Da li želiš da se probudiš?

Mi smo odrasli uz neke druge heroje. Ako ste bili geekovi, a mnogi od nas jesu, naš formativni generacijski film bio je The Matrix. Priča o Thomasu A. Andersonu, poznatijem kao Neo.

Neo je „dobri momak“ – softverski inženjer koji preko dana radi za veliku firmu, a noću hakuje i prodaje ilegalan softver. Nije da smo svi bili takvi (nije ni pametno da to glasno priznamo), ali jesmo se povezivali sa njim.

Prvo, zato što je Keanu Reeves zaista ispao taj dobri, predobri momak kakvim smo ga i doživljavali, i voleli bismo da verujemo da smo to osetili pre svih drugih. Drugo, zato što smo i sami provodili sate i dane ispred ružnih, kabastih računara, sa kućištima boje slonovače, koja vremenom požute i koje redovno moraš da čistiš od prašine. Računara kod kojih ništa nije bilo inspirativno osim onoga što bismo uspeli da ih nateramo da iscrtaju na ekranima.

Kroz film shvatamo da Neo prepoznaje da živi u simulaciji, što, iskreno, i nije daleko od realnosti kad pogledaš danas svet oko sebe. Gerila borci stupaju u kontakt sa njim, a on – kad dobije priliku da bira između lagodnog, lažnog života i borbe protiv sistema, bira crvenu pilulu – i ulazi u pakao.

To je naš generacijski film jer smo se u njemu prepoznali. Malo zato što smo želeli kožne mantile i brze naočare za sunce, malo zbog toga što smo želeli priliku da osvojimo devojku koju volimo, a najviše zato što je prvi put u mainstream kulturi jedan od nas, geekova, bio cool dečko i glavni protagonisa.

Treba imati u vidu i kontekst. Film je nastao pre pucanja .com balona, pre nego što je Google postao relevantan, pre nego što su postojali Facebook, Instagram i sve ono što danas uzimamo zdravo za gotovo. Svetska premijera „Matriksa“ poklopila se sa danom početka bombardovanja 1999. godine.

Zahvaljujući „domišljatosti i improvizaciji“, gledali smo ga već par nedelja kasnije u očajnom snimku na TV Politika, koja je tada, u sklopu „specijalnog rata“, vrtela nove američke filmove. Nekoliko godina kasnije, za „Reloaded“ i „Revolutions“, već smo bili dovoljno veliki da odemo na premijeru u Sava centar. Dve decenije kasnije, „Resurrections“ sam odgledao u avionu, na transatlantskom letu – više iz radoznalosti nego iz stvarne potrebe, i voleo bih da nikada nije snimljen, ali avaj.

Uspeh prvog filma bio je ogroman: budžet 63 miliona dolara, zarada skoro 500 miliona. Dramska priča, podela, efekti – sve je držalo pažnju. Nastavci su bili komercijalno veći, ali teško da su imali onu istu snagu. Četvrti deo, po meni, uopšte nije trebalo da bude snimljen.

Za to vreme filmska industrija se promenila. Nastavci se prave jer je produkcija postala dovoljno jeftina, jer globalna tržišta mogu da se pokriju kastinzima u kojoj je svaka mnogoljudna nacija pokrivena, i onda je sigurno da će rezultat biti profit, ali isto tako i da u tom procesu neće nastati film do koga je nekome zaista stalo.

No, vratimo se Neu. On je izabrao teži, ali ispravan put, ne znajući šta ga čeka. Bio je pun sumnje u sebe i morao je da uči. Njegovo osvešćivanje je bilo teško i bolno. Niko ne želi da otkrije da nije gospodar sopstvenog života, da ono što vidi i oseća nije realnost, već da je samo baterija koja hrani užasni sistem.

Trideset godina kasnije, iako nas je Neo na to upozoravao, našim životima upravljaju slični sistemi. Zovemo ih algoritmi. Oni su nova verzija Matriksa – nevidljivi sloj koji odlučuje šta ćemo videti, čuti i čitati. Deluju kao pomoćnici, jer nam „serviraju“ ono što volimo, ono što nam prija i ono što nas opušta. Ali, zapravo, oni ne rade za nas. Njihov posao je da nas što duže zadrže unutra. Svaka sekunda naše pažnje je gorivo, i što duže ostanemo, to sistem postaje jači.

Razlika u odnosu na film je u tome što ovde nema agenta Smitha da nas juri i prisiljava. Ovi sistemi su tihi, neprimetni. Oni se predstavljaju kao prijatelji. Pomažu ti da se „snađeš“ u haosu informacija, a, u stvari, taj haos i stvaraju. I baš zato su moćniji. Jer ti misliš da biraš, a oni su već odlučili šta ćeš da izabereš.

Kreatori sadržaja u toj priči prolaze najgore. Oni ulaze u borbu sa nadmoćnim neprijateljem, ubeđeni da mogu da ga „provale“. Na početku je to igra – algoritam voli tvoj sadržaj, nagrađuje te pažnjom publike. A onda prag raste. Odjednom, ono što je juče bilo dovoljno, danas je samo minimum. I u toj beskonačnoj trci ti daješ sve više, algoritam traži još više, i na kraju svi osim kuće gube, a kuća uvek nađe nova grla za klanicu.

U filmu smo navijali za Nea jer je imao hrabrosti da proguta crvenu pilulu i izađe iz simulacije. Danas većina ljudi bira plavu pilulu – nesvesno, svakog dana, ostajući u sistemu, jer je jednostavnije tako. I nije to pitanje dobre ili loše volje, nego toga da živimo u vremenu gde je gotovo nemoguće isključiti se, jer sve – posao, komunikacija, zabava, prijateljstva – ide kroz iste te algoritme.

I tu dolazimo do poente. Mi i dalje tražimo heroje koji će da pobede sistem. I dalje se nadamo da ćemo, kao u filmu, naći način da iskočimo iz matrice. Ali, prava istina je da nema spasa u velikim skokovima. Nema jednog Nea koji će nas izvući. Ima samo naših malih, ličnih odluka.

Ne znam kakvog je ukusa bila crvena pilula koju je Neo progutao. Znam samo da je, u vicu nastalom mnogo decenija kasnije, “od jagode”. Možda je bila i od maline ili neke druge crvene voćke, ali to nije važno. Ali, jedno znam sigurno – plava je deterdžent. Pažljivo birajte.