Zašto nas privlači smeće?

Od učesnika Samita u Davosu, preko naučnika u CERN-u, pa do vozača međugradskog prevoza i prodavačice na trafici u komšiluku – svi će vam potvrditi da je veštačka inteligencija za kratko vreme donela toliko promena, da je teško uporediti sa bilo čim drugim. A predviđanja su da će tek biti „ludo i brzo“.

Ali, ali… Kada krene nalet opšte panike poput ovog, ja uvek volim da malo „odzumiram“ jer „historia magistra vitae est“ i sve se dešava u ciklusima. Prepoznavanje ovog obrasca u generativnoj AI pomaže mi da kroz ovaj nalet inteligencije prolazim sa malo manje panike. Bez da pretendujem da budem ikakav futurista (mada, ovo više spada u futro domen), u narednim redovima ću vas podsetiti na neke slične obrasce. Nazvaćemo ga Ciklus smeća, može?

Znate čiku Tomasa Edisona? On je krajem XIX veka  izumeo novu spravu zvanu kinetoskop. Ova tehnologija je omogućila uzbudljiv novi medij izražavanja – pokretne slike! Pošto je Edison bio Stiv Džobs pre Stiva Džobsa, onda je novi izum, narodski rečeno, „besomučno promovisao“.

Otvorio je „Kinetoskopski salon“ na Brodveju na Menhetnu. Unajmio je radnike da proizvode kratke filmove i puštao ih u pauzama između pozorišnih predstava širom Njujorka. Hiljade ljudi u svojim najboljim odelima stajalo je u redovima da bi videli ove senzacionalne pokretne slike.

Rano tokom ove groznice pokretnih slika, Edison je publici uštogljenih posetilaca pozorišta pokazao film pod nazivom „Njujorško pristanište za istovar smeća“. To je upravo ono kako i zvuči – dva minuta ljudi koji lopatama bacaju smeće na baržu na reci Hadson.

I ovaj film je ljudima oduzeo dah. Priče kažu da su ljudi bukvalno uzdisali dok su gledali te pokretne slike. Ali, da ne glumimo prefinjenost… To je snimak đubreta. 

Ako samo premotate poslednjih 10-15 godina, uvidećete da se ovo dešava svaki put kada novi medij postaje dostupan široj publici. Bilo šta stvoreno u novom mediju je zanimljivo ljudima samo zato što je novo.

Psihologija noviteta

Ali, zaaašto?!

Odgovor je jednostavan: Naš mozak je programiran da reaguje na novitete. To je deo našeg instinkta za preživljavanje – moramo brzo da procenimo da li nas nešto može pojesti ili mi možemo da pojedemo njega. Kada se pojavi nešto novo, preplave nas emocije koje tumačimo kao znak da je to nešto važno.

Ali, smeće je zanimljivo samo dok je novo, i obično nije važno. Tako nastaje Ciklus smeća.

Da razumemo kako to ide:

• Faza 1: Tehnologija omogućava novi oblik izražavanja. Šta god da se napravi njome, privlači pažnju (čak i smeće);
• Faza 2: Kreatori prave gomilu smeća (šošto sve dobija pažnju, pravi se gomila „svega“);
• Faza 3: Publika se zasiti smeća (novitet bledi, pažnja opada);
• Faza 4: Dobri pripovedači shvataju kako da koriste medij na kvalitetan način, i to postaje jedino što više privlači pažnju (publika postaje probirljiva, algoritmi filtriraju smeće, itd.).

U kontekstu prethodne priče, budimo pošteni da konstatujemo: Nakon što je Edison predstavio kinetoskop i pustio stotine „smeće-filmova“, uskoro su ljudi prestali da gledaju pokretne slike samo radi njih samih. Film je opstao tek kada su se pojavili umetnici poput Čarlija Čaplina koji su znali da ispričaju priču.

Isti obrazac smo videli sa tehnologijom štampanja novina, sa veb-sajtovima i SEO optimizacijom, pa i sa društvenim mrežama. Čak i unutar svakog medija, Ciklus smeća se ponavlja svaki put kada nova tehnologija izađe i „unapredi“ formu. U filmu se to desilo sa pojavom fensi objektiva i specijalnih efekata. I ponovo sa digitalnim kamerama. I kamerama na pametnim telefonima. I, naravno, YouTubeom, Facebookom, Twitterom….

Ako želimo da utvrdimo zakonitost: Što tehnologije medija postaju jeftinije i dostupnije potrošačima, to se više smeća stvara. U današnjoj Ekonomiji kreatora, više ljudi nego ikada može da juri profit (ili pažnju) stvarajući sadržaj. I to mogu da rade bez obzira u kojoj smo Fazi smeća, jer je cena stvaranja vrlo niska. Ovde ću staviti veliku napomenu: Niska iz ugla prosečnog krajnjeg korisnika, koji je udaljen od stvarne cene koju plaćaju planeta i naši računi za struju.

Hajde sada konačno da prozborimo koju i o generativnoj veštačkoj inteligenciji i koliko smo izgubili razum poslednjih godina.

Kada su se pojavili rani AI snimci, pomešali smo novitet sa korisnošću (i mislim da smo precenili koliko će se brzo mogućnosti poboljšati). Bukvalno smo u egzistencijalnoj panici.

Neverovatna fama oko noviteta generativne AI dovela je do masovnog usvajanja, bržeg nego kod bilo koje tehnologije u istoriji. Masovno usvajanje dovelo je do još većeg hajpa. Taj hajp je omogućio brojnim startapima da uzmu milijarde dolara od investitora kako bi napravili alate koji pomažu ljudima da generišu pomoću AI. 

Ali, mi, ljudi, više nismo zainteresovani za smeće. Da li sam u pravu?

Drugim rečima, Generativna VI je u 3. fazi Ciklusa smeća. Postoji i naziv za to – slop ili još lepše na srpskom „splačina“. S tim što ovaj put postoji razlika: Generativna AI je toliko jeftina da će ljudi nastaviti da stvaraju gooomilu smeća njome. Više nego što se to i dalje dešava sa YouTubeom. No istorija nam govori da svo to smeće nikome neće biti važno.

Zaključiću u optimističnom tonu, pozivajući se na istorijske cikluse: Uskoro ćemo stići do 4. faze, gde promišljeni pripovedači koriste ove alate da naprave stvari koje ljudi, zapravo, žele da konzumiraju. To je mesto gde dobijamo autore koji definišu standarde kvaliteta u svom vremenu.