Nekada stvari moraju da „dišu“ da bi radile

Savršeno postoji samo u apstrakciji. Teorija ga poznaje, matematika ga opisuje, ali život i fizička realnost ga ne trpe.

Kada sam upisivao srednju školu i odlučio se za robotiku, uradio sam to jer mi je rečeno da će tu biti dosta više softvera, hardvera, elektronike, programiranja, 3D-a, kompjuterske grafike, modeliranja i slično. Ispostavilo se da to nije bilo baš tako. Bilo je mnogo mašinstva. Bilo je tehničkog crtanja pre nego što je ono postalo digitalno. Rapidograf, hamer, i žilet kad napraviš grešku…

Da ne grešim dušu, bilo je kasnije i kompjuterskog konstruisanja u CAD alatima. Bilo je dosta fizike, hemije… Recimo, bilo je više različitih fizika, pa smo, između ostalog, imali i mehaniku, tehnologiju materijala, tehnološke postupke, merenje i brojne druge stručne predmete.

Ali, jedan od predmeta koji nas je čekao u četvrtoj godini, a sa kojim se gotovo nijedan srednjoškolac ne sretne, bio je numerička matematika. Ne postoji ni udžbenik, koristili smo neki sa fakulteta. 

Kada si četvrta godina, nije ti baš jasno šta će nekom predmet u kome se baviš time da približno izračunaš vrednost neke jednačine kada možeš da ih izračunaš tačno. Numerička matematika je matematika približnih rešenja. To je skup metoda koji kaže: ne možemo ovo da rešimo tačno, ali možemo dovoljno dobro da aproksimiramo da bi avion poleteo, most stajao, a aplikacija radila.

Ona ne traži savršeno rešenje. Traži upotrebljivo, dovoljno dobro i moguće rešenje.

Glavna tema ovde je nivo preciznosti. Odnosno, nivo greške.

Šta je važno, a šta nije?

Ovoga ćete se setiti ako ste malo stariji: kada kupite kutiju šibica, na njoj piše 50 ± 2 šibice. Možda deluje banalno. Možda vam liči kao da je vrlo lako napraviti proces takvim da u svakoj kutiji bude tačno pedeset šibica. Ali, ko god je ikad otvorio kutiju šibica zna da nisu sve iste. Nekada ima i onih koje su kao duple. Nekada nekima fali ili ima previše crvenog fosfora na vrhu. Nisu idealne, a ni proces punjenja kutije nije idealan.

Može biti takav, ali onda neće biti ni izbliza toliko brz i efikasan. Potrebno je uložiti nesrazmerno mnogo truda da bi se postiglo ono od čega smo krenuli.

A realno pitanje je: da li zaista ima veze da li je unutra četrdeset osam ili pedeset dve šibice?

Koliko god se trudili, uvek ćemo napraviti neki procenat greške. I kada crtate geometrijsku figuru lenjirom, nijedan lenjir nije savršeno tačan. Nijedna olovka nema vrh toliko tanak da debljina linije može da se zanemari.

Ništa nije savršeno. Samo je pitanje gde povlačimo liniju. U kom trenutku kažemo: „OK, ovo je sada dovoljno dobro i samo treba održavati.“

Kao što ne postoje idealne stvari, tako ne postoje ni stvari koje se mogu sagledati samo iz jednog ugla.

Perfekcionizam je, recimo, suštinski dobra stvar. Na početku. Ali, vremenom postaje ogroman problem. Mi smo bića navike. Kada put koji nas je doveo do jedne tačke mora da se promeni da bismo napredovali dalje. tu velika većina zastane i nikada više ne napravi sledeći korak.

Perfekcionizam je kriv što more sjajnih ideja nikada nije izašlo iz nečije glave ili sveske sa skicama. Iterirali su do beskonačnosti. Pokušavali da stvari budu još malo bolje. I, na kraju, nikada nisu bili zadovoljni.

U životu naučiš da ima smisla oslanjati se na iskustvo. Na osnovu iskustva gradimo instinkt i osećaj. Time pokušavamo da procene budu što bolje. Ali, koliko god se trudili, vrlo verovatno ne možemo da procenimo da li će nešto biti uspešno dok to, zapravo, ne probamo.

Recimo, kada projektuješ zupčanike treba da znaš da oni ne smeju da budu savršeni, zato što, ukoliko jesu, veoma brzo će postati potpuno neupotrebljivi. Blokiraće.

Mora da postoji tolerancija, odnosno slobodan prostor, koji će omogućiti fluidima koji služe za hlađenje da prolaze gde treba, kao i prostor, da, od trenja koja se dešava zbog toplote koja se oslobađa, ovi zupčanici mogu malo da se prošire.

Siguran sam da to nije naučio neko tako što je gledao u crtež na papiru, nego tako što je napravio i u praksi shvatio da neće funkcionisati i onda popravio.

Kada zakupite server u ozbiljnom data centru, standardna garancija dostupnosti je 99,9% vremena. Na papiru to zvuči kao savršenstvo. U praksi to znači oko 8 sati i 45 minuta dozvoljenog prekida godišnje. Možete, naravno, kupiti još koju devetku u decimalama.

99,99% spušta zastoj na manje od sat vremena godišnje. 

99,999% čuvenih „five nines“ – znači oko pet minuta prekida godišnje.

Problem je što svaka dodatna devetka ne košta 10% više, već obično oko 5 puta više od prethodnog nivoa. U enterprise svetu prelazak sa „three nines“ na „five nines“ neretko znači 10x veću cenu infrastrukture, jer zahteva geografski odvojene centre, potpunu redundansu, automatski failover i ljude koji dežuraju 24 sata dnevno.

Drugim rečima: biti što bliži savršenstvu je tehnički moguće, ali je eksponencijalno skuplje od dovoljno dobrog, i opet niste 100% sigurni.

Sad ću ja, samo što nisam

Čekajući idealne uslove, izgubićemo vreme koje nam niko neće vratiti. Momentum koji smo imali. I možda doći u situaciju da neko drugi realizuje našu ideju dok je njeno vreme prolazilo u vakuumu.

U svojoj kultnoj knjizi Kosmos, Karl Sagan kaže:

Ukoliko želite da napravite pitu od jabuka od nule, prvo morate da izmislite čitav svemir.

Osim što je zabavna, ova misao je i tačna, samo što mi ne živimo u okruženju gde je potrebno izmisliti baš sve da bismo stvorili nešto novo. Većina stvari koje stvaramo jesu derivati i varijacije na poznatu temu. Najčešće je naša kreativnost samo pogled iz drugog ugla ili jedinstvena kombinacija poznatih elemenata.

Kada sedim sa ljudima koji žele da pokrenu prvi biznis ili nešto novo, kada ih pitam:

Dobro, šta je neophodno da bi ovu ideju testirao?

I gotovo uvek čujem istu rečenicu:

Pa, idealno bi bilo da…

Iako to nije lepo, prekidam čoveka, jer ulazimo u nešto što nije tema:

Idealno bi bilo mnogo toga. Idealno bi bilo da smo se svi rodili u bogatim, ali funkcionalnim porodicama punim ljubavi. Pošto to nije slučaj, pitanje je drugačije postavljeno u startu: šta je minimum koji ti je potreban da testiraš da li ideja ima smisla?

Tu dolazimo do nezgodne klackalice. Svi mi verujemo da, ako ne uložimo još malo više truda, pokušaj neće biti dovoljno dobar. Zato dodatno unapređujemo. Čekamo kapital. Čekamo vreme. Čekamo sigurnost.

A ideje stoje.

TED ima slogan „Ideas change everything“. Pre toga su govorili „Ideas worth spreading“. 

Problem je što ideje same po sebi ne menjaju gotovo ništa. Njihova implementacija menja. Ideja bez realizacije ima gotovo nultu vrednost.

Ideja je početak. Važan početak. Ali, nikada cilj.

Zato se vraćamo na staru priču: najbolje vreme da zasadimo drvo bilo je pre 20 godina. Drugo najbolje vreme je sada.

Naš zadatak je da pokušavamo. Da testiramo ideje dok su još sveže i vruće. Verujemo da je motivacija važna, ali disciplina je ono što na kraju pravi rezultate.

Dvadeset dobrih pokušaja gotovo izvesno donosi bolji rezultat od dva naizgled savršena zbog kojih nismo imali energije za ostalih osamnaest.

Niko ne voli kompromise oko važnih stvari. Ali, u životu je često rešenje koje je brzo mnogo bolje od izuzetnog rešenja koje dođe kasnije nego što bi trebalo.

Numerička matematika ne traži savršeno, traži dovoljno dobro – da bismo mogli da nastavimo dalje. Tako nekako i život.