Da smo znali šta nas čeka, nikada ne bismo ni počeli…

U prethodnih 15 godina razgovarao sam sa više od 500 ljudi koji su napravili nešto vredno, a da su pritom sa ovih prostora. To poslednje mislim da je veoma važno, jer često primeri sa drugih podneblja ne mogu da se prenesu verno ovde.

Najviše je bilo preduzetnika, ali bilo je tu i umetnika, naučnika i sportista. Većina je napravila mnogo više od proseka. I gotovo svi su izgovorili rečenicu iz naslova kao jednu od prvih stvari kada su opisivali svoj put.

I činjenica je, koju i sam mogu da potvrdim ličnim iskustvom, da je to neznanje šta nas čeka, i rešavanje problema dan po dan i korak po korak, možda najvažnije za uspeh nekih velikih stvari.

Pogled sa 10.000 metara, ali kroz oblake

Ako bih pokušao da ulazak u ovakve projekte oslikam metaforom, prva priča koja mi pada na pamet je ona o iskakanju iz aviona sa padobranom kupljenim u IKEA, koji tokom svog leta (odnosno pada) treba da sastavite i obučete.

Ta ilustracija, iako simpatična i opisuje mentalni sklop ovakvih ludaka, ipak nije baš idealna, jer je vrlo konačna. Vreme koje imate pred sobom nije veliko, a tlo se približava brzinom od 190 km/h (terminal velocity). A te zaista velike stvari, gotovo uvek traju dugo, i možda nisu trenutno naporne, ali su dugoročno iscrpljujuće.

Jer koliko god smo u stanju da nešto veliko raščlanimo na manje celine, ako je zaista veliko, onda i tih malih delova ima više nego što možemo da odjednom obuhvatimo svojim umom. I zato je jako teško zamisliti i isplanirati od početka do kraja nešto zaista vredno.

Ali, kada kreneš da radiš na tome i vremenom uradiš deo stvari, nekako ti uđe u prste, u glavu, i počneš o tome da razmišljaš i u slobodno vreme… I, deo po deo, osvajaš tu novu, nepoznatu teritoriju.

I ako si nekada igrao igrice sa pucanjem, popularne pucačine, znaš da postaješ dobar igrač tek kada naučiš da pucaš dok se krećeš, kada radiš više stvari u paraleli, i imaš ono primarno o čemu razmišljaš i ono sekundarno i tercijarno, što se radi po automatizmu.

I onda postane lako?

Mislim da nikada ne postane lako, povremeno samo bude više lepo nego što je teško, ali ako je lako, vrlo verovatno se ne trudimo dovoljno.

Sa druge strane, povremeno bude baš teško. Preteško. I razmišljaš o tome da odustaneš od svega, ali to ne uradiš zato što ti je previše važno, a ponekad i zbog toga što si možda uložio previše da bi sada digao ruke.

Nekada usporiš, odložiš neke stvari, da bi mogao da izdržiš… Ali, ipak, ostaviš prostor i energiju, i u malom mozgu razmišljaš o tome i čekaš priliku da se ponovo posvetiš u punom obimu.

I ljudi te podržavaju?

Ljudi koji te vole i žele ti najbolje prvo će te podržavati potpuno nekritički, jer te vole i to je jedino važno. Neće se udubljivati, jer tvoje interesovanje i strast nije i njihovo, i prosto ne vide dalje od površine.

Kasnije, kada postane teško i budu videli kako se mučiš, govoriće ti da odustaneš, jer ne razumeju koliko je tebi to važno.

I to je ok. Prijatelji su tu ponekad da nas spasu od nas samih, ali isto tako, ti ljudi bi trebali da razumeju koliko je vama nešto važno.

Ali, ima tu jedno pitanje…

Zašto ti to uopšte radiš?

Odgovor na ovo pitanje je jedino što je važno. Da li te podržavaju svi ili te ne podržava niko, na kraju dana, bitno je samo kao scenografija i podela sporednih uloga, te u memoarima ili biografskom filmu jednog dana.

Motivacija mora da dolazi iznutra – dakle, to radiš zbog sebe.

Zato što ti je važno. Zato što bez toga se osećaš prazno i promašeno. Zato što te vuče da se vratiš, kada god se okreneš nečemu drugom. Zato što možeš o tome da pričaš satima, iako možda ne umeš da objasniš zašto.

Važan ti je i ishod, ali možda ti je još važniji put i proces, jer je to put samospoznaje, a mi ovakvi obično imamo tu potrebu da upoznamo baš svaki ćošak sebe.

Da li to znači da nikada ne treba odustati?

To samo ti znaš za sebe.

Odustani, ako to želiš.

Ako si miran, udahnuo si i izdahnuo duboko nekoliko puta, promislio dobro i shvatio – ok, ja ovo više ne želim. Zbog sebe.

Kao što nemoj da radiš to zbog drugih, nemoj ni da odustaneš zbog drugih.

Da li može za kraj neki savet?

Put od hiljadu milja počinje jedinim korakom, i ma kakve bile okolnosti i situacija, taj put će preći tvoje dve noge, korak po korak, nogu pred nogu.

I proći će mnogo dana i godina, i cilj će se možda pomerati dok ideš ka njemu.

I ti ćeš se menjati na tom putu.

Biće ti jako teško, ali ćeš vremenom ti biti bolji i jači.

I bilo da uspeš u tome što si zamislio ili ne, na kraju dana će to verovatno biti najbolje i najvrednije iskustvo koje ćeš steći u životu.

Samo… Nemoj da se štediš za stvari koje su ti zaista važne i nemoj da odustaneš prerano.

U životu ćeš se izvesno kajati zbog nečega.

Bolje da se kaješ zbog nečega što si uradio, nego zbog nečega što nisi.