Omaž ljudskom dostojanstvu

Mnogo je važnije da i dan posle 1. maja nastavimo da pričamo o radničkim pravima i solidarnosti, nego na sam Međunarodni praznik rada. Neću mnogo pametovati, stavljajući na kantar položaj današnjih radnika u poređenju sa tom 1886, kada je oko 40.000 radnika iz Čikaga stupilo u štrajk, tražeći bolje uslove života. Eho te priče odzvanjao bi sa zam zam zam ka-pi-ta-li-zam zam zam. A mene ZAM asocira najpre na – zabava miliona.

Priča koja sledi dolazi iz sveta mode. A ja, još veće ironije, za nju saznala kroz tehnološku industriju.

Od svačemu znam pomalo, ali o modi baš ništa. Tako sam čoveka vrlo cenjenog u svetu spore mode, Brunela Kučinelija, upoznala kao kralja kašmira, čiji glavni kupci su osnivači Amazona, Salesforcea, Instagrama, Twitera, Dropboxa, LinkedIna i više jednoroga iz Silicijumske doline, a specijalno za Marka Zakerberga je napravio sive majice, čija je cena između 300 i 400 dolara po komadu.

Sin italijanskog poljoprivrednika je kao tinejdžer bio je zaokupljen delima Platona i Perikla, a studije inženjerstva napustito je da bi se upustio u filozofiju i teologiju. Sanjao je da postane inženjer, istraživač, pacifistički revolucionar, humanista…

Danas je pomalo od svega toga. Ponajviše je Čovek koji je definiciju luksuza vratio na „fabrička podešavanja“ i sve to integrisao u profitabilan biznis (sa godišnjim prihodom većim od 500 miliona evra) o kome uče studenti Harvarda i Bokone, dok mu osnivač Amazona Džef Bezos dolazi na privatno savetovanje.

Kučineli propagira humani kapitalizam. Ali, ne tako što njegovu skupocenu odeću šiju radnice u Šri Lanki za 64 centi na sat dok istovremeno na sva usta propoveda o osnaživanju žena, već tako što svoje zaposlene plaća 20% više od tržišnog proseka.

Početkom osamdesetih, u vreme kada su svi hrlili ka gradovima (da, to je bila moda i u Italiji, koja danas ima duplo više napuštenih sela nego Srbija), Kučineli je sedište svoje kompanije preselio u srednjevekovni zamak u Solomeu, seocetu 30 minuta udaljenom od rodnog mesta.

Kako je njegov posao rastao, tako je malo pomalo revitalizovao rodno mesto svoje supruge Federike, u kome gotovo svo radno sposobno stanovništvo (populacija manja od 500 ljudi) zaposleno u Brunello Cucinelli kompaniji. Ali, on to nije iskoristio da im stavi pelene za odrasle, zamrači proizvodne hale i zabrani odlazak na godišnji odmor. Setio se poniženja koje je doživljavao njegov otac kao fabrički radnik kada se preselio u grad, pa su njegove glavne vrednosti etika, dostojanstvo i moral. Brunelo i te kako zna da su radnici ti koji stvaraju višak kapitala i to ceni.

Zato je svakog dana u 13 časova, u Kučinelijevom raskošnom štabu u Solomeu, kompletno osoblje pozvano u kafeteriju na ručak u porodičnom stilu sa nekoliko lokalnih jela, vinom i pogledom na brda Umbrije. Svrha ovog skupa nije da se zaposleni drže blizu njihovih radnih mesta ili da se poveća produktivnost – već u fizičkoj i duhovnoj hrani. Zbog toga Kučineli šalje svoje osoblje kući u 17.30, a nakon radnog vremena nema ni slanja elektronske pošte. U DNK kulture Brunello Cucinelli kompanije utkano je da je odsustvo s posla važan deo napretka na poslu. Dobro ophođenje prema ljudima je srž svega, a negovanje lepe kulture je jednako važno kao i stvaranje lepe odeće.

“Šta god da radimo, moramo to da radimo mudro i istovremeno poštujući ekonomsko dostojanstvo svakog pojedinačnog ljudskog bića. Ne želim ništa da kupim ako sam siguran da je u procesu proizvodnje neko ili nešto povređeno”, rekao je Kučineli, a ja sam se čitajući ovu njegovu izjavu setila zašto već godinama bojkotujem kvalitetnu obuću njegovih zemljaka koja se proizvodila u Pčinjskom okrugu.

U doba kada su poslovnom svetu usta puna održivosti, a pomalo se time i ekomanipuliše (uzgred, SJAJAN prevod na srpski za greenwashing), Brunelo kaže da više veruje u harmoniju.

Kako izgleda harmonija po Kučineliju? Umesto da sav višak vrednosti prigrli za sebe, Kučineli je potrošio nebrojene sume na revitalizaciju Solomea. Ne samo da je obnovio njegovu infrastrukturu, već je otvorio i umetničku školu bez školarine za podučavanje tradicionalnih veština poput baštovanstva i, naravno, krojenja. Tu su sada i Vrt filozofa i Forum umetnosti sa bibliotekom.

“Mi smo kompanija na berzi. Svaki dan moramo da razmišljamo o poštenom profitu i poštenom rastu, ali zajedno sa tim uvek razmišljamo o tome šta ostavljamo sledećoj generaciji. Pozorište koje smo izgradili biće tu za 1.000 godina, isto tako i vinarija. Spomenik ljudskom dostojanstvu koji smo izgradili biće tu i za deset godina. Marko Aurelije je rekao da treba da živite svaki dan kao da je poslednji dan vašeg života, ali i da se bavite stvarima kao da je vaš život večan. Koje su vaše odgovornosti prema čovečanstvu? Da li smo mi vlasnici ili jednostavno čuvari?”, pitao je vremešni Brunelo Kučineli svoje mušterije iz tehnoloških kompanija, kada su bili kod njega u Solomeu na simpozijumu.

Vratiću vas još jednom na ovo pitanje: Koja je vaša investicija za 1.000 godina?

Znam da ste prvo pomislili na novčano ulaganje, ali to može da bude i neučestvovanje u lancu koji ugnjetavaju bilo ljudske ili prirodne resurse. Znam i da je teško odvojiti žito od kukolja u prilično isprepletanom i zamršenom svetu u kome smo mnogo toga vremenom normalizovali, ali to može da bude i neučestvovanje u šoping histerijama ili hiroviti odlazak u market kada je državni praznik. Znam da ćete preuzeti odgovornost za svoje postupke, ali i društvene probleme adresirati na pravo mesto.

Zapamtite. Individualnost i solidarnost nisu na suprotnim stranama, već na istoj. Jedini način brige o sebi je, zapravo, i briga o drugima, o društvu, o zajednici.