Životne lekcije za šankom

Upoznali smo se neposredno nakon što je dobio prestižnu nagradu u svetu ugostiteljstva – The Best Bar Mentor, kada je u rodnom Beogradu na jednom privatnom događaju miksao koktele.

Znala sam ko je, znala sam kakvu klijentelu je služio u najpopularnijim njujorškim barovima i pogodite ko je seo za šank direktno ispred njega. U izlasku popijem tek po koju čašicu i o alkoholnim pićima vrlo malo znam, ali ono što u tom trenutku znala je da želim da iskusim kako je to kada ti rok zvezda među barmenima posluži koktel.

Lekcija koju sam tada dobila značajno je promenila moj pristup poslu, posebno ovaj deo koji se tiče javnog nastupa, ali i očekivanja od ugostiteljstva.

Gost je glavni glumac, mi smo sporedni, sve je sporedno: i koktel, i svetlo i muzika i mi i uniforme…
Sve je to scenografija da bi taj glavni glumac, gost, imao svoje veče.

objasnio mi je posle ono čemu sam upravo svedočila.

Ne patim od ego-tripa, ali tih nekoliko trenutaka malog spektakla pred tvojim očima, ta predstavica samo za mene, je nešto što čini dan nezaboravnim i ulepšava nedelju. A on i te kako zna šta radi i priča jer poslednjih 20 godina pomaže kompanijama, restoranima i lancima hotela da inspirišu i usmere svoje zaposlene i menadžment u zdravoj primeni radne etike, stava i ličnog i timskog razvoja.

Gosti koji dolaze da potroše novac u današnje vreme mogu da ga potroše na 300 različitih mesta. To što su odlučili da dođu baš kod vas i potroše novac sa vama je već privilegija. Ja to ne uzimam zdravo za gotovo i želim da ti ljudi osete poštovanje.

ispričao mi je još, a ja prenosim vama.

I imam potrebu da ovde napravim malu digresiju, za slučaj da je iz prethodnog pasusa najviše zazvečala reč novac. U svetu izobilja, otuđenosti, usamljenosti, svajpovanja života i instant zadovoljstava poverenje i pažnja su najvrednji dijamanti.

A te dijamante bruse ljudi, za druge ljude.

Bez dobro treniranog osoblja moj lokal bi bio samo gomila skupog đubreta.

rekao mi je više onako usput kada smo se ponovo sreli pre godinu dana.

Setila sam se te njegove rečenice kada sam proteklih meseci odsedala sa porodicom na po nekoliko dana u dva vrhunski uređena hotela u Srbiji. Imam prilično senzitivan bullshit detektor. Ni najmanje me ne impresionira skupoceni nameštaj i svet glamura, ali sam ovima ipak odlučila da dam šansu. I nisam se pokajala. Znate zašto? Zbog ljudi koji tamo rade.

Jer kome ne bi izmamilo osmeh da nakon celodnevnog putovanja stigne u hotel pet minuta pre kraja večere, a mladi recepcioner mu kaže:

Samo se vi udobno smestite, uradićemo kasnije registraciju. Iznećemo vam mi torbe, a evo kolege su vam spremile lanč paket i voće, pa će i to doneti u sobu.

Zvuči kao prirodno ponašanje i normalan ljudski gest, ali da je uobičajeno ne bih vam sada o tome pisala.

Kada se nešto poput ovoga dogodi, onda zažmuriš na rasklimatan držač za peškire u kupatilu ili kada shvatiš da nije potpuno verodostojno sve prikazano na Instagram fotkama.

Imala sam potrebu to da im kažem. Ne njihovim šefovima, već direktno njima. Jer znam koliko taj posao iscrpljuje. Rad sa velikim brojem ljudi iscrpljuje, da ne uvijamo. Zanimalo me je da mi ispričaju kako im je na poslu i da li su zadovoljni uslovima i ispoštovani. Kažu da jesu i da su tu već nekoliko godina, da su srećni što im je kuća na 15 minuta vožnje odatle. Zbog njih ću se vratiti na ta mesta i nadam se da ću ih ponovo sresti jednako ljubazne i posvećene.

Da budem iskrena, isto tako zbog nekih drugih više ne odlazim na određena mesta. I pričam ljudima o tome. Ispričam im kako mi je konobar u jednom restoranu u centru Beograda rekao da nema određenog jela, iako sam mu naglasila da mi to odgovara zbog fiksne proteze, a da je 20 minuta kasnije isto to jelo servirao za susedni sto. Kada sam ga podsetila na naš prethodni razgovor, nezainteresovano je počeo da me ubeđuje da se taj gospodin dogovorio sa kuvarom, a da se to jelo inače dugo priprema. Čuš, vege burger se dugo sprema.

Ovde ću stati jer nije poenta da blatimo ili javno objavljujemo svoje „crne liste“. Na mojoj listi je najviše onih koji su rekli “to nije moj posao” ili se tako ponašali. Jedan takav događaj od pre nekoliko dana me je na ovaj tekst i inspirisao.

Rečenica “to nije moj posao” mnogo više ružnog govori o nama samima, nego o našem kolegi ili nadređenom. U ugostiteljstvu, bilo kom drugom poslu, pa i životu na kraju dana. Znate zašto? Jer mi smo izabrali tu da budemo i ne treba da odgovornost svaljujemo na nekog drugog, već da uzmemo stvar u svoje ruke i popravimo šta se popraviti može.