U redu je da ti posao ne bude smisao života

Moram nešto da priznam: nikada nisam pročitala nijednu knjigu iz biznisa. Nijednu, čak ni biografiju nekog strašno uspešnog i poznatog tipa Stiv Džobs. Počela sam, nekad davno, da čitam onu neku o tome kako su se likovi obogatili tako što su osmislili model pretplate na svoje usluge, ali sam negde oko 70. strane umrla od dosade i batalila.

Ne bi to priznanje bilo tako sočno da nisam, sa jedne strane, manijak što se tiče čitanja. U poslednje tri godine nije prošao nijedan dan da nisam čitala, makar jedan pasus danima kad sam, recimo, bila u bolnici ili tako neka životna dramatičnost. Obično je mnogo više. Čitam, pa moglo bi se reći, svašta. Ali, sve to moje „svašta” je fikcija, tu i tamo ponekad neki non-fiction, a u vezi je moje struke (psihologije) i nije nešto banalno.

Ono što će ti stvarno prevrnuti šoljicu za čaj posle mog priznanja (neće, znam, boli te uvo za moje priznanje, ne znaš ni ko sam ja i baš te briga, sve je to u redu, ali nastavi da čitaš, molim te, važno mi je) jeste i činjenica da sam ja kao nekakva preduzetnica, odnosno frilenserka, odnosno ta neka osoba koja je i kapetan broda i mala od palube. Bila sam to već u jednom navratu životnom, sad sam ponovo.

Dakle, meni bi i te kako bilo u interesu da „haslujem”, kao i da čitam knjige iz kojih ću izvlačiti sintagme koje ću posle reciklirati i koje će učiniti da deluje kao da znam šta pričam. Ali, eto, ja to i dalje ne radim, niti ću. To je zato što mi posao nije smisao života i što, iako smatram sebe ambicioznom, smatram da je ambicija više stvar kvaliteta, nego kvantiteta. Ako te zanima o čemu se tu radi, samo nastavi da čitaš.

Nismo svi „hasleri”

Ako mene pitaš, ideja da svi moramo da imamo titule (na engleskom, dabome), pišemo na LinkedInu sastave na temu „Zašto sam ja, oh zaboga, tako super”, budemo inspirativni, vispreni, agilni, autentični i šta sve ne, jedan je od napornijih trendova kojima prisustvujem, a ispratila sam ih, kao milenijalac, pozamašan broj (čitaj: sve).

Danas je, bez obzira na to šta radiš, moderno da se predstavljaš kao ambiciozna osoba, koja ima pregršt nekih priča koje želi da podeli sa drugima (najčešće su izmišljene ili dosadne kao smrt), koja je prepuna životnog iskustva i pripadajuće joj mudrosti (čak i ako imaš dvadeset šest godina) i, manje-više, razume se u sve. Svi smo postali vidljivi, svi želimo nešto da kažemo, svi jurimo neke metrike, preglede, ingejdžment.

Tako sam nedavno i ja odlučila da malo podignem svoju vidljivost na LinkedInu i objavila tu i tamo poneki post koji je izlazio iz mog uobičajenog okvira deljenja linkova ka tekstovima koje sam napisala. Recimo, imala sam post čiji je „reach” bio preko 200.000. Iskreno, sve što sam tih dana, dok se to dešavalo, imala bila je anksioznost. Zbog prevelike vidljivosti, zbog svih tih silnih notifikacija (ugašene su mi, ali kad uđem na profil, sve budu tu), zbog svih tih komentara i poruka na koje mi se činilo da je pristojno da odgovorim.

Tad sam shvatila da meni takva vrsta spotlajta ne odgovara. Da mi je naporno i neprirodno, da sve što imam da kažem mogu u svojim tekstovima, tu i tamo na nekom predavanju, konferenciji i slično. I toliko od mene. Da li je to dobro za moj imidž? Ne znam, videćemo. Ono što mi je bitno jeste da moja strategija prisustva i ličnog brendiga ne bude nešto zbog čega neću moći da dišem. Tačnije, nije mi bitno, već presudno.

Šta je, u stvari, ambicija?

Sve ovo me je navelo da malo razmišljam o tome šta je u stvari ambicija. Jesam li ja, s obzirom da svesno biram da ne pratim trendove i ne radim ono što je svakako pametno za nekog ko je „sam svoj gazda”, zapravo, neambiciozna? I tu sam shvatila da smo možda malo previše jednostavno shvatili taj pojam.

Pod ambicijom se obično podrazumevaju dve stvari. Jedna je da radiš u nekoj korporaciji i želiš da se penješ po lestvici i napreduješ, dok ne dođeš do neke tačke koja ti je cilj. Druga je da si preduzetnik ili vlasnik biznisa i da želiš da budeš novi Stiv Džobs ili Džef Bezos. Znači, avioni, kamioni, operativni sistemi.

Ovaj trend svoje korene vuče iz osamdesetih, kada su se među ljudima primila učenja Miltona Fridmana, zbog čega su počeli da veruju u ono što je danas jedna od ključnih premisa kapitalizma, a to je da ne postoji društvo, već pojedinac i da je najbitnije za svaku kompaniju da uvećava svoj profit, bez obzira na posledice po ljude, društvo, sredinu. To je i dovelo do privatizacije svega i svačega, u vreme Margaret Tačer i Ronalda Regana, pa onda cela ta struja koja podstiče individualizam, meritokratiju, ambiciju, „američki san”, dovela nas je tu gde smo sada. Kad svemu dodamo tome tu lepo zašećerenu laž da svaki pojedinac, ako se dovoljno trudi i radi, može da postigne nezapamćen uspeh i iskoči iz klase kojoj pripada, onda nije čudo zašto smo danas oprhvani idejama o postizanju uspeha, koje se izjednačava sa bogatstvom i slavom.

Danas bi, ipak, trebalo da znamo bolje od toga. Morali bismo da imamo definiciju ambicioznosti koja bi bila fleksibilnija od pukog služenja kapitalizmu. Definiciju koja bi morala da se odnosi na postizanje ciljeva koji su tebi bitni, tebi i možda nikome drugome. Ne moraju da se odnose na kvantitet — više napredovanja, više para, više zaposlenih, više poslovnica, više bilo čega — već da je ključ u kvalitetu. U tome da je način na koji radimo svoj posao u srži shvatanja onoga što je naša ambicija. To će možda i dalje da obuhvata seniorske i menadžerske pozicije ili realno veći broj aviona i kamiona, i to je skroz okej. Ali će, isto tako, moći da obuhvati i nas kojima je bitnije kako od koliko: kako radim svoj posao, koliko imam slobodnog vremena, kako biram svoje klijente, kakvi su projekti u kojima učestvujem, kako predstavljam sebe i svoje usluge. Jedino koliko koje me suštinski zanima je — koliko sam ja u miru sa sobom u svemu tome?

Samo izbor, ništa tiranija

„Hasl” kultura bi trebalo da je izbor, a ne moranje. Da oni koji žele da budu njen deo, to budu. Da oni koji ne žele, mogu da osveste da ne žele, i u vezi sa time izaberu svoje ponašanje.

Stvari su danas, po pitanju izbora, ipak bolje nego što su bile. Pa, čak i po pitanju trendova. Recimo, trend koji je na zalasku, čini mi se, jeste to da je super da se gine zbog posla, da radiš dok si bolestan i u krevetu, da ne uzimaš godišnji, da radiš po 15 sati na dan, da radiš vikendima, da prosto izgaraš i živiš u tom nekom stanju stalne i opšte izgorelosti (pa posle da se pitaš kako to da imaš probleme sa štitnom). Ovde smo se malo, kolektivno, unormalili, tako da mesta optimizmu ipak ima.

Zato svako od nas za sebe može i treba da bira. Ja biram da mi je posao nešto što radim određen broj sati u toku dana, posle čega mogu da radim druge stvari koje su mi bitne. Recimo, da čitam knjige koje nemaju nikakve veze sa biznisom, da ekonomski ne doprinosim (sorry, not sorry) i da, ako mi se ćefne, buljim u jednu tačku na zidu, blaženo nesvesna top tri saveta za uspešan „hasl” koje je danas na fid rasuo influenser pod rednim brojem 832.