U životu treba imati mudrosti

Idem iz male sredine u kojoj je glavna parola bila “sediš, učiš, siguran posao, sigurna plata”, pa još po mogućstvu učitelj, lekar, advokat eventualno. Da se familija ponosi na sedeljkama.

Kakav crni biznis. Turbulentnih godina, gledaš razne biznismene kako tutnje gradom u besnim automobilima sa zatamnjenim staklima, noseći zlatne lance (neko i zlatni zub!). Prve asocijacije su “neko muljanje, sumnjivo snalaženje”.

Slika i prilika jednog biznismena nije bila baš poželjna.

U našoj familiji, moj otac i ujak su bili preduzetnici. Moj otac je bio vlasnik svoje male kafane blizu cigan-male u Paraćinu, pun nekih uličnih priča, nabreklih vena u listovima od stajanja ispred grila celi dan. Vazda je mirisao na alkohol i dim cigareta.

Moj ujak je frizer. Zanatilja gotovo svilenih prstiju. Uvek prekriven kosom, pogurenog vrata, ali redovno doteran. Vazda je mirisao na Brion i neku finu, mističnu pomadu čiji naziv ni dan danas ne znam. Sećam se samo žene sa bujnom frizurom i ogromnim usnama na boci laka za kosu.

Redovno su trljali ruke na okupljanjima i mrštili se, iako im je lepo išlo. Bilo je teško razdvojiti sliku i ton u to vreme.

Dosta godina unapred, postao sam i ja preduzetnik. Delom zbog prirode posla, ali tu je i karakter, pa i zaostavština u slikama. Sopstveni mali biznis. Ura za mene. Jeres za okolinu. Prošao sam one uobičajene f(r)aze poput “imaš li šta da jedeš”, “što si se školovao” i “evo ti ovaj oglas za posao, samo pogledaj, hej, ništa ne moraš, nego…”.

No, nekako smo se svi pomirili s time, a onda je došao onaj momenat kad treba udeliti i nešto osim brige, i tu je uglavnom bio muk. Nemaš mnogo direktnog iskustva. Otac odavno nije preduzetnik, a pričao mi je uglavnom o tome kako uzeti dobar bakšiš kad se čovek pošteno napije.

Ujaka sam viđao retko, toliko da me je jednom pitao “Koja si godina srednje?” kad sam bio pri kraju studija. Od iskustva, uglavnom sam od njega imao to što uđe u salon u pola 10 ujutru i izađe u pola 10 uveče.

Srećom, sa promenom klime u društvu, a i pod uticajem preduzetničkog Zapada, zapljusnuli su nas saveti, knjige i tehnike za izgradnju i vođenje biznisa. Kod nas su se pojavili dobri onlajn resursi raznih hrabrih preduzetnika. Moglo je iz toga da se uči solidno.

U jednom periodu, gotovo sam batalio beletristiku i čitao sam samo o biznisu. To je ipak tvoje čedo i maksimalna je sloboda koju imaš kao poslovan čovek i naravno da radiš sebi u korist.

Tražio sam oprobane recepte, isprobavao, razmišljao i snalazio se.

I sada slobodno mogu da kažem, nakon deset godina preduzetništva i pet godina frilensovanja u raznim angažmanima, nakon tri zanimanja, nakon toliko resursa i knjiga i snimaka i projekata i poslova i…

Da maksimalno sigurnih saveta za biznis ima jako malo. Odokativno, 80% stvari koje konzumiramo su sve isti saveti, samo upakovani u drugačije priče.

Biznis literatura je delom zbog toga i popularna. Pitko napisana priča o bitnoj biznis lekciji se mnogo bolje usvaja od suve biznis rečenice. Pre te motiviše da sebi u glavi napišeš neku održivu priču u izazovnom putu preduzetništva.

Ako ništa drugo, da te vozi.

Blagi oprez, ovo kažem u neutralnom svetlu. Verujem da, kao i za većinu mudrosti u životu, treba ti određena kombinacija i količina reči kako bi to kliknulo sa tvojim viđenjem sveta.

Štaviše, ovo ću iskoristiti kao šlagvort za svoju sažetu listu biznis mudrosti, na kojoj je prva da jednostavno treba iskustva i vremena. Koliko god da čitaš i slušaš i upijaš… Treba da se proživi, sazri i onda to klikne, bože zdravlja.

Svako forsiranje da usvojiš neku poslovnu mudrost pre vremena samo dovodi do izgaranja. Ako ćemo koristiti apel na autoritet iz biznis terminologije, ima ona Jungova “Čuvaj se neproživljene mudrosti”.

Možete usvojiti 50 različito dubokih principa iz nove knjige Aleksa Hormozija, ali ako nema iskustva iza njih, to je prečesto kuća bez strukture. Nema “Zašto”. Samo “eto tako”. Do nekih stvari se jednostavno dolazi vremenom.

A to me prirodno dovodi do naredne mudrosti, koja glasi da često mora da se jednostavno radi. Nema vatrometa. Nema idealnih uslova. Nema nikog da tapše. Samo se uzme i odradi i to je to.

Pomodoro tehnike, organizacije vremena, blokovi, alati za projektni menadžment, Džems Klir Atomske Navike, grupe podrške, motivacioni govori, motivacione knjige, top 10 saveta iz kompanije Gugl za povećanu produktivnost…

Sve zarad jedne jednostavne istine, a to je da treba da se (u)radi. Zvuči tako banalno i golo. I do toga se dođe, nakon beskonačno mnogo tehnika i preispitivanja motivacije. To je život, a u životu je neki, često dosadni, posao.

E sad, u toj dosadi, svašta čoveku padne na pamet. Mnogo je kreativnih stvari, ali i izuzetno glupih, nastalo upravo iz dosade. Biznis ima planove, ali mnogi planovi su pretpostavke koje treba da vode ka tome da se uradi dobar posao za nekog u skladu sa okolnostima.

Gubio sam se nebrojeno puta po lavirintima cenovnih strategija, tehnika, metoda rada, biznis modela, tehnika pregovaranja, “kako da se zarade pare” i…

Ima to sve svoje mesto, ali sve se svede na to da sedneš i uradiš dobar posao, kako znaš i umeš.

Ostalo čučne u jednom trenutku. I reputacija i fakture i pregovaračka moć. Često idem putem neke vere da će se sve to posložiti u svoje vreme, samo ako ja za tog nekog uradim zglavno. To za sad funkcioniše pristojno.

E sad, ko radi, taj i greši, a u greškama treba čovek da zna da preuzme odgovornost onako graciozno. Ima tako mnogo priručnika za krizne situacije, komunikaciju i umanjenje posledica.

Neke greške mogu da se isprave, neke ne. Valja dobro i postaviti okvire da se stvari dese, svakako. Ono što pak nikad nisam video da (na duge staze) radi posao je upiranje prstom ili pronalazak zamišljenog neprijatelja.

Sve i da je ispolirana sva komunikacija prema biznis-novogovoru, ako se ne prepozna odgovornost za (izlaz iz) situacije… Ne vredi.

Što je opet šlagvort za meni najvažniju mudrost, a to je da ne poslušate baš svakoga o svemu.

Ipak je jedna od ideja preduzetništva zapravo sloboda, a to znači da neke mudrosti pronalazimo – sami.