Različitost je možda komplikovana, ali prosečnost je preskupa

Pre nekoliko godina pronašao sam neki stari snimak i slušao predavanje Džefa Bezosa u kome je pričao o ranim danima Amazona. Ponovo sam naleteo na isečak iz tog predavanja i to me je inspirisalo da vam ispričam jednu priču. Naime, Bezos je u jednom trenutku ispričao anegdotu koja svedoči o tome koliko, iako svi misle da je uvek brilijantan, može biti i izuzetno glup.

Pričao je kako su u početku, dok nisu imali ni ljude ni uslove, sami pakovali pakete, i to na podu kancelarije. Posle nekog vremena počela su da ga bole leđa i kolena od tvrdog betonskog poda i došao je do, kako je tada mislio, sjajne ideje koju je rekao kolegi koji je bio pored. Treba da kupe štitnike za kolena.

Kolega ga je samo pogledao, prevrnuo očima kao da priča sa najglupljom osobom na svetu i rekao: „Treba nam sto za pakovanje“.

Sve vreme se osmehujući, na ovom predavanju Bezos konstatuje da je to delovalo kao najpametnija ideja koju je ikada čuo, iako je potpuno logična i gotovo banalna, i skoro svakom bi odmah pala na pamet.

Njemu, očigledno, ne bi.

Brilijantni ljudi nisu brilijantni uvek i u svakoj situaciji. Naprotiv.

Svi vole da pričaju o inovacijama, kreativnosti i „out of the box“ razmišljanju. To lepo zvuči u prezentacijama i intervjuima.

U praksi, to znači da radiš i sa ljudima koji: postavljaju pitanja koja deluju glupo, ne kapiraju i dovode u pitanje stvari koje su „svima jasne“, reaguju na način koji ne očekuješ, ne učestvuju u small talk-u, ne uklapaju se u ritam i formu koju smatraš uobičajnom i normalnom.

Drugim rečima, rade stvari koje te nerviraju.

Kada je sve stabilno, kada ima novca i vremena, većina firmi može sebi da priušti da bude „inkluzivna“. Ima prostora za različite ljude, različite stilove, različite pristupe.

Ali, kada stvari postanu teške – a trenutno jesu – prioritet se menja.

Nema vremena za objašnjavanje.

Nema prostora za nesporazume.

Nema budžeta za „eksperimentisanje“.

Traže se ljudi koji razumeju brzo, „uklapaju se lako“ i mogu odmah da „isporuče“.

I to je potpuno racionalno.

U uslovima preživljavanja, sve što pravi dodatnu kompleksnost postaje problem. A ljudi koji su drugačiji, ma koliko bili dobri, gotovo uvek donose dodatnu kompleksnost.

Zato su često prvi koje sistem eliminiše. Ili prvi koji sami odu zbog osećaja nepripadanja.

I to je kratkoročno logično.

Ali, dugoročno… Pa, dugoročno može da bude veoma skupo.

Kada napraviš tim u kome svi razmišljaju slično, komuniciraju slično i rešavaju probleme na isti način, dobiješ stabilnost.

Ali, izgubiš širinu i perspektivu, a bez njih nema novih rešenja. Samo brže i efikasnije radiš iste stvari – koje možda više ne funkcionišu. Ako svi u timu vide problem isto, velika je šansa da ga niko, zapravo, ne razume dovoljno dobro.

Postoji još jedna stvar koja se često zaboravlja.

Problem nije samo u tome što „mi“ ne razumemo „njih“. Problem je i u tome što „oni“ često ne razumeju „nas“. To nije jednosmerna ulica.

Ljudi čiji mozak funkcioniše drugačije, videli smo, u nekim stvarima briljiraju, a u nekim drugim potpuno promašuju. Vide obrasce koje drugi ne vide, ali ne vide ono što je drugima očigledno.

Rad sa takvim ljudima nije pitanje samo dobre volje i zdrave kulture firme. Ako zaista želimo da oni imaju svoje mesto i budu deo tima, to znači nekoliko vrlo konkretnih stvari, koje ljudi po prirodi gotovo uvek izbegavaju:

• Jasna očekivanja. Bez potrebe za mnogo različitih pretpostavki;
• Direktna komunikacija. Bez igrica i spletki;
• Fleksibilnost u formi, ne u rezultatu;
• Strpljenje za stvari koje nekim ljudima možda nisu intuitivne.

I još važnije – prihvatanje da će biti frikcije, i da to nije lično, nego je prosto stvar ljudske prirode.

Možeš da napraviš tim u kome sve funkcioniše glatko. Bez trenja, bez nesporazuma, bez previše iznenađenja. I gotovo uvek je to tim koji se ne trudi ni izbliza koliko bi mogao, jer prosto – nema potrebe.

Patton je to rekao najjednostavnije: „Ako svi razmišljaju isto, onda neko ne razmišlja.“

Ili možeš da pokušaš napraviš tim koji pravi razliku, koji pokušava, gradi, ruši, greši, popravlja i pronalazi nove načine na koji je moguće rešiti problem, a često i nove probleme za rešiti za koje drugi ni ne znaju.

I tu se vraćamo na početak.

Postoji ona misao koja se najčešće pripisuje Albert Einstein – da je ludost raditi istu stvar iznova i iznova i očekivati drugačiji rezultat. I bez obzira na to da li je baš on to rekao ili ne, suština je potpuno jasna.

Ako nas je nešto dovelo u problem, vrlo retko će nas ista ta stvar izvući iz njega.

Potrebno je da se prilagodimo.

Potrebno je da nešto promenimo.

A ponekad je potrebno i da odbacimo ono sa čim smo došli.

I upravo tu dolaze do izražaja ljudi koji razmišljaju drugačije.

Nešto što, takođe, često preskočimo je i to da đavo zaista krije u detaljima, a da te detalje ne vide svi.

General Norman Schwarzkopf je imao vrlo jednostavnu logiku: „Ako ne sprovodiš standarde na malim stvarima, nikada nećeš moći da ih sprovodiš na velikim.“

I to nije bila teorija, nego praksa. On je to objašnjavao kroz priču o čizmama. Ako je vojnik previše lenj da očisti svoje čizme, biće previše lenj i da očisti svoju pušku. A zaglavljena puška u borbi ne znači grešku – znači kraj.

Male stvari deluju nevažno. Dok ne postanu velike.

A lako postanu velike, ako ih niko ne primeti na početku, a kasnije svi krenu da ih podrazumevaju.

Isto je i sa timskim razmišljanjem. Ako odustaneš od različitosti kad je „nepraktična“, odustao si od nje u potpunosti. I kada ti zatreba – više je nema.

Danas živimo u vremenu u kome su alati dostupni svima. Nikada nije bilo lakše napraviti nešto pristojno. I nikada nije bilo teže napraviti nešto što pravi razliku.

Jer sa istim alatima i istim načinom razmišljanja – dobićeš iste rezultate.

Ako želiš drugačiji rezultat, moraš da uvedeš novu promenljivu u sistem.

Najčešće – nove (i drugačije) ljude.

Možeš da biraš.

Da svi razmišljaju isto, i da sve ide glatko, ka dobrom ili u propast, svejedno.

Ili da imaš ljude koji razmišljaju drugačije, i da ponekad ne ide glatko, ali isto tako da ponekad stigne na neverovatna mesta.

Kompromisi u vremenima krize retko donose dobar rezultat.