. Nekad, kada bi bilo manje robe – vozili bi je na zidarskim kolicima do pijace koja je bila nekih 35 minuta hoda udaljena od porodične kuće.

Tokom hladnih dana nije bilo mnogo toga za prodati, ali baba nije gubila vreme. Znala je pola dobrostojeće Karaburme i gradila sa njima odnose dajući dodatnu vrednost. Rado su je pozivali kod njih u stan (a ja sam ponekad išla kao privezak), nosila im je pelcere, uvek je bila tu da im pokaže kako da održavaju svoje biljke, bez obzira da li su ih od nje kupili ili ne, a ako bi otputovali negde na duže – nije joj bilo teško da im zaliva cveće dok nisu tu. Kome bi posle toga palo na pamet da kupi i jedan cvetić od nekog drugog?! To je danas suština brojnih lekcija u biznis školama.

Jednom je tražila pozajmicu. Prešla je peške pola grada i dobila NE. Najbolnije ne. Od svog oca i starijeg brata. Uz obrazloženje čije bi objavljivanje izgledalo kao iznošenje prljavog veša, što ne želim. Otpatila je zbog toga Olga, nije da nije, ali je pretvorila u lekciju. Upravo ona posejala je seme moje rane finansijske nezavisnosti, temelja za mnoge druge slobode. „Lale, prvo ti svoj dinar da zaradiš“, pamtim i danas, mada mi tada nije bilo skroz jasno šta govori toj mališanki u svom krilu.

Više od 20 godina bilo mi je potrebno da se sva ova (o)sećanja slože u tekst, a nije da sam ih malo napisala u proteklom periodu. I kada kao neutrali posmatrač pročitam redove koje ste i vi upravo, shvatam da je ona VEĆ promenila taj DNK s početka priče. Ja stojim i na njenim hrabrim ramenima, ali sam značaj njenog istupanja shvatila tek kada se preselila među zvezde. Otišla je tamo iznenada, bez pozdrava. Ostavila je samo nenapisani testament da moja kičma bude snažna i gipka, da na njoj budu ramena dovoljno otvorena da na njih stane neka sledeća u niski bisera koja će se kao strela odapeti u svet.

Umela sam, ali nisam htela, da bjelogrlićevski romantizujem ovu priču. Znate zašto? Jer vi treba da pronađete i ispričate autentično svoju. Kladim se da imate i vi u svom ženskom rodoslovu neku sličnu. Znam da su ta porodična stabla crtali muškarci i da su ženska imena, ako i ubeležena, neretko upisana kao „ona“ ili „neka“. Ali, hej! Mi smo (ravno)pravne naslednice. Treba to da budemo. Ne da čekamo da vam neko ponudi ili da, već da uzmemo svoje.

Pesnik Branimir Štulić je to lepo uobličio:

Sloboda nije jednostavan domaći zadatak, ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi.