Uvek ću se kladiti na dobre momke

Pitanje koje mi često postavljaju u razgovorima i intervjuima je: „Šta ti je najveći uspeh?“ A moj odgovor je uvek isti – najveći uspeh su ljudi koje volim i koji vole mene. Ljudi koji me zovu prijateljem i koje ja zovem prijateljima. Oni zbog kojih nikada nisam bio sam i kada je bilo najteže.

To nisu obični ljudi. To su divni, posvećeni, nežni, beskrajno dobri ljudi. Ljudi koji meni vraćaju veru u svet. Ljudi koji su mene izabrali i prihvatili, i odlučili da žele da im budem prijatelj.

Ne govorim ovo iz lažne skromnosti – ne mislim da to ne zaslužujem. Ali, verujem da ne smem nikada da prestanem da se trudim da zaslužim.

Zato svakog dana pokušavam da budem bolji čovek. Jer ne možeš da budeš dobar prijatelj, dobar partner, dobar otac, brat, kolega – ako nisi, ispod svega, dobar čovek.

I nije lako. Nije ni malo, jer život svakodnevno pred nas stavlja situacije u kojima je izuzetno teško biti ispravan i izabrati pravu stranu i put.

Ja nisam jednostavan čovek. Ljudi će vam reći da sam naporan, težak, komplikovan. Da imam očekivanja. Da nisam za svakoga. I biće u pravu. Ja nisam user-friendly. Malo je do toga što nisam dizajniran da budem svima simpatičan, a malo i do toga što biram da to ne budem.

To je moj oklop. Moj mehanizam preživljavanja.

Jer ako bih se otvarao svima, ako bih pustio sve da me dotaknu, rasuo bih se. Ostao bih bez sebe. Zato sam naučio da budem selektivan. Da čuvam ono najvrednije za one koji su prošli kroz zidove. Za one koji nisu odustali kad sam bio mračan, ćudljiv, težak, previše direktan.

Za one koji su ostali kada sam bio na dnu, a na ovoj vožnji rollercoasterom prethodnih 40 godina bilo je nekoliko baš bolnih padova.

Zato danas, kada me pitaju kako znaš da li si na pravom putu – ja pogledam oko sebe. Ako su tu ti ljudi, onda sam valjda ipak nešto uradio kako treba.

Zato želim da govorim o stvarima koje su važne.
O prijateljstvu. O nežnosti. O iskrenosti.

O tome da ne postoji ništa vrednije od odnosa koje gradimo.
O tome da su „hvala“, „volim te“ i „tu sam, šta god da ti treba“ najvažnije rečenice koje možemo izgovoriti. Iako oni znaju, i iako se podrazumeva. Svejedno – reci.
O tome da treba da učimo da se zagrlimo, da budemo podrška jedni drugima.

Sajmon Sinek, čovek čije reči često uzimam kao orijentir, jednom je rekao da je prijateljstvo „ultimativni biohak“. Da ono produžava život, smanjuje stres, „leči dušu“.

Od prvog dana kada sam naleteo na njega, a tome ima dobrih 15 godina, i njegov čuveni TEDx govor koji je postao verovatno najgledaniji ikada, shvatio sam da, osim što je očigledno izuzetno pametan bistar, obrazovan i sjajan pripovedač, jer ume da uobliči priču i drži pažnju, postoji jedna stvar koja je mnogo važnija.

Ne mogu to baš da vam objasnim, ali par puta u životu mi se desilo da mi želudac kaže da je neko dobar čovek, i da ja apsolutno nikakvu dilemu nemam da je u njegovom slučaju to tako. Pre nekog vremena upoznao sam osobu koja je vrlo bliska sa njim. I ona mi je to potvrdila. Dakle, nije samo da priča o tome. On to zaista živi.

Zamislite, dakle, svet u kojem se uspeh meri time koliko bliskih, iskrenih, sigurnih odnosa imaš. Koliko ljudi zna da može da ti pošalje poruku „Imaš 8 minuta?“ i da zna da ćeš sve ostaviti i reći – imam.

Zamislite društvo u kojem ne moraš da glumiš da si jak da bi bio poštovan. U kojem se ceni onaj koji zna da voli, a ne onaj koji zna da dominira.

U kojem nije slabost pokazati suze, nego snaga.

Ali, kakve sve ovo veze ima sa poslovnim svetom, pobogu?

Pa, velike. Zato što je upravo poslovni svet onaj iz koga dolazi najviše toksičnosti i kada su odnosi u pitanju i kada je u pitanju naše okruženje i životna sredina.

Zato moramo da promenimo metrike.

Jer ako se vodimo isključivo profitom, pravimo svet u kojem niko nikada nije dovoljno uspešan. U kojem se uvek meriš sa onim koji ima više. I gubiš – i kad pobeđuješ.

A da to ne govorimo samo mi emotivni čudaci, nego i oni koji su dosegli sve ono o čemu većina samo sanja – pokazuje i jedna priča Vorena Buffetta. Čoveka koji ima 94 godine. Iza sebe ima karijeru od sedam decenija. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu, investitorska legenda, simbol racionalnog kapitalizma.

I kada su ga pitali – kako meri uspeh?

Nije pričao o milijardama. Niti o portfoliju. Niti o kompanijama koje je vodio.

Rekao je da mu je to objasnila jedna Poljakinja, koja je preživela Holokaust. Rekla je:

Vrlo sam oprezna u tome koga puštam blizu sebe, jer pitanje koje sebi postavim je: da li bi me ta osoba sakrila?

To pitanje – „da li bi me sakrili?“ – nije samo pitanje. To je kompas. To je mera.

A Buffett je dodao:

Ako doživite moje godine, i imate ljude koji bi vas sakrili – to je uspeh. Nikada nisam upoznao nekoga koga mnogo ljudi voli, a da je nesrećan. Ali sam upoznao mnogo bogatih ljudi koji su strašno nesrećni. Te ljude ne bi sakrila ni sopstvena porodica.

I šta još ima da se doda?

Možemo da gradimo, da skaliramo, da inoviramo, da jurimo brojke.

I treba da radimo, stvaramo, gradimo svoje priče.

Ali, ne smemo da zaboravimo ono najvažnije.

Da ulažemo u odnose. Da budemo ljudi koje bi neko sakrio. I da budemo oni koji bi, bez pitanja, sakrili nekog do koga im je stalo.

Ali, ako vrednujemo ljubav, nežnost, pažnju, brigu, onda možda imamo šansu. Mislim da smo svi to videli i shvatili u prethodnim mesecima.

Ja sam imao sreće da naučim neke od tih lekcija od najboljih.

Od Dejana Milojevića, mog prijatelja, mog brata. Čoveka koji nikada nije pitao iz kurtoazije – kako si – već zato što ga je stvarno zanimalo. Koji je znao da stane, pogleda te u oči, i kaže: „Tu sam.“ Ili pusti poruku, kad je najpotrebnije, kao da zna, iako je 10.000 km daleko.

Danas, kada ga više nema, ostali smo mi – „braća po Dekiju“. I imamo zadatak. Da budemo produžeci njega. Da budemo bolji. Zbog njega.

A onda shvatiš još nešto.

Da postoje ljudi na ovom svetu koji se možda nikada nisu sreli, a koji nose istu iskru.

Deki iz Padinske Skele.
Sajmon iz Londona, odrastao u Johanezburgu, Hong Kongu i Njujorku.

Jedan sa betonskog igrališta. Drugi sa trave vimbldonskih parkova. I obojica svetle isto.

Zato što su, pre svega, ljudi. Ljudi koji nisu zaboravili šta znači biti tu za druge. Koji znaju da ovaj svet ne spasava snaga, ni slava, ni novac – već ljubav.

Mi možemo da pričamo o liderstvu, o strategiji, o skaliranju biznisa… Ali, ništa od toga ne vredi ako nemaš za koga da se vratiš kući. Ako nemaš kome da pošalješ poruku kad ti je teško. Ako nemaš kome da kažeš „hvala ti što postojiš“, ma koliko možda patetično zvučalo.

Zato, ako želiš da budeš uspešan – budi dobar čovek.

Budi prijatelj. Budi partner. Budi onaj koji ne okreće glavu kad neko padne.

I kada ne znaš da li radiš pravu stvar, samo pogledaj oko sebe. Ako te okružuju ljudi koji te ne bi menjali ni za šta, a ni ti njih – na pravom si putu.
I čuvaj ih. Ne uzimaj ih zdravo za gotovo. Kaži im. Svaki dan.

Jer na kraju, ništa drugo neće ostati.

Ni titule. Ni stanovi. Ni projekti.
Ostaće ljudi. I ono kako si ih voleo.