Zašto se toliko trudimo da ne razmišljamo?

Jedna od najvažnijih tema u životima svih nas danas, u trenutku kada je znanje dostupnije nego ikada, jeste pitanje obrazovanja i učenja. I istovremeno – nikada nismo imali manje strpljenja za to da zaista učimo.

Formalno obrazovanje je u problemu. Sporo je, zastarelo i vrlo često ne prati realnost sveta u kojem živimo. Zbog toga se danas masovno omalovažava i odbacuje. Ali, problem nije samo u formalnom obrazovanju. Problem je i u tome što smo ideju učenja sveli na optimizaciju, šablone i prečice.

Mark Tven je rekao da neki ljudi steknu obrazovanje bez odlaska na koledž, a ostali tek kada ga završe. To danas zvuči duhovito, ali krije neprijatnu istinu: mnogi ljudi završe školu, kurs, akademiju ili bootcamp i iskreno veruju da je proces završen. Da su „gotovi“.

A nisu. Jer, kako je Asimov kratko rekao – obrazovanje nije nešto što možeš da završiš.

U životu radimo razne stvari i nisu sve podjednako važne. Ima dosadnih, neprijatnih i napornih. Ima onih koje bismo rado preskočili. Ali, upravo te stvari često čine razliku između površnog znanja i stvarnog razumevanja. Između nekoga ko zna kako se nešto radi, ko zna šta treba uraditi i nekoga ko razume zašto to radimo.

Istorijski gledano, svet ne menjaju jednostavne i linearne stvari. I one su važne. Evo, zamislite svet oko nas ako bismo samo na nedelju dana eliminisali ljude koji rade u Gradskoj čistoći ili rudnicima. Nije nerešivo, ali očekuje od nas da se prilagodimo okolnostima i preuzmemo na sebe nešto što ne želimo.

Ipak, da se vratim na temu – svet najviše menjaju kompleksne, teške i često neuredne stvari. One koje ne nastaju prelaskom sa A na B, pa na C, već biranjem elemenata iz haosa. Iz konfuzije. Iz grešaka. Iz dugotrajnog i često frustrirajućeg procesa razmišljanja.

Zbog toga mislim da je pogubno kada za sve što nam je „na tanjiru“ tražimo prečice. Kada tražimo sažete verzije, gotove recepte i „objasni mi kao detetu“ pristup za sve. Jer postoje stvari koje ne smeju biti pojednostavljene do kraja.

Ričard Fajnman je pravio jasnu razliku između znati ime nečega i zaista znati nešto. Danas živimo u svetu u kojem većina ljudi zna imena. Termine. Alate. Koncepte. Ali, ne zna šta da radi kada nešto pođe po zlu. Kada nema tutorijala. Kada nema sledećeg koraka. Imam osećaj da bi 90% ljudi bilo potpuno nefunkcionalno kada jedan dan ne bi imalo internet.

I tu dolazimo do ključne stvari.

Onog trenutka kada nešto dovoljno pojednostavimo, standardizujemo i pretvorimo u šablon, mi sami sebe činimo zamenjivima. Stvari koje su jasne, ponovljive i algoritamske ne zahtevaju čoveka. Takve stvari danas već može da radi AI. Brže, jeftinije i bez umora.

Ako se vaš posao svodi na praćenje koraka, popunjavanje obrazaca i primenu gotovih okvira – loša vest je da ste već u problemu. Ne u nekoj dalekoj budućnosti. Već sada.

Optimizacija, štednja vremena i energije i večita potraga za „najkraćim putem“ dovode do toga da prestajemo da mislimo. Prestajemo da gledamo širu sliku. Prestajemo da razumemo kontekst. A bez konteksta – nema vrednosti. U neke od najvažnijih stvari u nauci, desile su se upravo na marginama nekih drugih otkrića. Ne u centru vidnog polja, već na obodima.

Nekada, pre navigacija i pametnih sistema u kolima, kada bih došao u novi grad, sačekao bih da se sve smiri i u kasnim večernjim i ranim jutarnjim satima satima bih vozio ulicama bez cilja. Upoznavao sam grad. Te gradove znam i danas. One u koje sam dolazio prateći rutu – ne poznajem uopšte. Prošao sam kroz njih, ali ih nisam video. Navigacija me je dovela do cilja, ali mi nije dala vrednost.

Isto važi i za karijere. Često me pitaju kako napraviti uspešnu karijeru, obično merenu novcem. Iskreno, nemam jednostavan odgovor. Jer, mnoge odluke koje su kratkoročno delovale savršeno, dugoročno su bile katastrofalne. Previše optimizovane. Previše prilagođene trenutku. Mnogo ljudi koje sam sretao u životu i karijeri bili su specijalisti za tehnologije koje su već za nekoliko godina prestale da budu relevantne. Danas se ovaj životni ciklus dešava brže nego ikad. A ta dubina znanja, u nedostatku širine, predstavlja ozbiljan hendikep.

Ono što se dugoročno pokazalo kao vredno jeste upravo ta širina i radoznalost. Biti dobar generalista. Imati želju za razumevanjem, a ne samo brzinu izvršenja. To je ono što vas čini „future proof“. 

Biti „future proof“ znači imati sposobnost da se snađete kada se alati promene. Kada tržište nestane. Kada trend prođe. Kada AI preuzme sve što je moglo da se šablonizuje.

Trendovi dolaze i prolaze. Suštinske vrednosti ostaju iste. Većina modernih gurua samo prepričava stare ideje, banalizuje ih i pakuje u nove fraze. Zbog toga će na vaš život verovatno više uticati dobre knjige, stari filmovi i razgovori sa pametnim ljudima nego savršeno optimizovani kursevi koji obećavaju znanje bez napora.

A formalno obrazovanje, koliko god bilo nesavršeno, i dalje ima jednu ogromnu vrednost – uči vas da istrajete u onome što vam se nekada ne dopada. Da prođete kroz dosadu. Da savladate otpor. Da radite stvari koje ne donose instant zadovoljstvo.

Ta sposobnost je danas možda vrednija nego ikada.

Učiti je vredelo nekad i vredi danas. Ali, ne tako što ćete sve svesti na prečice. Suština je u primeni. U radu na kompleksnim stvarima. U greškama. U ličnom iskustvu. Jer sve što je jednostavno, jasno i ponovljivo – neko drugi će raditi umesto vas.

A proces dolaska od problema do rešenja, iznova i iznova, nešto je što će vaš mozak učiniti živim, srećnim, dobro utreniranim i spremnim za sve što budućnost može da donese.