A zašto ti pomažeš ljudima?

Kroz više od tri stotine trideset epizoda Pojačala pomogao sam da se ispričaju priče nekih neobičnih ljudi, koje ranije, a često ni kasnije, nisu ispričane na taj način. Da li je to najbolji način? Verovatno nije. Ali je moj. Oni koji me prate znaju zašto to rade: zbog teme, ritma i načina na koji se priča iznosi – jednostavno, ljudski, bez suvišnog ukrašavanja.

U svakoj od tih priča postoje faze: detinjstvo i, ono čuveno, „šta si hteo da budeš kad porasteš“, škola, prvi poslovi, prvi porazi i prvi ozbiljni uspesi. Ali, postoji još nešto, jednako važno – ljudi. Ljudi iz okruženja koji nas povuku pola stepenika udesno, pa se posle deset godina ispostavi da smo otišli sasvim drugim putem – boljim za nas. Njih često ne pominjemo dovoljno. Neki od njih nemaju nikakav „internet trag“. O njima ne postoji Wikipedia stranica, ni sajt sa biografijom. A, ipak, bez njih naš život ne bi izgledao ovako.

Sećam se mejla koji sam, pre nekoliko meseci, dobio od jedne devojke ne mnogo mlađe od mene. Tražila je da li na internetu ima nešto o njenoj baki. Jedini rezultat bio je transkript jedne moje epizode: gost je sa toliko topline govorio o razrednoj koja mu je promenila život. Taj mali digitalni trag bio je njoj važan kao spomenik. Shvatio sam tada – možda i više nego pre – koliko je bitno da beležimo, da zahvaljujemo, da prepoznamo tuđe male, a presudne gestove.

Bili jednom neki strpljivi ljudi…

Ovu kolumnu posvećujem upravo njima – ljudima bez čijih „sitnica“ moja trajektorija ne bi bila ista.

Počeću sa početkom osnovne škole. Moj komšija Vanja je studirao arhitekturu, svirao gitaru i uvek imao vremena da mi pokaže nešto novo na računaru. Pokazivao mi je šta crta za ispite, donosio časopise, davao knjige, nabavljao programe i strpljivo odgovarao na pitanja kojih je bilo, verujte, „mali milion“. Ne znam zašto je imao živaca za mene, ali biću mu zahvalan večno.

Vanjin brat, Ivan, studirao je ETF i bio programer. Pojavio bi se povremeno kod rodbine, i uvek bi svratio da sredi računar koji sam, na samom početku mog rada sa računarima, često uspevao da zakočim i onesposobim. I, ne samo da bi mi sredio računar, nego i – što je bilo ključno – objasnio šta se desilo. To je značilo da se ista greška više neće ponaviti.

Prvi odrasli čovek koga sam stvarno malo bolje upoznao preko interneta, bio je jedan Dejan, i napravio je verziju igre Jamb na srpskom. Poslao sam mu mejl da ga pohvalim jer je zaista radila sjajno i izgledala svemirski. Ubrzo smo se redovno kuckali preko ICQ-a, jer je on radio tada u Grčkoj. Pitao je kako može da pomogne. Rekao sam da su internet sati skupi, a meni je to prozor u svet. Ponudio je da radim za njega neke onlajn poslove, a zauzvrat dobijem gotovo neograničen pristup internetu. To je bilo kao raketno gorivo. Učenje novih stvari je tada bukvalno eksplodiralo. Par godina sam koristio ove mogućnosti, a mi smo i dugo nakon toga bili u kontaktu, sprijateljili se, pa se vremenom izgubili iz vida. Pre desetak godina sam sasvim slučajno saznao da je preminuo.

Par godina kasnije, jedan Luka, ovog puta iz Beograda i tek koju godinu stariji od mene, ponudio mi je slično rešenje. Da pomognem radeći na nečemu što me ionako zanima, a on će da mi da gotovo neograničen broj sati za internet. Razmenili smo usput i puno znanja, a on je imao baš mnogo strpljenja za moja pitanja. Davao mi je resurse i prilike i svašta sam probao i naučio zahvaljujući njemu. Nekad najvrednije što dobiješ je, zapravo, dozvola da probaš.

Sa šesnaest godina, morao sam da počnem radim. Čovek koga sam površno znao, i kome sam se obratio za pomoć, primio me je u servis računara. Krenuo sam od čišćenja prašine i zamene komponenti u starim računarima i sastavljanja novih. Uskoro je video da mi ide rad za računarom, pa mi je dao gomilu starih računa i servisnih naloga da prebacim u Excel, kasnije u knjigovodstveni softver. Odatle do prvih dizajna i: „Šujem da nešto čačkaš veb, hajde napravi sajt firme.“

Kada sam, opet par godina kasnije, zvanično napravio prvu firmu, jednu od prvih faktura poslao sam jednom Dušanu. Vratio ju je i rekao: „Nedostaje ti nekoliko obaveznih elemenata. Vidim da si baš nov u ovome, evo ti Excel šablon, sve računa sam, upisao sam ti podatke firme, samo koristi na dalje.“ Sarađivali smo povremeno, ali sam ja pet godina fakture izdavao po tom šablonu i poslao ga na barem još 20 mesta drugima. I, danas, kad se sretnemo, izgrlimo se ko najrođeniji. Jedan mejl, desetine ušteđenih sati i pregršt izbegnutih grešaka.

Zašto ovo pišem?

Ako ovaj niz deluje kao niz nekakvih „srećnih slučajeva“, promašili smo poentu. Nije to sreća, nego male, ali važne stvari, koji se dešavaju svuda oko nas: na ulici, u zgradama, servisima, inboxima. To što ih ne primećujemo ne znači da ih nema; najčešće su toliko nenametljivi da prođu pored nas kao šum.

Pre skoro dvadeset godina, ugledajući se na jednog kolegu, rešio sam da svake nedelje ostavim jedan termin za ljude koji imaju pitanje, dilemu, ideju, a traže od mene savet ili pomoć. Kako sam i tada dosta pisao online, i tada ih je bilo i pisali su mi često mailove. Nije bila velika odluka, više kao napomena u kalendaru – „slobodno“. U nekim periodima bio je zaista samo jedan slot, u mirnijim delovima godine nekoliko. Nema sistema, nema formulara, nema NDA ugovora, samo sat vremena da nekome pogledam nešto i kažem nefiltrirano mišljenje.

Tako, od 2007. pa sve do danas, sasvim dovoljno da se skupi više od hiljadu susreta. Nekome ću zaista pomoći da napravi rezultat, nekoga ću skrenuti s puta koji mu ne treba, nekome ću dati distancu i temu za razmišljanje, nekoga ću upoznati s ljudima koji mogu da mu budu oslonac.

Ne pravim bilans stanja i uspeha svake godine. Ove stvari postoje jer treba da postoje. I zato što su mnogi isto tako postojali za mene – uživo i na mreži, kroz tekstove i forume, deleći znanje bez računice.

U vremenu koje je tanko na strpljenju i smislu, takvi mali gestovi drže stvar na okupu.

Borite se sa sobom i ne dozvolite sebi da vam bude teško.

To je sve.