Najveći neprijatelj uspeha sopstvenog biznisa

Trebalo mi je malo više vremena da smislim temu i napišem ovu kolumnu. Bez obzira na to što sam gotovo 100% vremena u klimatizovanim uslovima, temperatura koja je izvan okvira mojih malih oaza ipak utiče na moju kreativnost i produktivnost.

Često se u ovakvim danima, dok se napolju topi asfalt, setim filma „Varljivo leto ’68“, kultnih autora Gorana Paskaljevića i Gordana Mihića, u kojem kum Spasoje pokušava svojim članovima porodice da objasni da, ako žele da napreduju kao pekari, mora da postoji sistem i da kravata mora da se nosi i po ovakvom vremenu, jer, kako kaže, i u paklu mora da vlada red.

Spasoje nije baš sjajno prošao u filmu. Može se reći da od šume nije video drvo. Vizionari često previde detalje. U preduzetništvo ulaze najrazličitiji ljudi sa, neretko, veoma različitim motivima. I vrlo često uspeh njihovih poduhvata nije direktno proporcionalan njihovom znanju ili sposobnostima.

Šta je potrebno da jedan biznis uspe?

Da bi se uspeh u preduzetništvu desio, potrebno je da se dogodi „savršena oluja“. Da se poklopi mnogo stvari na koje možemo da utičemo, ali i one neke koje su van našeg dosega. Tako ćete često videti da potpuno genijalne ideje, koje ljudima zaista rešavaju problem i trebaju, čak realizovane na sjajan način, jednostavno na tržište dođu samo malo ranije nego što bi trebalo i dožive neuspeh.

Vrlo često mistifikujemo preduzetništvo. Nisu svi preduzetnici inovatori i ne menjaju sve biznis ideje svet. Neke rešavaju manje ili veće probleme i, iako svakako nisu podjednako važne kao one koje menjaju sudbinu čovečanstva, bez ovih drugih naš život ne bi bio ni izbliza toliko udoban koliko danas jeste.

Vrlo često, posebno iskusni preduzetnici, razumeju da je sve što je potrebno za uspeh, da nešto što već postoji urade malo bolje, malo efikasnije, malo brže ili malo povoljnije. Takođe, nekad je sasvim dovoljno nešto opšte specijalizovati i prilagoditi nekoj, možda manjoj, ciljnoj grupi, ali kojom se niko nije ozbiljno pozabavio.

Znate ono, ako pravite makaze, vaše tržište je ceo svet i konkurencija su svi koji prave makaze. Ako pravite makaze za levoruke, onda je to desetak posto populacije, ali se sa tih desetak posto verovatno niko nije pozabavio.

Da li to znači da ne treba ni pokušavati sa idejama koje su kompleksne i menjaju svet? Naravno da treba. Samo svi moramo biti svesni da, ako tržište ni ne zna za proizvode, ni ne razume čemu služe, da ćemo morati da uložimo jako mnogo vremena, a obično i novca, da ih obavestimo i naučimo. Dakle, ne krećemo iz nule, krećemo iz velikog minusa koji je na nama da nadoknadimo, a svi naredni igrači na tržištu koji se pojave doći će na nulu koju smo mi stvorili. Pojednostavljeno, kada krene tržišna utakmica, oni će biti odmorni i bez ožiljaka.

A šta je uspeh (za preduzetnika)?

Svaki osnivač (ili grupa njih, ako je u pitanju partnerstva) za sebe određuje gde želi da stigne sa tim biznisom. Nekome je potpuno okej da to bude mala porodična priča koja nikada neće prerasti desetak ili dvadeset zaposlenih, ali će doneti spokoj, miran život i dobar san. Neki drugi žele stotine i hiljade zaposlenih, mnogo lokacija, mnogo novca, i svesni su da to ide uz mnogo stresa. Treći, pak, žele da naprave nešto čemu će podići vrednost i što će brzo prodati, a onda ponovo pokrenuti nešto od nule i ceo ciklus proći još jednom. Ima, naravno, priča koje ne upadaju u nijedan od ova tri scenarija, ali ovo jesu najčešći modeli.

Problem obično nastane kada se pojavi disproporcija negde između želja i mogućnosti. Obično kada su želje mnogo veće nego što su mogućnosti biznisa, a često i sposobnosti osnivača.

Odrastanje biznisa (i preduzetnika)

Ne postoji baš jasna granica između dve faze u životu biznisa, kao i sa odrastanjem ljudi, ali kada pređete iz jedne u drugu, vremenom postanete svesni toga. To su faze stvaranja biznisa i vođenja biznisa.

U fazi stvaranja biznisa, osnivači i svi oni koji su deo te priče nalaze se u suspendovanoj realnosti, često trci sa vremenom, tokovima gotovog novca ili nekim drugim faktorima. Tada su rešenja kojima se pribegava dovoljno dobra za trenutak, a za duge staze ćemo ih popraviti naknadno. Tada se radi 12, 15 ili 18 sati dnevno i svaki vikend. Tada se, često, kompromisi prave na mestima na kojima ih ne treba praviti. I tada je jedino važno da preživi biznis i oni koji ga stvaraju.

Ovo je „režim preživljavanja“ i on je veoma važan za rani uspeh. Često kažemo da bi normalna osoba odavno odustala u takvim situacijama, ali upravo to što, uprkos zdravom razumu, neko ne odustane, dovede ga u konačnici na dobro mesto. Ali, do kad tako? Na početku često, iako ne uvek, mora, ali na duge staze to je neodrživo.

To znači da i biznis mora da odraste, a i mi koji ga pokrećemo zajedno sa njim.

A u biznisu odrastanje se najviše ogleda kroz delegiranje ili prepuštanje delova posla i kontrole drugima. Ne, naravno, prvoj osobi koja se pojavi i nikako onome ko to ne zaslužuje, ali da bi biznis mogao da raste, ne sme da zavisi od jedne osobe, ma koliko ona briljantna bila. Znanje, takođe, mora da se prenosi i deli. Da se umnožava i oplemenjuje novim znanjima i iskustavima drugih ljudi.

U razgovorima sa vlasnicima porodičnih kompanija upravo ovaj korak je onaj na koji se najteže odlučuju. Bilo da treba da prepuste vođenje biznisa ili njegovih delova narednoj generaciji, ili, ukoliko oni nisu zainteresovani, profesionalnom menadžmentu koji će voditi firmu.

Kada dođe vreme za vođenje biznisa, preduzetnički menadžment je često najveći kamen spoticanja i razlog zbog koga mnogi sjajni biznisi stagniraju, a često vremenom i propadnu.

Biću tako slobodan da kažem – to je igra u kojoj kuća uvek dobija, i ne možete da pobedite, ako je igrate dovoljno dugo.

Statistika i oslanjanje na sreću

Statističke šanse da neki biznis uspe izuzetno su male i niko racionalan ko ih pogleda neće pomisiti da je to baš sjajna ideja da pokrene nešto svoje, naročito kada zna da nije sve u njegovim rukama.

To što nas u tom trenutku natera da radimo kontra statistici je to koliko verujemo i koliko nam je važno da probamo.

I kada pobedimo, osećaj je magičan, ali svaki put sve više možemo da izgubimo.

Ako je pred vama situacija da treba da vozite 250 km/h, treba da razmislite o barem dve stvari: prvo, da prepustite volan profesionalcima; a drugo, da li se naredni i svaki budući put do cilja može stići i na manje rizičan način?

Sigurno je bilo zabavno biti Ikar neko vreme, ali na kraju ni on se, kao ni kum Spasoje, nije najbolje proveo.

Najveći neprijatelj uspeha vašeg biznisa je statistika.

Drugi najveći neprijatelj možete biti vi sami.