Ne treba nama spoljni neprijatelj

Vikipedija definiše sabbatical kao “produženi period namerno utrošen na nešto što nije vaš rutinski posao”. U prethodnih 8 godina samostalnog preduzetništva imao sam dva takva sabatikala od nekoliko meseci.

Na prvi sam otišao, jer sam pregoreo. Proveo sam te mesece igrajući šah s penzionerima na Štrandu i u II Južnobačkoj ligi preko dečjeg šahovskog kluba i nekadašnjeg ženskog šahovskog kluba, koji je poslao mene i četvoro dece na takmičenje, jer nisu mogli da sakupe više od dve šahistkinje.

Na drugi sam otišao, jer bio sam blizu pregorevanja, ali racionalizovao sam to idejom da to sebi mogu da priuštim, pa zašto da ne. Taj period sam proveo u sali za kik-boks. Valjda, ne sećam se dobro, jer u periodu oporavka od pregorevanja i ono malo koherentnog narativa što imam napukne kao ogledalo.

Ovu kolumnu pišem dok sam uveliko na trećem sabatikalu, jer sam – pogađate – pregoreo između ostalog. Ovog puta nisam napravio tri varnice i odležao. Ne, polio sam se benzinom, onda smo se život i ja uhvatili ruku pod ruku, zajedno bacili Zippo upaljač i gledamo kako gori.

Kuckam za stolom kolege Minića, koji gleda Nikad izvini i komentariše: “Kako su to bile fore, vidi ovog Labusa”, a potom prebaci na snimke iz Haškog tribunala. Usput me gleda i komentariše da čoveku ne treba spoljni neprijatelj. Klimoglavim dok razmatram šta ću raditi dok idem sada na ovaj sabatikal.

Verovatno ću ih provesti sa decom i psihoterapeutom.

Svake godine ćete videti gomilu apela i tekstova i statusa kako svi mi treba da vodimo računa o svemu sem o poslu. Meni, kao redovnom posetiocu psihoterapije poslednjih desetak godina (sad je već pitanje je l’ pomaže!) mantra je bila da propovedam o tom nekom balansu – pre nego što završim u makazama haosa.

Samoindukovanog haosa.

Kao dežurnom Demotivatoru na poslovnim mrežama, ne biste verovali koliko puta sam u poslednjih tri meseca čitao motivacione, self-help citate i tekstove da se povadim iz raznih kanala. Nije me mnogo sramota da to napišem, jer mogu da se izvučem na foru da Demotivacija uglavnom radi kontra od onoga što se očekuje. Tako sebe tešim.

A i toliko sam ovog puta sagoreo, da ni ne osećam ništa, pa hajde, stići će me blam za koji mesec kada psihoterapeut i ja budemo došli do nečega

Pišem vam sve ovo kako bih još jednom naglasio ovo što reče kolega Minić i ponoviću još jednom: Ne treba nama spoljni neprijatelj.

Odnosno treba!

Ako ste u neprekidnom režimu samosabotaže, teško je to sebi priznati. Spoljni neprijatelj dobro dođe da prikrije taj osećaj neko vreme.

Sa druge strane, treba vam spoljni neprijatelj ako niste pustili revizora u sopstvene odnose toliko dugo… Pa ste zaboravili kako je to imati neprijatelja, a šta je to prijatelj.

U svim drugim slučajevima, ne treba nama spoljni neprijatelj – po treći put valja ponoviti.

Sami ćemo mi sebe udariti po glavi. Ako mi ne verujete, otvorite dnevne vesti, obratite pažnju na aktuelna dešavanja u svetu tehnologije, izveštaje sa bojnih frontova…

Bacite pogled u sopstveno dvorište nekoliko sati pre nego što konsultant za stelarne transformacije donese fakturu dužu od fiskalnog računa iz supermarketa.

Pogledajte sebe i svoje ponašanje u sopstvenoj kući, među svojim ljudima i u svojim odnosima.

I onda mikronivo – sedite malo u tišini i zagledajte se u sebe.

Ako ćemo o potpunoj iskrenosti, lako je meni na sabatikalu, koji je luksuz po sebi u uslovima u kojima živimo, da držim slovo o potrebi za introspekcijom kao da sam na Tibetu i gledam na vas smrtnike odozgo.

A ako ću biti fer, lakše mi je da nazovem stvari sabatikalom nego da sebi priznam da sam povukao teške poteze u dužem periodu zbog kojih sam sprečen da radim, mislim i funkcionišem normalno neko vreme.

Da, sabatikal je fensi i šalje poruku da sam neki megauspešni preduzetnik koji živi svoje snove, ali… Izaziva da distorzija realnosti kruži nadalje kao istina. U mojoj glavi prvenstveno.

Ne postoji spoljni neprijatelj kome mogu da prišijem to.

Tako isto su vam optimizacija poslovanja usled krize dobra zamena za sledi otkaz ili kompetitivni uslovi na tržištu dobra zamena za cenjkanje do zadnjeg dinara.

I na kraju, ako ću biti najdublje iskren koliko mi je moguće – još je lakše otići u drugi ekstrem, pa pisati napisati izrazito kritičke kolumne sa samoindukovanog ne-sabatikala o tome kako nama ne treba spoljašnji neprijatelj, a da ne ponudim ni sebi ni vama rešenje.

Nama ne treba spoljni neprijatelj. Možemo sami da se lupamo po glavi. Ali, znate šta nam treba?

Treba nam unutrašnji prijatelj.

Neko ko je tu kad sve krene nizbrdo. Neko ko vas potapše po ramenu i kaže da ste živo biće. Da se greške dešavaju. Da će to, ipak, biti kako treba da bude. Pa, i da ne bude, pa šta. Neko ko kaže da ima razumevanja čak i kad drugi nemaju.

Hop, eto meni neke misije za ovaj sabatikal.