Pravilo desetog čoveka

Pre¹U pisanju ovog članka malčice mi je pomogao ChatGPT, ali je sve napisano i rečeno u mom stilu, pisano lično „mojom rukom“ jedanaest godina gledao sam film „Svetski rat Z“. U pitanju je zombi apokalipsa sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi. Kritičari bi rekli da je osrednji film, ali meni je dobar. Stalno te drži pod tenzijom i dobar je za „opuštanje“ za ovakve ljude kao što sam ja.

Posebno su mi se svidele dve stvari.

Majka priroda je serijski ubica

Scena je sledeća. Američki tim specijalaca na čelu sa vodećim svetskim virologom, dr Endrju Fasbahom, lete avionom u Južnu Koreju da bi pronašli nultog pacijenta. Svi su uplašeni, svet se raspada, a dr Fasbah u trenutku preplašenosti, ali u zanosu, kaže:

Majka priroda je serijski ubica! Niko nije bolji ni kreativniji. Kao i sve serijske ubice, ona ne može da odoli potrebi da bude uhvaćena. Čemu svi ti savršeni zločini ako niko ne preuzme zasluge? Zato ona (Majka priroda) ostavlja mrvice…

A sada ide teži deo. Studiramo deset i više godina da bismo mogli da vidimo te mrvice kao tragove. Ponekad, ono što misliš da je najbrutalniji aspekt virusa, ispostavlja se da je to njegova Ahilova peta. A Majka priroda voli da predstavi svoje slabosti kao jake strane. Ona je kučka!

Odmah nakon sletanja, zombiji napadaju, dr Fasbah beži u avion, sapliće se, udara glavom u pod i tako na ironičan način gine. A film teče dalje. Ali, te reči koje je rekao – wow!

Pravilo desetog čoveka

Međutim, nije dr Fasbah razlog zbog kojeg pišem ovaj tekst. Pravi razlog su reči visokog oficira Mosada – Jurgena Vormbrana. A scena je sledeća. U utvrđenom Jerusalimu, jednim od retkih ostataka civilizacije, Jurgen Vormbran razgovara sa Džeri Lejnom, službenikom Ujedinjenih nacija (koga, inače, glumi Bred Pit), i kaže:

Problem sa mnogima je u tome što ne veruju da se nešto može dogoditi dok se to ne dogodi. Nisu tu u pitanju ni glupost ni slabost, prosto takva je ljudska priroda.

30-ih godina Jevreji nisu verovali da mogu biti poslati u koncentracione logore. Godine 1972. nismo hteli da poverujemo da možemo biti masakrirani na Olimpijadi. U septembru 1973. godine videli smo pokrete arapskih trupa i niko nije smatrao da to predstavlja pretnju. Mesec dana kasnije, Arapi su nas napali i zamalo smo kapitulirali.

E, onda smo odlučili da napravimo promenu: deseti čovek!

Ako devet ljudi sa istom informacijom dođu do potpuno istog zaključka, dužnost desetog čoveka je da se sa tim ne složi. Bez obzira koliko to neverovatno izgledalo, deseti čovek mora početi da razmišlja sa pretpostavkom da su ostala devetorica pogrešila.

Ja sam bio taj deseti čovek!

S obzirom na to da su ostali pretpostavili da je komunikacija o zombijima koju smo presreli kod indijskog generala, zapravo, šifra za nešto drugo, započeo sam svoju istragu na pretpostavci da su ostali pogrešili. I došao sam do zaključka:

Kada su spomenuli reč „zombi“, stvarno su mislili na zombije!

Kako je ovo dobro!

I odmah nakon što sam ovo video, u trenutku mi sevne misao – kako je ovo dobro!

Kako je dobro imati stav „nikad ne reci nikad“. Kako je dobro uvek zadržati malo skeptičnosti. Kako je dobro nikad ne odbacivati mogućnost nemogućeg. Kako je dobro biti otvorenog uma. Kako je dobro uvek imati tog „desetog čoveka“ u sebi ili pored sebe.

Ovo nije samo pitanje stava. Ovo je životna filozofija. Ovo se ne odnosi samo na gorepomenute zombije ili na upravljanje nacionalnom bezbednošću, već na sve oblasti života.

Zašto ne bismo ostavili barem teoretsku mogućnost da postoje paralelni univerzumi, ili da postoje oblici života koje ne možemo ni da zamislimo, ili da postoji telepatija, ili da postoji putovanje kroz vreme, ili da su mravi inteligentniji od delfina?

Ili da se spustimo na zemlju, pa da ostavimo mogućnost da ćete jednog dana možda skakati sa padobranom, ili da će tamo neki trećerazredni fudbalski klub osvojiti Ligu šampiona, ili da će najtulaviji zaposleni postati jedan od najboljih menadžera.

Otvorenost uma je dobra. Pomaže nam da letimo u nebesima, a da nam noge budu na zemlji. Kada imamo otvoreni um, malo toga nas može iznenaditi. Otvoreni um nam pomaže da budemo maštovitiji i kreativniji. Pomaže nam da lakše „udaramo na ograničenja“ i pravimo neke potpuno nove sjajne stvari. Otvoreni um nas čini jačima.

E, zato mi se sviđa ideja o „desetom čoveku“.

Od Sokrata do Maska

U antičko vreme velika imena, poput Marka Aurelija, vizantijskog cara Justinijana i Julija Cezara, imali su svoje „desete ljude“ i cenili su njihove savete, čak i kada im protivreče. Marko Aurelije je, kroz prijateljstvo s Frontom, dobio neophodan glas razuma, dok je car Justinijan u carici Teodori pronašao kritički oslonac za društvene reforme. Cezar je, iako moćan, uvek pažljivo slušao Cicerona, koji mu je bio ljuti protivnik.

Sokrat je bio poznat po izazivanju stavova Atinjana i njihovih vođa, podstičući ih na kritičko razmišljanje. Zato je i stradao. I veliki arapski sultan Saladin i mongolski vojskovođa Timur bili su okruženi učenim i mudrim ljudima koji su ih podsećali na važnost pravde i moralnih vrednosti. Rimske vojskovođe su tokom svojih trijumfalnih parada u starom Rimu često imali iza sebe roba koji im je govorio „Memento mori“, što znači „Seti se da si smrtnik“.

Rej Dalio, osnivač Bridgewater Associates, primenjuje princip „radikalne transparentnosti“, gde svako ima pravo (i obavezu) da ospori ideje drugih, pa i njega samog. U želji da ostane inovativan, Stiv Džobs je tražio saradnike koji su izazivali njegove ideje. Ilon Mask smatra da su ljudi koji na sastancima stalno ćute i sa svime se slažu suštinski beskorisni.

Abraham Linkoln, u čije vreme je formalno ukinuto ropstvo u SAD, slično je razmišljao. Postavljao je u svoj kabinet političke rivale kako bi imao i širu perspektivu u odlučivanju. Čak je i Dalaj Lama poznat po tome što redovno poziva naučnike i filozofe koji izazivaju njegov pogled na svet, jer veruje da nas različitost mišljenja približava istini.

Priča o Miletu Kontrašu

Mile Kontraš, slično kao Mrgud iz Štrumpfova, jedan je od onih likova koji uvek sve nerviraju. Taj se nikad ni sa čim ne bi složio i stalno bi kontrirao. Svi u klin, on u ploču. Svi srećni, Mile tužan. Svi tužni, Mile srećan. Svi hoće, Mile neće. Uvek bi bio onaj što prevrće očima. Taman kada bi se svi nešto složili, Mile bi pitao: „A šta ako grešimo?“, ili govorio, „To neće uspeti“.

Iako je bio mnogo iritantan i „za izbegavanje“, Mile Kontraš je imao jednu osobinu vrednu poštovanja. Bio je neviđeno tvrdoglav, uporan i dosledan. Uvek bi išao protiv struje i plivao bi uzvodno. Nikad se nije bojao da protivreči i kaže šta misli, bez obzira na sve.

I  kao što „i ćorava koka ubode neko zrno“ (ili kao što čak i pokvareni sat dva puta dnevno pokaže tačno vreme), tako je i Mile Kontraš ponekad koristan. Ponekad zaista bude u pravu, čak i kada ni sam ne zna kako i zašto. E, baš zbog toga nije loše imati ponekad tog Mileta Kontraša, naročito ako ume da argumentuje svoje stavove „protiv“.

Neka ga, može da bude od koristi.

Neke lude ideje – why not?

Elem, imao sam ja razne „lude“ ideje u vezi sa poslom i radom sa zaposlenima.

Još pre Gugla, kada sam bio klinac od 10-12 godina, razmišljao sam kako bi bilo dobro kada bi firma zaposlenima mogla da obezbedi bilijar i bazen. Razmišljao sam kako bi bilo dobro da u okviru firme postoji zoološki vrt, pa da u pauzama zaposleni mogu da se igraju sa koalama. Razmišljao sam i o tome kako bi bilo dobro kada bi firma imala čoveka čiji bi jedini zadatak bio da misli. Čak sam razmišljao i o tome kako bi bilo sjajno kada bi firma imala masera ili maserku koji bi masirali zaposlene koji su se ukočili od buljenja u monitore.

Svakakve ideje su mi padale na pamet, ali iskren da budem, pravilo „desetog čoveka“ nije. Nikada mi nije padalo na pamet da bi „dežurni kontraš“ mogao da bude od velike koristi, čak i od presudne važnosti u određenim trenucima. Zamisli samo koliko tamo neki „hejter“ može biti koristan kada „buši“ ideju preduzetnika koji je opsesivno zaljubljen u svoj proizvod.

Značaj „desetog čoveka“

E, to je taj „deseti čovek“ o kojem pričam.

Ako ste vlasnik firme ili ako ste samo glavnokomandujući, vi ste onda u ulozi modernog menadžera koji može da ima kraj sebe tog „desetog čoveka“ koji će uvek preispitivati vaše odluke i koji će često biti Baba Vanga koja će sve nervirati. Ali, nemojte brinuti zbog toga. Taj „deseti čovek“ vam ponekad više može pomoći nego što vam može naneti štete.

Da, taj „deseti čovek“ – taj dežurni kontraš i večiti skeptik – često će vas nervirati. Taman kada krenete sa prezentacijom, taj će prosuti kafu na sto. Taman kad sve završite, taj će da nađe grešku. Taman kad vam sine odlična ideja, taj će je osporavati. Taman kada napravite istorijski uspeh, taj će vas kritikovati. Taman kada pomislite da držite sve pod kontrolom, taj će vam reći da ništa ne kontrolišete. Taman kada nešto odlučite, taj će se umešati.

Ali, ne predajte se tako lako. Bez obzira što će vas taj „deseti čovek“ hiljadu puta iznervirati, jednom će vas i oduševiti i spasiti vam „guzicu“. Može se desiti da „deseti čovek“ sto puta pogreši i da samo jednom bude u pravu i učini ono što niko nikad nije učinio za vas i vašu firmu do tada. Jer nikad ne treba potcenjivati verovatnoću, makar ona bila samo 1%.

Zato postoji „deseti čovek“.

Kultura „desetog čoveka“

Kultura „desetog čoveka“ je princip i stav po kojem je uvek zdravo čuti šta imaju da kažu oni što se sa vama ne slažu. To je otvorenost za kritiku i otvorenost uma za nove ideje. Kultura „desetog čoveka“ je u osnovi organizacione kulture koja neguje slobodu razmišljanja. Sušta je suprotnost jednoumlju i samovolji pojedinca. Pogonsko je gorivo inovacije i promene.

Mnogi će se sada zapitati šta to treba da urade da bi uveli kulturu „desetog čoveka“. Odmah ću vam reći – nije mnogo teško. Pre svega, treba promeniti ugao gledanja i okrenuti stvari naopačke. Za početak, omogućite ljudima da oslobode svoje potencijale. Nemojte ih gušiti, već ih podstičite. Pored toga što će imati bolje performanse, ljudi će tako razvijati i kritičko razmišljanje. A kada se to desi, onda ćete imati ljude koji će biti ekstenzija vašeg uma.

Možete čak napraviti i jedan mali eksperiment.

Ukoliko ste doneli određenu odluku, dajte šansu „desetom čoveku“ da vas opovrgne. Zamolite nekog od zaposlenih da pokuša da ospori vašu odluku na sve moguće načine. Dajte mu slobodu da istražuje, da vas preispituje i da pribavi valjanu argumentaciju „protiv“. Nikad se ne zna, možda se naposletku ispostavi da ste, ipak, doneli pogrešnu odluku, a ta mala avantura sa „desetim čovekom“ vas svakako neće mnogo koštati.

Pitate se ko bi mogao da bude „deseti čovek“?

Taj „deseti čovek“ može biti bilo ko. To možete biti vi, neko od vaših zaposlenih, spoljni saradnik, neki vaš prijatelj, ili čak ceo tim unutar vaše firme. Nećete pogrešiti ako nekom od zaposlenih date ulogu „desetog čoveka“, kao što je tu ulogu dobio Jurgen Vormbran u filmu „Svetski rat Z“. Ili ako gajite tog „desetog čoveka“ u sebi, pa postanete čovek otvorenog uma koji će uvek preispitivati svoje odluke. Ili ako stalno lovite tu energiju „desetog čoveka“.

Jer, „deseti čovek“ nije osoba, to je ideja preispitivanja.

Forma uopšte nije bitna – važna je suština. A suština je u tome da je dobro imati tog „desetog čoveka“ u bilo kom obliku (čovek, tim, kultura preispitivanja i slično). Jer ako se zatvorite u sebe i zaljubite u sve ono što radite, budite sigurni da će vas na petom, desetom ili stotom koraku sačekati iznenađenje i verovatnoća od 1% koja će sve upropastiti.

Zato gajite kulturu „desetog čoveka“ i pogledajte film „Svetski rat Z“.

Fusnote

• 1
  U pisanju ovog članka malčice mi je pomogao ChatGPT, ali je sve napisano i rečeno u mom stilu, pisano lično „mojom rukom“