Koliko ljudi je potrebno da se pošalje e-mail?

Jedan moj dragi prijatelj nedavno je citirao veliku misao Henri Dejvid Toroa na svom Facebook zidu.

Potrebno je dvoje da se kaže istina; jedan da kaže i drugi da čuje.

Biografija kaže da je pomenuti bio američki pisac, prirodnjak, transcedentalista, borac protiv poreza, kritičar razvoja i filozof. Najpoznatiji je po knjizi Walden, eseju Građanska neposlušnost, meditacijama na temu jednostavnog života u prirodnom okruženju, pozivu na nenasilni otpor i građansku neposlušnost kao izraze protivljenja nepravednoj državi.

Kako je živeo u 18. i 19. veku, sigurno nije mogao ni da zamisli šta je to e-mail. Njegova izjava je svakako tačna, i sjajna, ali u praksi – to često nije dovoljno dobro. Kao i u priči o drvetu, šumi i zvuku koji nije imao ko da čuje, tako i ovde – istina može biti izrečena, ali ako je ne možeš dokazati, kao da nije ni ugledala svetlost dana.

Jedan drugi prijatelj, koji je poznat i kao dnevna mora srpske administracije, često govori baš na tu temu. U tim situacijama on na mnogo različitih načina priča o tome, ali moj omiljeni je rečenica koja najčešće razoruža svakog „neprijatelja“ – Da li mogu da dobijem to napismeno?

I zaista, sjajno je kada postoji pisani trag. Dobro pamćenje je super, ali i najbolje ume da zakaže. A pisani trag je uvek tu.

Neki veruju u papir, ja u digitalnu formu i backup. Jer digitalni pisani trag, često može biti pretraživ, a ako jeste, to znači da vas čeka svega par sekundi posla da nešto proverite i potvrdite ili opovrgnete.

Ne znam da li sam vam ranije pominjao koliko volim e-mail?

Generalno, volim sve tekstualne oblike komunikacije, ali e-mail volim najviše. E-mail ispunjava sve gore navedene uslove, a pored toga, omogućava da nekome pošaljete gotovo sve što treba, i ostavlja dovoljno prostora da stvari precizno definišete.

Uz to, e-mail je neinvazivan. Možete ga pogledati kad želite, odnosno kada vam najviše odgovara. Možete ga markirati za kasnije pregledanje. Ostaviti ga dok ne razmislite. Proslediti ga nekom i zatražiti savet ili sud. Možete baš svašta.

A možete mu se i uvek vratiti i iskoristiti ga u cilju ostvarivanja svojih prava.

Razgovor, osim ako ga ne snimate (što često nije prihvatljivo), teško da možete reprodukovati baš onako kako se odigrao. Ako ste u gužvi, možete prevideti nešto važno. Može se desiti da do njega ni ne dođe, jer prosto vreme (ili mesto) nisu odgovarajući.

E-mail je uvek tu.

Na računaru ili u džepu.

Tu je da ga napišete kada imate vremena. Tu je da pribeležite nešto dok je sećanje sveže. Tu je i da se podsetite. Da štiti i vas i drugu stranu.

Koliko puta vam se desilo da i sa najbližima ne možete da se usaglasite oko toga šta ste se nekada negde dogovorili? A sada zamenite tu, često simpatičnu prepirku, situacijom u kojoj vaš posao, plata, reputacija, zavise od ishoda nesuglasice.

E-mail je nepristrasan, ne menja mišljenje, ne bavi se istinom selektivno. Naravno, svaka konverzacija ima svoje strane, pa tako i e-mail konverzacija, ali svakako – e-mail na koji se možete pozvati, i koji možete lako pronaći, predstavlja sjajan način da rasterate maglu, koja se neminovno formira oko naših sećanja kako vreme prolazi.

Zato svaki put kada nešto dogovorite, zapišite ključne stvari, i pošaljite osobi sa kojom ste se dogovarali na e-mail.

Par sekundi posla da vam potvrdi da ste se dobro razumeli oko onoga oko čega ste se dogovarali.

Par sekundi koje, ako uložite malo napora, mogu postati navika koja će vam štedeti vreme i sprečavati glavobolje.

Idealno bi, doduše bilo, da ti e-mailovi budu dobro strukturirani i jasni. Da budu pregledni, laki za „skeniranje“, a kasnije i čitanje, ali o tome neki sledeći put.