Ocene, recenzije i lični brendovi ili… (Pre)vaspitavanje?

Kada ste ocenili tu kurirsku dostavu, HR u kompaniji i nedostatak voća u prostoriji za odmor, da li ste to uradili kako biste upozorili druge ili kako biste nekog pomilovali po glavi, odnosno naučili pameti?

Kada ste napravili kalendar objava za društvene mreže, jeste li uradili to autentično ili ste dobro pogledali “šta vaša publika voli, šta prolazi na algoritmu”, pa ugradili autentičnost?

Čitam tekst autorke Natali Pang, spisateljice, istraživačice na polju veštačke inteligencije i vlasnice publikacije The Nexus. Bavi se “tokovima razvoja veštačke inteligencije u Kini koje zapadni mediji propuštaju”.

U svom tekstu “Vaš telefon već ima društveni kredit. Samo se lažemo da nije tako.” ona obrađuje jednu fantastičnu perspektivu našeg onlajn ponašanja.

Naime, iako govorimo uz moralističke uzdahe o sveprisutnom nadzoru u Kini, pa i pojmu “društvenog kredita”, dublje istraživanje teme pokazuje da ni Zapad mnogo ne zaostaje za tim pojavama.

Kine čak ni ne krije činjenicu da kontroliše svoje građane, a dok se bavimo time, promiče nam da i mi gradimo nevidljive nadzorne mreže i sisteme za socijalni kredit… Ali, nazivamo to “recenzije” ili “platforme za ocenjivanje” ili “algoritmi društvenih mreža” ili “lični brend”.

Marketari i prodavci odlaze dublje, te prodaju sisteme koji uvezuju sve te elemente, a onda napišu na prvom slajdu “ekosistem iskustva”.

Najpre, društveni kredit (eng. social credit) je sistem bodovanja pojedinaca i biznisa.

Vladajuća komunistička partija Kine osmislila je devedesetih ovaj sistem kako bi, kako tvrde, stvorila jedinstven sistem poverenja među biznisima i pojedincima na tržištu, ali istovremeno i ustrojila ponašanje pojedinaca po moralnom kodeksu.

Socijalni kredit funkcioniše kao sistem bodovanja kada podižete kredit u banci, ali je ovde reč o sveobuhvatnom praćenju ponašanja pojedinaca u zajednici.

Sistem radi po sistemu nagrade i kazne. Plaćate obaveze na vreme, poslodavac vas ocenjuje dobro, imate stabilne bodove… Odlično, imate povlastice poput povoljnijih putovanja, prijema dece u bolje škole i slično.

Loše u nekim oblastima? Uskraćene su vam povlastice, poput pristupa određenim poslovima.

Postoji mnogo mitova u vezi sa tim sistemom. Kina je 2024. obustavila gotovo sve ovakve programe. Štaviše, nikad ih nije sprovela na nacionalnom nivou, već kao pilot projekte u pojedinim oblastima. Skupljali su podatke i projektovali kako bi to radilo na širem planu.

I dok postoje ideje da će se narednih godina raditi na nacionalnom sistemu, za sad je to ograničeno samo na biznise i obuhvata finansijske i poslovne parametre.

Toplo preporučujem da istražite više jer ćete se iznenaditi kako to utiče na širenje biznisa u Kini. Vratimo se na ključnu ideju, a to je da mi svojevoljno uvodimo takav sistem bodovanja i socijalnog kredita, a da toga nismo ni svesni.

Zapravo, mas (pre)vaspitavanja, jer bodovi traže određeni tip ponašanja.

Počnimo od ličnog brenda kao sveprisutne teme.

Lični brend je jednostavno poželjna slika koju gradite o sebi na tržištu, u nadi da ćete privući nove klijente. Pišete o svojim vrednostima, rešavate probleme i pazite istovremeno na algoritam kako biste stigli do što više ljudi.

Poslovno logično i opravdano.

Iz drugog sočiva, pak, svesno i ciljano se “upodobljavate” kako biste ispunili istovremeno i društvene zahteve za poželjnim ponašanjem, ali i promenljive zahteve algoritma.

Upuštate se u sistem prevaspitavanja. Podešavate se prema matrici fabrikovanog mas adekvatnog ponašanja kako bi vas što šira društvena zajednica prihvatila i razmenila sa vama neku vrednost.

Ne uska zajednica. Ne prijatelji, porodica i rodbina. Što šira masa.

U SAD se to već zove “izgradnja socijalnog kapitala”, a i balkanski stručnjaci ne beže od tog izraza.

Tom linijom, nezaobilazne su i platforme za recenzije poslodavaca, restorana, taksista… One prave novac i štede ga, zar ne? Odličan su marketinški alat, a često i istraživački.

Istovremeno, u drugom ključu, ako vas pet napiše da firma ima nervozne regrutere, neko će možda dobiti otkaz. Firma će možda napisati saopštenje. Krizni sastanak, jer neko taguje na Linkedlnu.

Možda je neko od vas bio nervozan tog dana. A možda su stvarno i oni nervozni. A možda je samo vas petoro htelo nešto da napiše, dok tamo negde ima 30 zaposlenih kojima je sve potaman.

Na kraju, naši potezi nisu nikad u vakuumu. Vaš broj pratilaca na jednoj mreži podstiče korisnika da vas pretraži dalje. Brza provera Google recenzija već utiče na sliku. Hop, eto vas i na Jutjubu u nekom podkastu. A tu je i konkurent. On je u boljem podkastu.

Šta ako vas nema nigde, već samo na prvoj tački?

Otvarate nove kanale, idete na nove obuke, možda u medijsko gostovanje…

Odjednom, vi niste samo u menadžmentu slike na internetu, na mnogo kanala, ispred različitih publika. Ne, vi prilagođavate svoje postupke, pod okriljem unapređenja poslovanja…

Objavljuj ovako, radi onako, budi ovde ili onde, deli ovo ili ono. To je menadžment očekivanja.

A šta je to nego šire upodobljavanje ili masovno prevaspitavanje? To je rad na socijalnom kreditu, a izlazak iz tog šablona može značiti kaznu i gubitak povlastica. Izgleda da je zaista najskuplje biti svoj.

Nastaviće se kursevi i razne obuke i sistemi za lični brending… Sistemi i platforme za recenzije svega i svačega… Komentari, iskustva i trendseting… Nicaće i nakon ovog teksta. I treba. To drži tržište živim.

Brine me, pak, što je to u direktnoj koliziji sa jakim vapajima za autentičnošću. Možda biste i bili autentični, možda biste se odmetnuli, ali… Smete li sada da zamahnete pesnicom prema algoritmima?

U našoj trci za vidljivošću, prihvatanjem i poslovnim uspehom, da li smo nesvesno izgradili sopstveni, pozlaćeni kavez socijalne kontrole?

Možda sam samo previše nostalgičan za vremenima kad je izbijanje iz krutih vaspitnih mera bilo cilj. U ovim svetskim uslovima, verovatno ćemo još pojačati signalizaciju poželjnih vrednosti i ponašanja kako bismo opstali u poslu.

A možda nas čeka i prava pobuna, ko zna.