Sve na svetu rodila je majka

Na pustom ostrvu najpre bi žena izdala ženu, to je ukratko bio zaključak istraživanja o kome sam davnih dana čitala, a u suštini govori da je žensko-ženski odnos najslabiji, u poređenju sa odnosom dva muškarca ili muškarca i žene. Ne sećam se precizno detalja, iskrena da budem, ali nisu trenutno ni od presudne važnosti.

Do pre 10 godina, kada sam pretežno bila Tomboy, klimnula bih glavom u znak odobravanja rezultata ovog istraživanja.

Do pre pet godina, pre nego što sam postala mama, racionalni deo mene uradio bi fektčeking i verovatno negde iskopao istraživanje britanskih naučnika o međuljudskim odnosima, u želji da proveri da li je metodologija adekvatno odabrana.

Danas emotivni deo mene vrišti: empirijski mogu da dokažem da to nije istina. Preciznije – to nije moja istina.

Otkud takva tranzicija? Na svom putu sazrevanja, traganja i samospoznaje upoznala sam mnoge fenomenalne žene. Stvarno ih upoznala. Neke su mi postale prijateljice, druge su ostale poznanice, ali duboko verujem da su mi sve saborkinje za bolje sutra. To je sila jača od Pentagona. Ma kakvi! Moćnija od Big Tech giganata. I za većinu njih zajedničko je jedno: one su mame preduzetnice.

Da bih vam približila šta tu silu pokreće za trenutak ću se vratiti na onaj momenat pre pet godina, i onda prestajem da pričam o sebi, obećavam. Kada je moja ćerka imala četiri meseca ćaskala sam o svojim karijernim planovima sa (pogađate!) jednom mamom preduzetnicom i podržavajućom mentorkom.

Ja sam oba puta posle porođaja osetila neki ludi nalet energije, ne mogu da objasnim.

– dobro se sećam njenih reči.

Mada sam za slična iskustva čula i ranije, od svojih prijateljica preduzetnica, zapravo sam ih tek tada istinski razumela. Za Neverne Tome, dodatno ću naučnim činjenicama obrazložiti ovu pojavu. Ženski mozak se zaista promeni u trudnoći i nakon porođaja. Često o tome govorimo kao o erupciji pomešanih emocija u postpartumu i brojnim nedostacima. Međutim, majčinstvo trajno preoblikuje ženu na način da je čine jačom, otpornijoma i duboko usklađenom. Proširuje njen kapacitet za emocionalu povezanost i reagovanje.

Kao da tokom tih devet meseci dok u njoj raste novi život, ujedno poraste i njeno srce. Kod nekih se to manifestuje kao snažan zaštitnički nagon, kod nekih kao želja i potreba da poprave i iscele ovaj ranjeni svet, pa makar to značilo da treba da popravi mnogo mikrosvetova. Ali ta unutrašnja snaga sa kojom ulazi u nove borbe u areni života je impresivna.

Mnoge od njih su u arenu preduzetništva „uskočile“ inspirisane svojim detetom (ili decom), bilo da je sam proizvod namenjen deci / porodici ili su one instinktivno birale poslovne modele koji im omogućavaju da ostanu lokacijski nezavisne i da prilagođavaju radno vreme, želeći da više vremena provode sa detetom u prvim godinama života.

Izabrale su da žive, dišu i krvare tamo gde se te dve arene ukrštaju.

​Koliko je to haotično mesto naslućuje svako ko je makar zakoračio u jednu od ove dve arene.

​To je mesto gde vas sindrom varalice, kome su žene često sklone, čeka u zasedi svakog jutra.

On vam šapuće: „Nisi dovoljno prisutna za decu“ i odmah zatim: „Nisi dovoljno posvećena svom poslu„. Kaže vam da ste u svemu prosečni, jer ne dajete 100% ni jednom ni drugom. Mnoge unutrašnje borbe prepliću se sa administrativnim, egzistencijalnim, logističkim nedaćama, a od mizoginih komentara sa različitih strana mogla bih da napravim „poetsko veče“.

Uprkos svemu one su izabrale da budu hrabre.

Hrabrost nije odsustvo straha. Hrabrost nije u tome da sve radite savršeno. Savršenstvo je oklop od 20 tona koji vas sprečava da se zaista pojavite.

​Hrabrost je da se pojavite svakog dana, uprkos svemu.

​To je hrabrost da budete ranjive i da kažete: „Ne znam kako ću ovo izvesti, ali radim to.“

To je hrabrost da podignete svoje dete nakon što ste neutešno plačete u kupatilu zbog propalih pregovora ili neodobrenog kredita.

To je hrabrost da pošaljete taj „prebitan“ imejl sa flekom od kašice na ramenu ili pišete novu ponudu između lepljenja herbarijuma i merenja temperature.

​Svet to zove „požrtvovanost“ i pokušava da je umota u lepu priču o „balansu“. Zaboravite na balans. To ne postoji. Pokušavaju da nam ga uvale uz još jednu kremu protiv bora.

Ono što mame preduzetnice rade ranije sam romantično opisivala kao „jedu život velikom kašikom“. Danas sa sigurnošću kažem: stale su ispred besnog bika i uhvatile ga za rogove. To je svesni izbor da budu potpuno posvećene na dva fronta koja im najviše znače, čak i kada se osećaju kao da će ih to smrskati na komade. To je prihvatanje nesavršenosti kao cene za smislen život. To je preuzimanje na sebe dela borbe za bolje sutra.

​One menjaju definiciju liderstva. Unose empatiju, otpornost i duboku, sirovu ljudskost u preduzetništvo. One daju primer svojoj deci, ali i drugoj. I dok to rade, one ne menjaju svet. One stvaraju bolji svet.

Mnogo puta su bile umorne, prašnjave od borbe i ponekad slomljene. Ali one su još uvek tu, bore se za svoju viziju i za svu decu.

Ako sve navedeno nije definicija hrabrosti, onda ne znam šta jeste.

Ako sve navedeno ne zaslužuje dubok naklon, onda ne znam šta zaslužuje.

Ako sve navedeno nije razlog da ih podržite, onda ne znam šta jeste.